Да ли вам је још увек дивно?

Бискуп Жералд Косе

Први саветник у Председавајућем бискупству

Слика

Дивити се чудима јеванђеља је знак вере. То значи препознати руку Господњу у нашим животима и у свему око нас.

Моја супруга и ја уживали смо велику радост у одгајању наших петоро деце у предграђу величанственог Париза. Током тих година желели смо да им пружимо прилике да открију невероватне ствари овога света. Сваког лета моја породица и ја организовали смо дуго путовање да бисмо обишли најзначајније споменике, историјска места и природне лепоте Европе. Коначно, након што смо 22 године провели у околини Париза, припремали смо се за селидбу. Још увек се сећам дана када су деца дошла до мене и рекла: „Тата, ово је страшна срамота! Живимо овде целог живота, а никада нисмо били на Ајфеловом торњу!“

Има толико чуда на овом свету. Међутим, понекад их, кад су нам стално пред очима, узимамо здраво за готово. Гледамо, али заправо не видимо; слушамо, а заправо не чујемо.

Током своје земаљске службе, Исус је рекао својим апостолима:

„Благо очима које виде што ви видите.

Јер вам кажем да су многи пророци и цареви желели видети што ви видите, и не видеше; и чути што ви чујете, и не чуше.”¹

Често сам се питао како би изгледало живети у Спаситељево време. Можете ли замислити да седите код Његових ногу? Осетите Његов загрљај? Будете сведок Његовог послуживања другима? А ипак многи међу онима који су Га упознали пропустили су да препознају - да „виде“ - да сам Син Божји живи међу њима.

И ми смо привилеговани да живимо у посебном времену. Древни пророци видели су дело Обнове као „чудесно дело … , да, чудесно и дивно дело.”² У ниједном другом времену није било толико позваних мисионара, долико држава отворених за јеванђеоску поруку, и толико храмова изграђених широм света.

За нас, свеце последњих дана, чуда се догађају и у нашим личним животима. У њих спадају наше лично обраћење, одговори које примамо на своје молитве и благослови пуне љубави које Бог свакодневно излива на нас.

Дивити се чудима јеванђеља је знак вере. То значи препознати руку Господњу у нашим животима и у свему око нас. Наше дивљење такође производи духовну снагу. Оно нам даје енергију да останемо јаки у вери и да учествујемо у делу спасења.

Али морамо бити опрезни. Наша способност да се дивимо је врло крхка. На дуже стазе могу се појавити такве ствари као што су површан приступ заповестима, апатија, или чак умор и учинити нас неосетљивима на највеће знаке и чуда еванђеља.

Мормонова књига описује период, веома сличан овом нашем, који претходи доласку Месије на амерички континент. Знаци Његовог доласка изненада су се појавили на небу. Људи су били толико запрепашћени да су се понизили и скоро сви преобратили. Међутим, само четири године касније, „народ поче да заборавља на оне знаке и чудеса за које беху чули и почеше све мање да се чуде због знака или чуда са неба, ... и престаше да верују у све што беху чули и видели.”³

Моја браћо и сестре, да ли је јеванђеље још увек дивно за вас? Да ли још увек видите, чујете, осећате и дивите се? Или су ваши духовни сензори у хибернацији? Без обзира на вашу ситуацију, позивам вас да учините три ствари:

Прва, никада не губите интересовање за откривање или поновно откривање јеванђеља. Књижевник Марсел Пруст је рекао: „Прави пут до открића не подразумева проналажење неистражених хоризоната него нове очи.”⁴ Да ли се сећате првог пута када сте прочитали стих из Светих писама и осетили да се Господ обраћа баш вама? Сећате ли се првог пута када сте осетили слатки утицај Светог Духа, можда чак пре него што сте схватили да је то Свети Дух? Зар нису ти тренуци били свети, посебни?

Свакога дана треба да будемо гладни и жедни духовног знања. Та лична пракса заснива се на проучавању, медитацији и молитви. Понекад можемо бити у искушењу да помислимо: „Не морам данас проучавати Света писма; сва сам их већ прочитао раније“ или „Не морам данас ићи у цркву; нема никаквих новости тамо.“

Али, јеванђеље је непресушна фонтана знања. Увек има нечег новог што се може научити и осетити сваке недеље, на сваком састанку и у сваком стиху Светих писама. Са вером се држимо обећања да ако тражимо, наћи ћемо.⁵

Друга, усидрите своју веру у јасним и једноставним истинама јеванђеља. Наше дивљење треба да буде укорењено у суштини начела наше вере, у чистоти наших завета и обреда и у нашим најједноставнијим поступцима богослужења.

Једна сестра мисионарка испричала је причу о три мушкатрца која је упознала на конференцији подручја у Африци. Дошли си из једног удаљеног села у дивљини где Црква још није била организована, али у њему је живело 15 верних чланова и скоро 20 заинтересованих. Више од две недеље ти људи су ходали више од 480 километара блатњавим путем током кишне сезоне да би присуствовали конференцији и донели десетину од чланова њихове групе. Планирали су да остану целу недељу да могли уживати у повластици узимања причешћа следеће недеље, а потом би се вратили са кутијама пуним Мормонових књига на својим главама како бих их дали становницима свог села.

Мисионарка је сведочила о томе како је била ганута осећањем за чудо које су ова браћа показала и њиховом свесрдном жртвом да би добили нешто што је њој увек било лако доступно.

Питала се: „Питам се да сам се пробудила једног недељног јутра у Аризони и открила да ми се ауто покварио, да ли бих ходала до цркве која је удаљена само неколико улица од моје куће?“ Или бих једноставно остала код куће јер је сувише далеко или пада киша?”⁶ Ова питања су вредна нашег размишљања.

И коначно, позивам вас да тражите пратњу Светог Духа и будете захвални за њега. Већина јеванђеоских чуда не може се запазити нашим природним чулима. Оно „што око не виде, и ухо не чу ... то готови Бог онима који га љубе.”⁷

Када имамо Духа са собом, наша духовна чула су изоштрена а наша меморија будна тако да не можемо заборавити чуда и знаке које смо видели. Стога, знајући да ће их Исус оставити, Његови нефијски ученици жарко су се молили „за оно што највише жељаху, а жељаху да им буде удељен Свети Дух.”⁸

Мада су сопственим очима видели Спаситеља и дотакли Његове ране својим рукама, знали су да њихова сведочанства могу избледети ако их не буду стално обнављали Моћу Духа Божјег. Моја браћо и сестре, никада немојте урадити ништа чиме бисте изазвали губитак овог драгоценог и чудесног дара - пратњу Светог Духа. Тражите га кроз ревносну молитву и праведан живот.

Сведочим да је дело у које смо укључени „чудесно и дивно.“ Када следимо Исуса Христа, Бог нам сведочи „знацима и чудесима и различнијем силама, и Духа Светога раздељивањем по својој вољи.”⁹ На овај посебан дан, сведочим да су чудеса и дивоте јеванђеља усидрени у највећем од свих дарова Божјих - Спаситељевом помирењу. То је савршени дар љубави ког су Отац и Син, уједињени у сврси, понудили сваком од нас. Заједно са вама стојим „сав задивљен љубављу Исус што нуди ми. … О, то је предивно!”¹⁰

Да можемо увек имати очи које виде, уши које чују и срца која опажају чудеса и дивоте јеванђеља, моја је молитва у име Исуса Христа, амен.