На путу дужности својих
Ви који данас идете напред на путу својих дужности, снага сте Спаситељеве обновљене Цркве.
Ревносно се молим за помоћ Светог Духа док сада изражавам своју љубав, дивљење и захвалност за чланове Цркве Исуса Христа светаца последњих дана широм света.
Они из последњих запрежних кола
Године 1947. обележена је 100. годишњица од доласка првих пионира светаца последњих дана у долину Солт Лејка. Током те године одржане су многе меморијалне прославе и безбројни изрази захвалности за одане ученике Исуса Христа који су крчили стазе, градили домове, садили усеве у неплодној пустињи и насељавали заједнице.
Председник Џ. Рубен Кларк, први саветник у Првом председништву, одао је једну од најупечатљивијих и најдирљивијих почасти овим верним пионирима на генералној конференцији у октобру 1947.
У својој поруци, председник Кларк је укратко одао признање познатим вођама које су водиле миграцију ка западу, као што су Бригам Јанг, Хибер С. Кимбал, Вилфорд Вудраф, Парли П. Прат и многи други. Међутим, његова главна сврха није била да препричава достигнућа ових значајних појединаца. Уместо тога, он је своје напомене усредсредио на чврсте душе чија имена нису ни позната ни званично забележена у историји Цркве. Поучан наслов његове поруке је „Они из последњих запрежних кола”.1
Председник Кларк је веома детаљно описао карактеристике и изазове са којима су се суочавали мигранти који су путовали у последњим покривеним запрежним колима у сваком од дугих колских тура које су прелазиле равнице. Похвалио је ове непознате и непрослављене хероје који су се из дана у дан, из недеље у недељу и из месеца у месец гушили у прашини коју су подизала сва запрежна кола која су се котрљала испред њих – и који су савладавали немилосрдне препреке на које су наилазили на путу.
Председник Кларк је изјавио: „Они из последњих кола ишли су напред, истрошени и уморни, пешке, понекад готово обесхрабрени, ношени својом вером да их Бог воли, да је обновљено Јеванђеље истинито и да је Господ водио и усмеравао браћу испред.”2
Своју поруку је завршио овом узбудљивом похвалом: „Овим скромним душама, великим у вери, великим у раду, великим у праведном животу, великим у обликовању нашег непроцењивог наслеђа, понизно одајем своју љубав, своје поштовање, свој побожни омаж.”3
Не мање услужни
Године 1990. председник Хауард В. Хантер, тада председник Већа дванаесторице апостола, пренео је поруку о незаменљивом доприносу безбројних чланова Цркве који марљиво и верно служе и који добијају мало или нимало јавног признања или похвале.
Председник Хантер је објаснио:
„[О младом и храбром капетану Моронију] је речено:
‘Кад би сви људи који беху, и који јесу, и који ће икад бити, били попут Моронија, гле, саме моћи паклене биле би заувек уздрмане. Да, ђаво никад моћи не би имао над срцима деце човечје’ (Aлма 48:17).
„Какав комплимент славном и моћном човеку… Два стиха касније је изјава о Хеламану и његовој браћи, који су играли мање упадљиву улогу од Моронија, која гласи:
„‘Ево, гле, Хеламан и браћа његова не беху мање услужни народу него што беше Морони’ (Aлмa 48:19).”
Председник Хантер је наставио: „Другим речима, иако Хеламан није био тако приметан или упадљив као Морони, био је подједнако услужан; односно био је од помоћи или од користи као и Морони.”4
Председник Хантер је тада саветовао све нас да не будемо ништа мање услужни. Рекао је: „Ако осећате да вас много тога што ћете радити ове или наредних година неће учинити много познатим, охрабрите се. Већина најбољих људи који су икада живели такође нису били баш познати. Служите и напредујте, верно и тихо.”5
На путу дужности својих
Захвалан сам за милионе чланова Цркве који данас долазе Спаситељу6 и напредују на заветном путу у последњим запрежним колима наших савремених кола – и који заиста нису ништа мање услужни. Ваша снажна вера у Небеског Оца и Господа Исуса Христа и ваши непретенциозни, посвећени животи надахњују ме да будем бољи човек и ученик.
Волим вас. Дивим вам се. Захваљујем вам! И похваљујем вас.
Речи Самуила Ламанца у Мормоновој књизи најбоље сажимају моја осећања према вама.
„Увидите да је већи део њих на путу дужности својих, и гледају да држе заповести Његове и одредбе…
Да, кажем вам да већи део њих то чини, и са неуморном марљивошћу се труде да би осталу браћу своју привели познању истине.”7
Верујем да речи „на путу дужности својих” описују проницљиву браћу и сестре који траже и седе поред људи који су сами на црквеним састанцима и у разним другим приликама. Они доследно настоје да „теш[е] оне којима је утеха потребна”,8 без очекивања признања или похвале.
