Свештенство - свети дар
Председник Tомас С. Монсон
Браћо, свакоме од нас је поверен један од најдрагоценијих дарова икада датих човечанству.
Једно од мојих најсвежијих памћења је присуствовање састанку свештенства као новозаређени ђакон и певање уводне химне, “Дођите сви ви, синови Божји, који сте примили свештенство.”1 Вечерас, за све који су се окупили овде у конференцијском центру а заиста и широм света, понављам дух те посебне химне и кажем вам: Дођите сви ви, синови Божји, који сте примили свештенство, размотримо своје позиве; осврнимо се на своје одговорности; одредимо своју дужност; и следимо Исуса Христа, нашег Господа. Мада се разликујемо по годинама, обичајима или националности, јединствени смо у нашим свештеничким позивима.
За свакога од нас, обнова Ароновог свештенства Оливеру Каудерију и Џозефу Смиту од стране Јована Криститеља, веома је значајна. Исто тако, обнова Мелхиседековог свештенства Џозефу и Оливеру од стране Петра, Јакова и Јована, драгоцен је догађај.
Прихватимо најозбиљније позиве, одговорности и дужности које долазе од свештенства које носимо.
Осетио сам велику одговорност када сам позван за секретара свог већа ђакона. Записе које сам водио припремао сам на најдоследнији начин, јер сам желео да дам све од себе у том позиву. Био сам веома поносан на свој рад. Да радимсве што могу, дајући најбоље од себе, био је мој циљ који год да сам позив обављао.
Надам се да је сваком младићу који је заређен у Ароново свештенство дата духовна свест о светости позива у који је заређен, као и прилике да велича тај позив. Добио сам такву прилику као ђакон када је бискупство затражило да однесем причест до једног инвалида који је живео километар и по од капеле. Тог посебног недељног јутра, када сам покуцао на врата брата Рајта и чуо његов немоћан глас како виче „уђи“, нисам ушао само у скромну колибу него и у собу испуњену Духом Господњим. Пришао сам кревету брата Рајта и пажљиво принео комад хлеба његовим уснама. Затим сам узео чашицу воде, како би је испио. Када сам се удаљио, видео сам сузе у његовим очима док је говорио: „Бог те благословио, мој дечаче.“ И Бог ме је благословио - да поштујем свете симболе причешћа и свештенство које носим.
Ниједан ђакон, учитељ нити свештеник из нашег одељења неће никада заборавити знамените посете које смо имали до ојицеКларкстона, у Јути до гробног места Мартина Хариса, једног од тр сведока Мормонове књиге. Док смо стајали око високог гранитног обележја које означава његов гроб, и док нам је један од вођа из већа читао те упечатљиве речи из „Сведочанства тројице сведока,“ које се налази на почетку Мормонове књиге, развили смо љубав према том светом запису и истинама које се налазе у њему.
Током тих година наш циљ је био да постанемо попут синова Мосијиних. За једног од њих је речено:
„Да, они беху постали чврсти у познању истине, јер беху мушкарци дубоког разумевања и беху марљиво истраживали Света писма како би могли знати реч Божју.
Али то није све. Беху се посветили честим молитвама и посту, стога имаху дух пророштва и дух откривења. И кад поучаваху, поучаваху моћу и влашћу од Бога.”2
Не могу се сетити вреднијег циља за младића од тога да буде описан попут ваљаних и праведних синова Мосијиних.
Када сам се приближио 18-ом рођендану и припремио за обавезну војну службу, која се очекивала од младих људи за време Другог светског рата, предложено ми је да примим Мелхиседеково свештенство, али сам најпре морао да телефонирам свом председнику кочића, Полу Ц. Чајлду, ради интервјуа. Он је био од оних који су волели и разумели Света писма, а његова намера је била да и сви други треба слично да их воле и разумеју. Чувши од неких својих пријатеља о његовим детаљним и исцрпним интервјуима, пожелео сам да у најмањој мери покажем своје познавање Светих писама. Стога, када сам га назвао, предложио сам да се састанемо следеће недеље у време за које сам знао да је само сат времена пре причесног састанка.
Његов одговор: „О, брате Монсон, то нам неби дало довољно времена да проучимо Света писма.“ Затим је предложио да то буде три сата пре причесног сата, и посаветовао ме је да са собом понесем своја лична обележена и подвучена Света писма.
