Заиста добри и без лукавства
Старешина Мајкл T. Рингвуд,
из Седамдесеторице
Добра вест у јеванђељу Исуса Христа јесте да се жеље нашег срца могу променити, а наши мотиви развијати и прочистити.
Нажалост, у мом животу постојао је период када су титуле и ауторитет остављали на мене снажан утисак. Почело је безазлено. Док сам се припремао за служење пуновремене мисије, мој старији брат је именован за зонског вођу у својој мисији. Чуо сам толико тога позитивног о њему да нисам могао а да не пожелим да се и мени деси тако нешто. Надао сам се, а можда се чак и молио за сличан положај.
Срећом, док сам служио мисију, научио сам незабораван лекцију. На последњој конференцији подсетио сам се на ту лекцију.
У октобру, председника Дитер Ф. Ухдорф је рекао: „Током свог живота, имао сам прилику да сарађујем са неким од најкомпетентнијих и најинтелигентних мушкараца и жена које овај свет може да понуди. Када сам био млађи, био сам импресиониран онима који су били образовани, остварени, успешни и признати у свету. Али током година, схватио сам да ме много више импресионирају оне дивне и благословене душе које су заиста добре и без лукавства.”1
Мој херој из Мормонове књиге је савршен пример предивне и благословене душе, која је заиста била добра и без лукавства. Шиблон је био један од синова Алме млађег. Више смо упознати са његовом браћом, Хеламаном, који је следио свога оца као чувар хроничар и пророк Божји, и Коријантоном, који је привукао пажњу као мисионар коме су били потребни неки очеви савети. Алма је Хеламану посветио 77 стихова (видети Aлма 36–37). Коријантону је посветио 91 стих (видети Aлма 39–42). Шиблону, свом средњем сину, Алма је написао само 15 стихова (видети Aлма 38). Ипак, његове речи у тих 15 стихова су упечатљиве и поучне.
„И ево, сине мој, надам се да ћу велику радост имати у теби због постојаности и верности твоје Богу, јер као што у младости својој започе да се ослањаш на Господа Бога свога, исто тако се надам да ћеш истрајати у држању заповести Његових, јер благословен је онај који истраје до краја.
Кажем ти, сине мој, да већ бејах имао велику радост у теби због верности твоје и марљивости твоје и стрпљења твога и трпељивости твоје код народа зорамског” (Aлма 38:2–3).
Осим што се обраћао Шиблону, Алма је о њему говорио и Коријантону. Алма jе рекао: „Зар ниси приметио постојаност брата твога, верност његову и марљивост његову у држању заповести Божјих? Гле, зар ти он не даде добар пример?“ (Aлма 39:1).2
Шиблон је био син који је желео да удовољи свом оцу и чинио је оно што је исправно из правих побуда уместо због похвала, статуса, моћи, признања или власти. Хеламан је то сигурно знао и поштовао у вези са својим братом, јер је Шиблону поверио бригу о светим записима које је добио од свог оца. Свакако да је Хеламан имао поверења у Шиблона због тога што „беше он праведан човек и усправно ходаше пред Богом. И настојаше да добро чини без престанка, да држи заповести Господа Бога свога” (Aлма 63:2). Што се тиче Шиблонових особина, нема много тога забележеног о њему од времена када је примио у посед свете записе па док их није предао Хеламановом сину Хеламану (видети Aлма 63:11).
Шиблон је заиста био добар и без лукавства. Био је особа која је жртвовала своје време, таленте и труд да би помагао другима и уздизао их из љубави према Богу и другим људима (видети Aлма 48:17–19; 49:30). Савршено је описан речима председника Спенсера В. Кимбала: „Велике жене и мушкарци увек више желе да служе него да имају власт.”3
У свету у коме се похвалама, друштвеном статусу, моћи, признању и власти тежи на сваки начин, поштујем те дивне и благословене душе које су заиста добре и без лукавства, које покреће љубав Божја и њихових ближњих, те велике мушкарце и жене које „више желе да служе него да имају власт.”
Данас има оних који би хтели да верујемо да наша потрага за уважавањем може бити задовољена само стицањем статуса и моћи. Ипак, на срећу, много је оних који нису под утицајем ове перспективе. Они проналазе уважавање у настојању да заиста буду добри и без лукавства. Наилазио сам на њих у свим сферама живота и у традицијама многих вера И налазим их у великом броју међу истински обраћеним Христовим следбеницима.4
Поштујем оне који несебично служе сваке недеље у одељењима и огранцима широм света чинећи све што могу па и преко тога у испуњавању својих позива. Али позиви долазе и пролазе. Још више ме импресионирају многи који без званичних позива проналазе начине да доследно служе другима и подижу их. Један брат долази рано у како би поређао столице, и остаје након завршетка богослужења да почисти капелу. Једна сестра нарочито бира да седи близу једне слепе сестре у свом одељењу не само да би је поздравила по доласку него и да би певала химне довољно гласно како би ова слепа сестра могла чути и певати заједно. Ако обратите пажњу у свом одељењу или огранку увек ћете наћи примере попут ових. Увек има чланова који изгледа знају коме је потребна помоћ и када је понудити.