Израз „на путу дужности својих” описује супружнике и децу који подржавају сапутника, родитеља или дете који служи на положају вођства у Господњој обновљеној Цркви. Њихов стални, тихи и обично непрепознат подржавајући утицај омогућава благослов многих појединаца и породица на начине који ће бити потпуно познати тек у вечности.
Израз „на путу дужности својих” описује појединце који, пошто су се окренули од Бога, понизно Му се поново враћају,9 кајући се за своје грехе и тражећи прочишћујућу и исцељујућу моћ Спаситељевог помирења. Долазак Христу10 враћањем на заветни пут са грешних скретања на „стазе забрањене”11 је духовно суштински и праведно неумољив. Док напредују са вером и неуморни у чињењу добра, они постављају темеље великог дела у својим личним животима,12 „у свим поколењима и у вечности;”.13
Израз „на путу дужности својих” описује праведне појединце који жуде да се ујарме са Спаситељем преко овлашћених завета и обреда Његовог Јеванђеља – али им то могу ускратити чиниоци ван њихове контроле. Обећавам да ће ваша лична патња бити ублажена, а ваша послушност и верност да стрпљиво потчините своју вољу Богу бити награђена по „времену утврђеном од Господа”.14 „Вечером долази плач, а јутром радост”.15
Израз „на путу дужности својих” описује надахнуте преводиоце и тумаче широм света који служе Господу помажући пријатељима и члановима да „чу[ју] пунину јеванђеља на сопственом језику, и на сопственом наречју”.16 Њихови гласови, знаковни језик и преведени документи преносе вечне истине, али мало ко од нас зна њихова имена или икада изражава захвалност. Даром језика којим су благословени, преводиоци и тумачи марљиво, несебично и, најчешће, анонимно служе да би помогли људима да приме духовни дар вере читањем и слушањем речи Божје.17
Израз „на путу дужности својих” описује верне брачне парове који поштују своју заветну одговорност да се умножавају и напуне земља, и који су благословени снагом и издржљивошћу да се боре са својом децом на састанцима причешћа. У све збуњенијем свету оптерећеном несрећама и погрешним приоритетима, ове храбре душе не обраћају пажњу на световне гласове који величају себичност; они поштују светост и важност живота у плану среће Небеског Оца за Његову децу.
Многи брачни парови се, такође, уздају у Бога када се праведне жеље њиховог срца не остваре како или када су се надали и сањали. Они „чека[ју] на Господа”18 и не захтевају да Он испуни њихове смртничке рокове. „Јер од постанка света нико не чу нити ухом дозна, нити оком виде, о Боже, сем Тебе, колико си великих ствари припремио за он[е] који Те чека[ју]”.19
Израз „на путу дужности својих” описује хиљаде и хиљаде вођа јаслица и учитеља Школице који воле и поучавају децу у Цркви сваког Шабата.
Размислите о вечном утицају службе коју пружају ови одани ученици – и чудесним благословима обећаним онима који послужују деци.
„И узевши [Исус] дете метну га међу њих и загрливши га рече им:
Ко једно овакво дете прими у име моје, мене прима; а ко мене прими, не прима мене него Оног који је мене послао.”20
Израз „на путу дужности својих” описује посвећену децу која нежно брину о остарелим родитељима, мајку неиспавану која теши уплашено дете док бдије као „лавица на капији” свог дома,21 чланове Цркве који долазе рано и остају касно да би поставили и спустили столице, и надахнуте појединце који позивају породицу, пријатеље и сараднике да дођу и виде, дођу и помогну, и дођу и остану.22
Описао сам само неколико одабраних примера држања завета и оданих ученика Исуса Христа попут вас који напредујете „на путу дужности својих”. Још милиони примера светаца последњих дана који приносе „целе душе своје”23 Богу налазе се у домовима усредсређеним на Христа и у црквеним јединицама широм света.
Ви волите и служите, слушате и учите, бринете и тешите, и поучавате и сведочите моћу Светог Духа. Постите и молите се често, јачате у понизности и постајете све чвршћи у вери Христовој „до испуњења душа својих радошћу и утехом, да, све до очишћења и посвећења срца својих, а то посвећење дође због тога што препустише Богу срца своја.”24
Обећање и сведочанство
Они из последњих запрега, сви који нису ништа мање услужни, и ви који данас идете напред на путу дужности својих, снага сте Спаситељеве обновљене Цркве. И као што је Господ обећао, „сви престоли и власти, и кнежевства и моћи, биће разоткривени и подарени свима који храбро истрајаше уз јеванђеље Исуса Христа”.25
Радосно сведочим да Небески Отац и Његов љубљени Син живе, и да су Њихова обећања сигурна. У свето име Господа Исуса Христа, амен.