Љуби ближњег свог
Саосећање је Христова особина. Рађа се из љубави према другима и не познаје границе.
Јутрос вас позивам да ми се придружите на путу за Африку. Нећете видети лавове, зебре или слонове, али ћете можда, до краја путовања, видети како хиљаде чланова Цркве Исуса Христа светаца последњих дана одговарају на другу велику Христову заповест „љуби ближњег свог” (Марко 12:31).
Замислите на тренутак руралну, црвену прашину Африке. Видите по сасушеној и неплодној земљи да киша није падала у било којој мерљивој количини већ годинама. Неколико говеда која вам пређу пут су више кости него месо и тера их ћебетом покривени сточар Карамојонг, који са ногама у сандалама, гази даље у нади да ће пронаћи вегетацију и воду.
Док се крећете неравним и каменитим путем, видите неколико група прелепе деце и питате се зашто нису у школи. Деца се смеју и машу, а ви узвраћате сузом и осмехом. Деведесет два процента најмлађе деце коју видите на овом путовању живи са недостатком хране а ваше срце јечи од муке.
Напред, видите мајку која носи пажљиво избалансирану посуду са 19 литара воде на глави а другу у руци. Она представља једно од свака два домаћинства на овим просторима у којима жене, младе и старе, свакодневно ходају више од тридесет минута у сваком правцу до извора воде за своју породицу. Запљусне вас талас туге.
Прођу два сата и стижете на усамљену, сеновиту чистину. Место састанка није сала или чак шатор, већ испод неколико великих стабала која пружају заклон од ужареног сунца. На овом месту примећујете да нема текуће воде, струје, нема тоалета са водом. Гледате около и знате да сте међу људима који воле Бога и одмах осећате Божју љубав према њима. Они су се окупили да приме помоћ и наду, а ви сте дошли да је поделите.
Такво је било путовање сестре Ардерн и мене, у друштву сестре Камил Џонсон, наше врховне председнице Потпорног друштва и њеног супруга Дага и сестре Шерон Јубанк, директорке Црквене хуманитарне службе, док смо путовали у Уганду, земљу од 47 милиона људи у централноафричкој области Цркве. Тог дана, у сенци дрвећа, посетили смо здравствени пројекат заједнице који заједнички финансирају Црквена хуманитарна служба, УНИЦЕФ и Министарство здравља владе Уганде. То су организације од поверења, пажљиво одабране како би се осигурало да се донирана хуманитарна средства чланова Цркве разумно користе.
Колико год да је било болно гледати неухрањену децу и последице туберкулозе, маларије и непрестане дијареје, у сваком од нас је дошло до пораста наде у боље сутра за оне које смо срели.
Та нада је делом дошла захваљујући љубазности чланова Цркве из целог света који дају време и новац за Црквене хуманитарне напоре. Када сам видео како се болесни и напаћени помажу и дижу, погнуо сам главу у знак захвалности. У том тренутку сам боље разумео шта је мислио Цар над царевима, који је рекао:
„Ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено… :
„Јер огладнех, и дадосте ми да jедем; ожеднех, и напоjисте ме; странац беjах, и примисте ме” (Maтеј 25:34–35).
Молба нашег Спаситеља је „да се светли ваше видело пред људима, да виде ваша добра дела, и славе оца вашега који је на небесима” (Maтеј 5:16; видети такође стихове 14–15). У том далеком крају земље, ваша добра дела су улепшала животе и олакшала терет људи у очајничкој потреби, и Бог је био прослављен.
Тог врелог и прашњавог дана, пожелео сам да чујете њихове молитве хвале и захвалности Богу. Желели би да вам кажем на њиховом родном карамоџонганском језику, „Алакара”. Хвала вам.
Наше путовање ме је подсетило на параболу о добром Самарјанину, чије се путовање одвијало прашњавим путем, сличном овом који сам описао, путем који је ишао од Јерусалима до Јерихона. Овај Самарјанин послужитељ нас поучава шта значи „љубити ближњега свога”.
Видео је „јед[ног] човек[а]… [кога] ухватише хајдуци, који га свукоше и изранише, па отидоше, оставивши га пола мртва” (Лука 10:30). Тај Самарјанин „сажали му се” (Лука 10:33).
