Зар дан чудеса преста?

Пре годину дана, на задатку у Калифорнији, са председником кочића био сам у кућној посети Кларку и Холи Фејлс и њиховој породици. Речено ми је да су недавно доживели чудо. Када смо стигли, Кларк је једва могао да стоји и поздрави нас јер је носио протезу за леђа, врат и руке.

Пре само два месеца, Кларк, његов син Тај и око 30 других младих мушкараца и вођа кренули су у велику авантуру оквиру активности кочића, успињући се 4,322 мeтара до врха Монт Шаста, једног од највиших врхова у Калифорнији. Другог дана напорног планинарења већина пењача дошла је до врха - узбудљиво достигнуће било је могуће захваљујући месецима припреме.

Кларк је био један од првих на врху тог дана. Након кратког одмора на ивици гребена, устао је и почео да хода. Када је кренуо, спотакао се и пао уназад преко ивице гребена, са висине од око 12 метара, а онда се неконтролисано котрљао низ ледену падину још око 90 метара. Зачудо, Кларк је преживео али је био тешко повређен и није могао да се помера.

Чуда која је Кларк доживео током овог трауматичног догађаја била су само почетак. Неки од првих који су „случајно” дошли до њега била је група планинара која је имала планинске водиче спасиоце и медицинске спасиоце за непредвиђене случајеве. Одмах су лечили Кларка од шока и обезбедили одећу да би га утоплили. Ова група је такође „случајно” тестирала нов комуникациони уређај и послала захтев за помоћ из области где мобилни телефони не могу да приме сигнал. Мали хеликоптер је одмах послат на Монт Шасту са места удаљеног сат времена. После два опасна али неуспешна покушаја да се приземљи на надморској висини која летилицу гура до крајњих граница и мучи подмуклим ветровима, пилот је започео трећи и последњи покушај. Када се хеликоптер приближио из другог угла, ветрови су „случајно” променили правац и летилица се приземљила таман толико да група брзо и безболно угура Кларка у мали одељак иза пилотског седишта.

После прегледа на трауматологији, тестови су открили да је Кларк претрпео вишеструке фрактуре врата, леђа, ребара и зглобова; прободена плућа и мноштво посекотина и одеротина. Реномирани неуро хирург је тога дана „случајно” био на дужности. У тој болници је само неколико пута годишње. Овај доктор је касније изјавио да никада није видео неког ко је претрпео толика оштећења на кичми и вратним артеријама, а да је остао жив. Кларк није очекивао само да живи него и да поврати потпуну фунционалност. Описујући себе као агностика (неверника) хирург је рекао да Кларков случај одудара од свих научних учења о неуролошким повредама и једино може бити описан као чудо.

Пошто су Кларк и Холи завршили ову изузетну причу било ми је тешко да говорим. Не само због очигледних чуда него и због једног још већег. Имао сам дубок утисак, духовно сведочанство, да Холи и свих петоро дивне деце, који су седели у дневној соби поред својих родитеља, имају такву веру да би прихватили шта год да се десило тог дана и још увек су духовно напредовали. Кларк и Холи и њихових двоје најстарије деце, Тај и Портер, данас су са нама у Конференцијском центру.

Размишљајући о искуству породице Фејлс, помислио сам и на искуства многих других. Шта је са безбројним свецима последњих дана који су испуњени вером, који су примили свештеничке благослове, бескрајно се молили за чуда, држали завете и надали се, али њихова чуда се никада нису догодила? Барем не онако како они схватају чуда. Барем не онако како се чини да други доживљавају чуда.

Шта је са онима који годинама, деценијама или целог свог смртничког живота подносе тешке невоље - физичке, менталне, емоционалне? Шта је с онима који умру врло млади?

Пре само два месеца, два брачна пара са храмским препорукама, са троје деце пуновремених мисионара и још петеро друге деце међу њима, малим авионом су кренули на кратак лет. Сигуран сам да су се молили за безбедност пре лета и ревносно су се молили кад се њихов авион суочио са озбиљним механичким проблемима пре него што се срушио. Нико није преживео. Шта је са њима?

Да ли добри људи и њихови најближи имају разлог да поставе питање које је поставио Мормон: „Зар дан чудеса преста?”¹

Моје ограничено знање не може објаснити зашто се понекад деси божанска интервенција, а други пут не. Али можда немамо способност да разумемо шта је чудо.

Чудо често описујемо као оздрављење без објашњења медицине или избегавање катастрофалне опасности слеђењем јасног подстицаја. Међутим, дефиниција чуда као „корисног догађаја оствареног божанском моћу коју смртници не разумеју”² даје ширу перспективу у вези са стварима које су вечне природе. Ова дефиниција нам такође омогућава да размишљамо о кључној улози вере у примању чуда.

Морони је поучавао: „Нити ико икад чуда оствари пре вере своје.”³ Aмон је oбјавио: „Бог обезбеди средства да човек вером може изводити силна чуда.”⁴ Господ је открио Џозефу Смиту: „Јер ја сам Бог… и ја ћу показати чуда… свима онима који верују у име моје.”⁵

Цар Навуходоносор је захтевао да се Седрах, Мисах и Авденаго поклоне златном лику ког је поставио за бога, претећи: „Ако ли се не поклоните, бићете бачени… у пећ огњену ужарену.” Затим им се наругао: „Који је Бог што ће вас избавити из мојих руку?”⁶

Ова три одана следбеника су рекла: „Ево, Бог наш, коме ми служимо, може нас избавити из пећи огњене ужарене. А и да не би, знај, царе, да боговима твојим нећемо служити.”⁷

Били су потпуно уверени да их Бог може спасти, „а и да не”, имали су пуну веру у Његов план.

Слично томе, старешина Дејвид A. Беднар је једном питао младића који је затражио свештенички благослов: „Ако је воља нашег Небеског Оца да смрћу пређеш из своје младости у духовни свет како би наставио своју службу, имаш ли вере да се потчиниш Његовој вољи и не будеш исцељен?”⁸ Имамо ли ми веру „да [не] будемо исцељени” од наших земаљских патњи како бисмо могли бити вечно исцељени?

Кључно питање за размишљање је: „У шта полажемо нашу веру?” Да ли је наша вера усмерена на просту жељу да будемо ослобођени бола и патње или је чврсто утемељена на Богу Оцу и Његовом светом плану и Исусу Христу и Његовом помирењу? Вера у Оца и Сина нам омогућава да схватимо и прихватимо Њихову вољу док се припремамо за вечност.

Данас сведочим о чудима. Чудо је бити дете Божје.⁹ Чудо је примити тело на Њгову слику и према Њговом обличју.¹⁰ Чудо је дар Спаситеља.¹¹ Помирење Исуса Христа је чудо.¹² Могућност вечног живота је чудо.¹³

Мада је добро молити се и радити на заштити физичког здравља и исцељењу током нашег смртничког постојања, наш крајњи циљ треба да буду духовна чуда која су доступна свој Божјој деци. Без обзира на етничку припадност, националност, без обзира на оно што смо урадили уколико се покајемо, без обзира на оно што је нама учињено - сви ми имамо једнак приступ овим чудима. Доживљавамо чудо, а пред нама је још чуда. У име Исуса Христа, амин.