Задржати идентитет
Од председника Дитера Ф. Ухдорфа,
другог саветника у Првом председништву
Молим се да ћемо одолети искушењу да привучемо пажњу на себе, и уместо тога стремити много већој части: да постанемо понизни, истински ученици Исуса Христа.
Крајем 18. века руска царица Катарина Велика најавила је своју намеру да обиђе јужни део царевине, у пратњи неколико страних амбасадора. Управитељ те области, Григориј Потемкин, очајнички је желео да импресионира ове посетиоце. И тако је уложио много напора да би показао напредак у тој области.
Једним делом пута Катарина је пловила низ реку Дњепар, поносно показујући амбасадорима напредне засеоке дуж обале, пуне вредних и срећних мештана. Постојао је само један проблем: све је било представа. Прича се да је Потемкин подигао картонске фасаде продавница и кућа. Чак је постављао сељаке који су наводно нешто радили како би створио утисак успешне економије. Када би путници замакли иза кривине реке, Потемкинови људи су журно паковали лажно село и журили низводно како би се припремили за следећи пролазак царице Катарине.
Иако модерни историчари сумњају у истинитост ове приче, термин „Потемкинова села“ ушао је у светски речник. Данас се односи на сваки покушај да уверимо друге да смо бољи него што јесмо.
Да ли су наша срца на правом месту?
У људској природи је да се трудимо да изгледамо најбоље што можемо. Зато многи од нас раде тако марљиво на фасадама својих домова, а наша млада браћа из Ароновог свештенства гледају да свака длака буде на свом месту у случају сусрета са неким посебним. Нема ничег лошег у томе да изгланцамо ципеле, што желимо лепо да миришемо, или чак сакријемо прљаво посуђе пре доласка кућних учитеља. Међутим, када се иде у крајност, ова жеља да импресионирамо може из корисног прећи у лицемерно.
Господњи пророци увек су подизали глас упозорења против оних који се „приближавају [Богу] устима својим и уснама својим поштују [Га], а срце им далеко стоји од [Њега].”1
Спаситељ је имао разумевања и саосећања за грешнике чија срца су била понизна и искрена. Међутим, у праведном гневу устао је против таквих лицемера, као што су били књижевници, фарисеји и садукеји - они који су се трудили да изгледају праведно да би примили хвалу, утицај и богатство света, док су тлачили људе које је требало да благосиљају. Спаситељ их је упоредио са „окреченим гробовима који се споља виде лепи а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте.”2
У нашем времену Господ има сличне строге речи за носиоце свештенства који покушавају да прикрију своје грехе или се препуштају охолости својој или својим сујетним амбицијама. Када то чине, Он је рекао да се небеса повлаче, Дух Господњи се жалости, а када се он повуче, амен је тада свештенству или власти тог човека.3
Зашто се то дешава? Зашто се понекад трудимо да се споља представимо активнима, напреднима и посвећенима, када смо изнутра - као што је Откровитељ рекао о Ефесцима - [љубав своју прву оставили]?4
У неким случајевима, можемо једноставно заборавити на суштину Јеванђеља, замењујући моћ побожности њеним обликом.5 Ово је посебно опасно када наше спољашње изражавање следбеништва користимо да бисмо импресионирали друге ради личне добити или утицаја. Тада смо у ризику да зађемо на територију фарисеја, и крајње је време да испитамо своја срца и одмах исправимо курс.
Потемкинови програми
Тај покушај да се прикажемо бољима него што јесмо не налази се само у нашим животима него се може пронаћи и у нашим црквеним задужењима.
На пример, знам за кочић у ком су вође поставиле неке амбициозне циљеве за годину. Упркос чињеници да су сви ти циљеви били добри, фокусирали су се било на узвишене и помпезне објаве било на бројеве и проценте.
Пошто су поразговарали о тим циљевима и сложили се у вези са њима, нешто је почело да брине председника кочића. Помислио је на чланове свог кочића - попут младе мајке са малом децом која је недавно постала удовица. Сетио се чланова који су имали проблем са сумњом или усамљеношћу или са тешким здравственим стањима, а нису имали осигурање. Размишљао је о члановима који су се борили са пропалим браковима, болестима зависности, незапосленошћу и менталним болестима. И што је више размишљао о њима, све више се понизно питао: Да ли ће наши нови циљеви направити разлику у животима тих чланова?
Почео је да се пита колико би њихови циљеви за кочић били другачији да су се прво запитали: „Која је наша служба?“
Стога се тај председник кочића вратио својим саветима и заједно су променили фокус. Одлучили су да неће дозволити да „гладни, и невољни, и голи, и болесни, и ожалошћени пролазе крај [њих], a да их не примећују.”6
Поставили су нове циљеве, са разумевањем да успех са тим новим циљевима неће увек бити мерљив, барем од стране човека - јер како неко може измерити лично сведочанство, љубав према Богу, или самилост према другима?
Међутим, такође су знали да „многе ствари које можете избројати, нису битне. Многе ствари које не можете избројати, заиста су важне.”7
Питам се да ли су наши организациони и лични циљеви понекад модеран еквивалент Потемкиновог села. Да ли делују импресивно издалека али не излазе у сусрет стварним потребама наших вољених чланова?
Моји драги пријатељи и колеге носиоци свештенства, кад би Исус Христ седео овде са нама и тражио извештај о нашем управљању, нисам сигуран да би се много обазирао на програме и статистику. Оно што би Спаситељ желео да зна је стање нашег срца. Желео би да зна колико волимо и послужујемо онима под нашом бригом, како показујемо љубав према супружнику и породици и колико олакшавамо њихов свакодневни терет. Спаситељ би такође желео да зна колико ви и ја постајемо ближи Њему и нашем Небеском Оцу.
