Тамо где се правда, љубав и милост састају
Старешина Џефри Р. Холанд
из Већа Дванаесторице апостола
Исус Христ је патио, умро и устао из мртвих да би могао да нас уздигне у вечни живот.
Без сигурносног конопца, појасева, било какве опреме за пењање, два брата - Џими, стар 14 година и Џон, стар 19 година (то нису њихова права имена) - покушали су да се попну уз окомити зид кањона у националном парку Snow Canyon State у мојој родној јужној Јути. На самом врхунцу њиховог напорног успона, открили су да им један истурени гребен неће дозволити да начине последњих неколико корака до врха. Нису могли да га пређу, али сада већ нису могли ни да се врате. Заглавили су се. Након пажљивог маневрисања, Џон је пронашао довољно простора да подигне свог млађег брата до безбедног врха гребена. Али сам никако није могао сам да се попне. Што се више напрезао да пронађе тачку ослонца за руку или ногу, то су му се мишићи више грчили. Почео је да паничи и да страхује за сопствени живот.
Пошто више није могао да издржи, Џон је одлучио да му једино преостаје да скочи вертикално у покушају да дохвати врх гребена изнад њега. Ако успе, с’обзиром на позамашну снагу коју је имао у рукама, могао би самог себе да подигне у безбедност.
Према његовим сопственим речима:
„Пре мог скока рекао сам Џимију да потражи грану дрвета довољно јаку да је савије и спусти до мене, иако сам знао да тако нешто не постоји на том каменитом врху. То је очај говорио из мене. Ако не успем да скочим, у најмању руку би требало да се постарам да ме мој мали брат не види како падам у смрт.
Дајући му довољно времена да изађе из видокруга, изговорио сам своју последњу молитву - да желим да моја породица зна да их волим и да Џими успе сам да се безбедно врати кући - потом сам скочио. У мом одскоку је било довољно адреналина да ми у скоку руке пређу преко гребена скоро до лактова. Али како сам спустио руке на површину, све што сам осетио био је растресит песак на глатком камену. Још увек се сећам осећаја малаксалости док сам висио немајући за шта да се ухватим - није било ивице, бразде, ничега да захватим или уграбим. Осећао сам како прсти полако почињу да ми клизе по песковитој површини. Знао сам да је мом животу дошао крај.
Али онда, изненада, налик муњи у летњој олуји, две руке су се пружиле однекле изнад ивице гребена, ухватиле ме за зглобове са снагом и одлучношћу које су противречили њиховој величини. Мој верни мали брат није отишао да тражи измишљену грану дрвета. Схвативши тачно шта сам планирао да урадим, ни у једном тренутку се није помакао. Једноставно је чекао - у тишини, скоро без даха - знајући врло добро да ћу бити довољно блесав да покушам да скочим. Када сам то и учинио, зграбио ме је, држао, и одбио да ме пусти да паднем. Те снажне братске руке тог дана су ми спасле живот док сам беспомоћно висио изнад онога што би без сумње представљало сигурну смрт.“1
Моја вољена браћо и сестре, данас је ускршња недеља. Иако би увек требало да се сећамо (то обећавамо у нашим недељним причесним молитвама), ово је ипак најсветији дан у години за посебно сећање на братске, одлучне руке, које су посегнуле у амбис смрти да би нас избавиле од нашег пада и наших неуспеха, од наше туге и грехова. У светлу ове приче коју је поделила Џонова и Џимијева породица, изражавам своју захвалност за помирење и васкрснуће Господа Исуса Христа и осврћем се на догађаје у Божјем божанском плану који су довели до пуног значења речи „љубав Исус нуди нам.“2
У нашем све више световном друштву, није уобичајено нити је модерно говорити о Адаму и Еви или о Еденском врту нити о њиховом „срећном паду“ у смртност. Међутим, једноставна истина јесте да не можемо у потпуности разумети Христово помирење и васкрснуће и нећемо на прави начин ценити јединствену сврху Његовог рођења или Његове смрти - другим речима, немогуће је искрено славити Божић или Ускрс - без спознаје да су заиста постојали Адам и Ева који су пали из рајског врта, уз све последице које је донео тај пад.
Нису ми познати детаљи онога што се десило на овој планети пре тога, али знам да је ово двоје створила божанска рука Божја, да су неко време живели сами у рајском окружењу где није било људске смрти нити будуће породице, и да су након серије донетих одлука погазили заповест Божју, због чега су морали да напусте свој врт, али су и могли да имају децу пре суочавања са физичком смрћу.3 Као жалосни и сложени додатак њиховим околностима, њихов преступ је имао и духовне последице, изопштивши их заувек из присуства Божјег. Пошто се од тада рађамо у палом свету и пошто ћемо и ми кршити законе Божје, такође смо осуђени на исте казне са којима су се Адам и Ева суочавали.