Саосећање је Христова особина. Рађа се из љубави према другима и не познаје границе. Исус, Спаситељ света, оличење је саосећања. Када читамо да „ударише сузе Исусу” (Јован 11:35) сведоци смо, попут Марије и Марте, Његовог саосећања због којег најпре згрози се у духу, и сам постаде жалостан (видети Јован 11:33). У Мормоновој књизи пример Христовог саосећања, Исус се указао мноштву и рекао:
Има ли неко хром, или слеп, или сакат, … или који је глув, или га нешто друго мучи? Донесите их овамо и ја ћу их исцелити јер имам саосећања према вама…
И он их све исцељиваше” (3. Нефи 17:7, 9).
Упркос свим нашим напорима, ви и ја нећемо излечити свакога, али свако од нас може бити онај који може заувек да промени нечији живот. Само један момак, обичан дечак, понудио је пет хлебова и две рибе које су нахраниле пет хиљада. Можда се питамо за наш прилог, као што је то учинио ученик Андрија за хлебове и рибе: „Шта су они међу толиким бројем? (Јован 6:9). Уверавам вас: Довољно је дати или учинити оно што можеш, а онда допустити Христу да увелича ваш напор.
По овом питању, старешина Џефри Р. Холанд нас је позвао, „богате или сиромашне, … да ’учинимо оно што можемо’ када су други у потреби”. Затим је посведочио, као и ја, да ће вам Бог „помоћи и водити вас у [вашим] саосећајним делима учеништва” („Are We Not All Beggars?”, Liahona, нов. 2014, стр. 41).
У тој далекој земљи, тог незаборавног дана, стајао сам и тада и сада као сведок саосећајности чланова Цркве, богатих и сиромашних, које изазивају и мењају животе.
Парабола о добром Самарјанину се наставља када он „зави [човеку] ране… и устаде око њега” (Лука 10:34). Наши црквени хуманитарни напори траже од нас да брзо реагујемо на природне катастрофе и превијамо све шире ране у свету од болести, глади, неухрањености, расељења и често невидљивих рана обесхрабрења, разочарења и очаја.
Затим Самарјанин „извади два гроша те даде крчмару, и рече му: Гледај га” (Лука 10:35). Као Црква, захвални смо што сарађујемо са другим „домаћинима” или организацијама као што су Catholic Relief Services, УНИЦЕФ и Црвени крст/Црвени полумесец, како бисмо помогли у нашим хуманитарним настојањима. Подједнако смо захвални за ваша „два гроша” или два евра, два пезоса или два шилинга, који олакшавају терет који многи људи широм света морају да подносе. Мало је вероватно да ћете знати примаоце свог времена, долара и новчића, али саосећање не захтева да их знамо, већ само да их волимо.
Хвала вам, председниче Раселе М. Нелсоне, што сте нас подсетили да „када волимо Бога свим својим срцем, Он окреће наша срца добробити других” („The Second Great Commandment”, Liahona, нов. 2019, стр. 97). Сведочим да ће свако од нас имати више радости, мира, понизности и љубави када одговоримо на позив председника Нелсона да своја срца окренемо ка добробити других и на молбу Џозефа Смита да „нахранимо гладне, обучемо голе, обезбедимо удовицу, осушимо сузе сирочета, [и] тешимо унесрећене, било у овој Цркви, било у некој другој, или ни у једној цркви, где год да их [ми нађемо]” („Editor’s Reply to a Letter from Richard Savary”, Times and Seasons, 15, март 1842, стр. 732).
Пре свих тих месеци затекли смо гладне и напаћене на сувој и прашњавој равници и били сведоци њихових молећивих очију за помоћ. На свој начин смо уздисали у духу и били узнемирени (видети Јован 11:33), а ипак су та осећања била ублажена када смо видели саосећање чланова Цркве на делу када су гладни били нахрањени, удовице биле збринуте, напаћени су се утешили и сузе су им се осушиле.
Гледајмо увек на добробит других и покажимо речима и делима да „вољни [смо] да носи[мо] бремена један другом” (Мосија 18:8), да „утеши[мо] скрушене у срцу” (Учење и завети 138:42), и да држимо другу велику заповест Христову да „љуби[мо] ближњег свог” (Maрко 12:31). У име Исуса Христа, амен.