Зашто смо овде?
Можда би било корисно да испитамо своја срца. На пример, можемо се запитати: Зашто служимо у Цркви Исуса Христа?
Чак можемо питати: Зашто смо овде на овом састанку данас?
Верујем да ако бих морао површно да одговорим на ово питање, могао бих рећи да сам овде јер ме је председник Монсон задужио да говорим.
Дакле, заиста нисам имао избора.
Осим тога, моја супруга, коју веома волим, очекује да присуствујем. И како могу да јој кажем не?
Али сви ми знамо да постоје важнији разлози из којих присуствујемо нашим састанцима и живимо своје животе као посвећени ученици Исуса Христа.
Овде сам јер свим срцем желим да следим Учитеља, Исуса Христа. Чезнем да чиним све оно што Он тражи од мене у овом великом делу. Жудим да будем поучен Светим Духом и чујем Божји глас док буде говорио преко својих заређених слугу. Овде сам да бих постао бољи човек, да бих био подигнут надахњујућим примерима мојих браће и сестара у Христу, и да бих научио како да делотворније послужујем онима који су у потреби.
Укратко, овде сам јер волим свог Небеског Оца и Његовог Сина, Исуса Христа.
Сигуран сам да су то и ваши разлози. Из тог разлога смо спремни да се жртвујемо, а не само да изјављујемо да следимо Спаситеља. Због тога часно носимо Његово свето свештенство.
Од варнице до буктиње
Било да је ваше сведочанство у процвату и здраво или ваша активност у цркви више личи на Потемкиново село, добра вест је да можете градити на онолико снаге колико поседујете. Овде у Цркви Исуса Христа можете духовно сазревати и постајати ближи Спаситељу применом јеванђеоских начела из дана у дан.
Са стрпљењем и упорношћу, чак и најмањи чин следбеништва или најмањи жар вере може постати буктиња посвећеног живота. У ствари, већина буктиња почиње малом варницом.
Стога, ако се осећате малима и слабима, молим вас да једноставно дођете Христу, који слабе чини јакима.8 Најслабији међу нама, Божјом благодаћу могу постати духовно јаки, јер Бог „не гледа ко је ко.”9 Он је наш „Бог веран, који држи завет свој и милост своју онима који га љубе и држе заповести Његове.”10
Моје уверење је да ако Бог може досегнути и подржати сиромашног немачког избеглицу из скромне породице у ратом разореној земљи пола света удаљеној од седишта Цркве, може допрети и до вас.
Моја вољена браћо у Христу, Бог Створитељ, који је удахнуо живот универзуму, сигурно има моћ да удахне живот и вама Свакако да од вас може направити истинско, духовно биће светла и истине какво желите да будете.
Божја обећања су сигурна и извесна. Наши греси нам могу бити опроштени и можемо бити очишћени од сваке неправде.11 И ако наставимо да се држимо и живимо по истинитим начелима у нашем личном окружењу и у нашим породицама, коначно ћемо стићи до тачке када више нећемо бити гладни и жедни. „Јер Јагње, које је насред престола пашће [нас], и упутиће [нас] на изворе живе воде; и Бог ће отрти сваку сузу из очију [наших].”12
Црква је место за исцељење, не за скривање
Али то се не може догодити ако се кријемо иза личних, догматских или организационих фасада. Такво лажно следбеништво спречава нас не само да видимо ко смо, него нам не дозвољава да се заиста променимо чудом Спаситељевог помирења.
Црква није салон аутомобила - место где ћемо се показивати да се други могу дивити нашој духовности, способности или напретку. Више је попут ауто сервиса, где долазе возила којима је потребна поправка, одржавање и генералка.
А зар немамо сви ми потребу за поправком, одржавањем и генералком?
Долазимо не да бисмо сакрили своје проблеме него да бисмо их решили.
Као носиоци свештенства, имамо додатну одговорност - „Пасите стадо Божје … , не силом, него драговољно, и по Богу, нити за неправедне добитке, него из добра срца; нити као да владате народом; него бивајте угледи стаду.”13
Сетите се, браћо: „Бог се поноситима супроти, а понизнима даје благодат.”14
Највећи, најспособнији, најостваренији човек који је икада ходао овом земљом био је такође најпонизнији. Извршио је неке од својих најимпресивнијих служби у потаји, само са неколико посматрача, којима је рекао да „никоме не казују“ шта је учинио.15 Када Га је неко назвао „добрим“ одмах је одбацио комплимент, инсистирајући да је само Бог заиста добар.16 Јасно је да Му похвале света нису ништа значиле; Његов једини циљ је био да служи свом Оцу и „свагда чини оно што је Њему угодно.”17 Чинићемо исправно будемо ли следили пример нашег Учитеља.
Да чинимо онако како је Он чинио
Браћо, ово је наш узвишени и свети позив - да будемо заступници Исуса Христа, да волимо као што је Он волео, да служимо као што је Он служио, да „подижемо руке обешене и ојачамо колена клецава,”18 да „пазимо сиромашне и убоге,”19 и бринемо о удовицама и сирочади.20
Молим се, браћо, да ћемо док служимо у нашим породицама, већима, одељењима, кочићима, заједницама и народима, одолети искушењу да привучемо пажњу на себе, него уместо тога стремити много већој части: да постанемо понизни, истински ученици нашег Господа и Спаситеља, Исуса Христа. Док будемо чинили тако, наћи ћемо се на путу који води до оног што је најбоље, најчистије и најплеменитије у нама. О томе сведочим у име нашег Учитеља, Исуса Христа, амен.