Када сам стигао у недељу у његов дом, био сам топло дочекан, а онда је отпочео интервју. Председник Чајлд је рекао: „Брате Монсон, ти си носилац Ароновог свештенства.“ „Да ли су ти икада анђели послуживали?“ Одговорио сам да нису. Када ме је питао да ли сам имао подстицаје од истог, опет сам одговорио да не знам.
Наредио ми је: „Брате Монсон, изговори напамет 13. одсек Учења и завета.”
Почео сам: „Вама, судругови моји у службеништву, у Месијино име, поверавам Ароново свештенство, које држи кључеве послуживања анђеоског -’”
„Стани,“ председник Чајлд је наредио. Затим је мирним и љубазним тоном посаветовао: „Брате Монсон, никада немој заборавити да као носилац Ароновог свештенства имаш права на анђеоско послуживање.“
Било је скоро као да је анђео био у просторији тога дана. Никада нисам заборавио тај интервју. Ипак, још увек осећам дух те свечане прилике када смо заједно читали о одговорностима, дужностима и благословима Ароновог свештенства и Мелхиседековог свештенства - благословима који које не примамо само ми него и наше породице и други којима ћемо имати повластицу да служимо.
Заређен сам у старешину, а на дан одласка на активну службу у морнарицу, један члан бискупства из мог одељења придружио се мојој породици и пријатељима на железничкој станици да се опросте од мене. Пре него што ће воз доћи ставио је у моју руку малу књижицу са насловом Mисионарски приручник. Насмејао сам се и прокоментарисао да не идем на мисију.
Одговорио је: „Ипак га понеси. Може ти користити.“
И јесте. Био ми је потребан чврст предмет правоугаоног облика на дну торбе како би моја одећа остала постојана и тако мање погужвана. Mисионарки приручник је био управо оно што ми је требало, и добро ми је послужио у торби 12 недеља.
Ноћ пре божићног одмора, наше мисли су биле код куће. У баракама је било тихо, али онда је тишину нарушио мој друг из кревета поред мог - мормон, Лиленд Мерил - који је почео да јечи од болова. Распитао сам се за разлог и он је рекао да се осећа стварно лоше. Није желео да оде у диспанзер у бази, јер је знао да би га то спречило да следећег дана иде кући.
Како су сати пролазили њему је било све горе. Најзад, знајући да сам старешина, питао ме је да му дам свештенички благослов.
Никада раније нисам дао благослов, никада нисам примио благослов и никада нисам био присутан када се давао благослов. Док сам се у себи молио за помоћ, сетио сам се Mисионарског приручника са дна моје торбе. Брзо сам испразнио торбу и принео књигу према ноћном светлу. Ту сам прочитао како се благосиља болесник. Уз многе радознале морнаре који су посматрали, наставио сам са благословом. Пре него што сам све вратио назад у торбу, Лиленд Мерил је спавао попут детета. Пробудио се следећег јутра осећајући се добро. Захвалност коју је свако од нас осећао за моћ свештенства била је огромна.
Године су ми донеле више прилика да понудим благослове онима којима су потребни него што сам могао избројати. Свака прилика ме је затекла дубоко захвалног што ми је Бог поверио овај свети дар. Дубоко уважавам свештенство. Стално сам био сведок том чуду. Видео сам његову снагу. Дивио сам се чудима која је оно донело.
Браћо, свакоме од нас је поверен један од најдрагоценијих дарова икада датих човечанству. Док уважавамо наше сведочанство и живимо наше животе тако да смо све време достојни, благослови свештенства ће протицати кроз нас. Волим речи које се налазе у Учењу и заветима, одсек 121, стих 45, које нам говоре шта морамо урадити да бисмо били достојни: „Нек нутрина твоја ... уз то буде пуна добротворне љубави према свим људима, и према домаћима у вери, а крепост нек краси мисли твоје непрестано. Тада ће поуздање твоје у присутност Божју ојачати, а наук свештенства капљаће на душу твоју попут росе небеске.“
Као носиоци свештенства Божјег, укључени смо у дело Господа Исуса Христа. Одговорили смо на Његов позив. На Његовом смо задатку. Хајде да учимо од Њега. Следимо Његове кораке. Живимо по Његовим упутствима. Тако чинећи бићемо спремни за сваку службу на коју нас позове да обавимо. Ово је Његово дело. Ово је Његова Црква. Заиста, онје наш капетан, Краљ Славни, сам Син Божји. Сведочим да Он живи и износим то сведочанство у Његово свето име, име Исуса Христа, амен.