Каква неприлика! Читав људски род у слободном паду - сваки мушкарац, жена и дете у њему физички се котрљају према трајној смрти, а духовно срљају у вечни јад. Да ли је живот тако требало да изгледа? Да ли је то велико финале људског искуства? Да ли сви ми једноставно висимо у неком хладном кањону, у равнодушном свету, свако од нас тражећи ослонац, свако од нас тражећи за шта да се ухвати - али нема ничег сем осећаја како нам песак клизи под прстима, ничега да нас спасе, ничега на шта бисмо се ослонили, а још мање да се ослони на нас? Да ли је једина сврха нашег живота празна вежба постојања - једноставно да скочимо што више можемо, да висимо наших преписаних 70 и кусур година, а потом да одустанемо и паднемо, и наставимо да падамо заувек?
Одговор на та питања је недвосмислено и вечно не! Уз древне и савремене пророке сведочим да „све беше учињено у мудрости Онога који зна све.“4 Стога, од тренутка кад су ти први родитељи крочили из Еденског врта, Бог и Отац свих нас, предвидевши одлуку Адама и Еве, послао је анђеле са небеса да им објаве - а кроз нити времена и нама - да је читава ова епизода осмишљења за нашу вечну срећу. То је био део Његовог божанског плана који је обезбедио Спаситеља, Сина самог Бога, другог „Адама“ како ће га звати апостол Павле,5 који ће доћи у зениту времена да помири за први Адамов преступ. То Помирење ће донети апсолутну победу над физичком смрћу, безусловно одобравајући васкрсење свакој особи која се икада родила или ће се родити на овом свету. У милости ће пружити опроштај за личне грехе свих, од Адама до краја света, уз услов покајања и послушности божанским заповестима.
Као један од Његових рукоположених сведока, овог ускршњег јутра објављујем да је Исус из Назарета био и јесте Спаситељ света, да је „последњи Адам“6 Аутор и Довршилац наше вере, Алфа и Омега вечног живота. „Јер како по Адаму сви умиру, тако ће и по Христу сви оживљети.”7, изјавио је Павле. А пророк-патријарх, Лехи, је рекао: „Адам паде да би људи били. … А Месија долази у пунини времена да децу човечју откупи од пада.“8 Темељније од свих других, пророк Јаков, из Мормонове књиге, поучавао је о помирењу Исуса Христа у оквиру дводневне проповеди о помирењу Исуса Христа да „васкрсење мора … доћи … због пада.“9
Дакле, данас славимо дар победе над сваким падом који смо икада доживели, над свом тугом коју смо икада осетили, над сваким обесхрабрењем кроз које смо прошли, над сваким страхом са којим смо се суочили - да не причамо о васкрсењу из мртвих и опросту за наше грехе. Та победа нам је доступна захваљујући ономе што се догодило једног викенда налик овом пре више од скоро два миленијума, у Јерусалиму.
Од духовне агоније у Гетсеманском врту, преко распећа на крсту код Калварије, до предивног недељног јутра у додељеној гробници, безгрешан, чист и свети човек, Син самог Бога, учинио је оно што ниједан покојник никада није могао да уради. Захваљујући сопственој моћи, подигао се из смрти, да се његово тело никада више не одвоји од Његовог духа. Својом вољом скинуо је погребну одору у коју је био умотан, пажљиво спуштајући погребну мараму која му је прекривала лице „особито... на једном месту“10, према речима из Писама.
Тај низ Помирења и Васкрсења првог Ускрса уз све кроз шта је Исус прошао представља најзначајнији моменат, неупоредиву жртву, најутицајнију манифестацију божанске љубави која је икада била испољена од настанка овог света. Исус Христ, Јединородни Син Божји, патио је, умро и устао из мртвих како би могао, налик муњи у летњој олуји, да нас ухвати, држи својом моћу, и кроз нашу оданост Његовим заповестима, уздигне нас у вечни живот.
Овог Ускрса изражавам захвалност Њему и Оцу који нам Га је дао, што Исус и даље стоји као победник над смрћу, иако стоји на рањеним стопалима. Овог Ускрса изражавам захвалност Њему и Оцу који нам Га је дао, што Исус и даље пружа своју бескрајну милост, иако је пружа рањеним длановима и повређеним зглобовима. Овог Ускрса изражавам захвалност Њему и Оцу који нам Га је дао што можемо да певамо пред вртом који је осетио зној, крстом прободеним клиновима и пред величанствено празном гробницом:
Како велик, величанствен, потпун
Спасења велики план,
Где правда, љубав и милост
На божански ступају длан!11
У свето име васкрслог Господа Исуса Христа, амен.