Можда сам своју прву лекцију о заиста добрим свецима без лукавства научио када сам био мисионар. Преселио сам се у област са старешином кога нисам познавао. Чуо сам како други мисионари разговарају о томе како он никада није добио ниједно задужење вођства и како се мучио да научи корејски језик упркос томе што је већ дуго времена боравио у земљи. Али када сам боље упознао тог старешину, открио сам да је један од најпослушнијих и највернијих мисионара које сам познавао. Када је било време за проучавање он је проучавао; радио је када је било време за рад. Излазио је из стана на време и враћао се на време. Био је марљив у учењу корејског иако му је тај језик био посебно тежак.
Када сам схватио да коментари које сам чуо нису тачни, било ми је јасно да је овај мисионар био погрешно процењен као неуспешан. Желео сам целој мисији да кажем шта сам открио о овом старешини. Поделио сам са председником мисије своју жељу да исправим овај неспоразум. Његов одговор је био: „Небески Отац зна да је тај младић успешан мисионар, као и ја што знам.“ Додао је: „А сада знаш и ти, и коме је то још уопште важно?“ Овај мудар председник мисије поучио ме је шта је важно у служењу, а то нису похвала, статус, моћ, почаст или ауторитет. Била је то важна лекција за младог мисионара који је био сувише фокусиран на титуле.
Са том лекцојом на уму, почео сам да гледам у своју прошлост и увиђам колико често су на мене утицали мушкарци и жене који у то време нису имали важну титулу или положај. Једна од таквих душа попут Шиблонове био је мој учитељ семинара током мојих тинејџерских година у средњој школи. Тај добри човек поучавао је семинар само две или три године, међутим отворио ми је срце на начин који ми је помогао да стекнем сведочанство. Можда није био најпопуларнији учитељ у школи, али био је увек припремљен и његов утицај на мене био је моћан и трајан. Један од неколико пута колико сам видео тог човека за 40 година колико је прошло откада ме је поучавао био је када је дошао да ме види на сахрани мога оца. Заиста, био је то поступак који није био мотивисан титулом или моћу.
Поштујем тог посвећеног учитеља и многе попут њега који су заиста добри и без лукавства. Поштујем учитеља Недељне школе који своје ученике не поучава само током часа у недељу него на те ученике утиче позивајући их да се придрже његовој породици за доручком. Поштујем вође младих који учествују у спортским и културним активностима младих мушкараца и младих жена у својим одељењима. Поштујем човека који пише писамце охрабрења суседима и жену која не шаље божићне честитке поштом него их лично доставља члановима породице и пријатељима којима је потребна посета. Поштујем брата који је редовно возио комшију током мрачних тренутака тог суседа оболелог од Алцхајмерове болести - омогућавајући тако и њему и његовој жени преко потребну промену темпа.
Ове ствари нису чињене ради похвале или признања. Ови мушкарци и жене нису мотивисани могућношћу да приме титулу или постану ауторитет. То су ученици Исуса Христа, који стално чине добро, и попут Шиблона труде се да удовоље свом Оцу на Небу.
Растужује ме када чујем о људима који престају да служе или да долазе у цркву зато што су разрешени неког позива или осећају да је требало да буду размотрени за позив и титулу коју нису добили. Надам се да ће једнога дана научити исту лекцију коју сам научио и ја као млад мисионар - да је најважније служење оно које само Бог признаје. У потрази за сопственим интересима, да ли смо заборавили Божје интересе?
Неко ће можда рећи: „Али треба још доста да напредујем да бих постао попут оних које описујете.“ Добра вест у јеванђељу Исуса Христа јесте да се жеље нашег срца могу променити, а наши мотиви развијати и прочистити. Када се крстимо у истинско стадо Божје, почињемо процес који нас претвара у нова бића (видети 2. Коринћанима 5:17; Moсија 27:26). Сваки пут када обнављамо завет крштења узимањем причешћа, за корак смо ближе том коначном циљу.5 Док истрајавамо у том завету, примамо снагу да плачемо са онима који плачу и тешимо оне којима је утеха потребна (видети Moсија 18:9). У том завету налазимо благодат која нам омогућава да служимо Богу и држимо Његове завете, укључујући волети Бога свим својим срцем и волети наше ближње као саме себе.6 У том завету, Бог и Христ нам помажу како бисмо могли помагати онима којима је наша помоћ потребна (видети Moсија 4:16; такође видети стихови 11–15).
Све што заиста желим у животу јесте да удовољим својим очевима - земаљском и небеском - и да будем сличнији Шиблону.7
Захвалан сам свом Небеском Оцу за душе попут Шиблонове чији примери дају наду мени и свима нама. У њиховим животима видимо сведочанство о Небеском Оцу пуном љубави и брижном и милосрдном Спаситељу. Додајем своје сведочанство њиховом уз обећање да ћемо настојати да будемо као они, у име Исуса Христа, амен.