Спасавање у јединству
Старешина Чи Хонг (Сам) Вонг,
из Седамдесеторице
Да бисмо помогли Спаситељу, морамо сарађивати у јединству и слози. Сваки човек, сваки положај, и сваки позив је важан.
Често чујемо председника Томаса С. Монсона да каже: „Идите и спасавајте.”1 Сетио сам се једне приче из Новог завета. Представља савршену илустрацију тога како чланови и мисионари могу радити заједно у јединству преко одељењских савета да би допирали до људи и спасавали их. Прича се налази у Maрку 2:1–5. Сматрам да су искуства која је Исус користио да би нас поучио одређеним учењима или начелима увек веома надахњујућа и лако разумљива.
Један од ликова из ове приче је човек са парализом, неко ко није био у стању да се креће без помоћи. Тај човек је једино могао да остане код куће, чекајући спас.
У наше време могло би се догодити исто. Четири особе су извршавале задужење од свог бискупа да посете код куће човека болесног од парализе. Испуњавали су задатак који им је дао бискуп. Могу да замислим како једна од њих долази из Потпорног друштва, друга из већа старешина, трећа из Ароновог свештенства, а последња је, али не мање важна, пуновремени мисионар. На последњем састанку одељењског већа, после заједничког саветовања о потребама у одељењу, бискуп је дао задужења у вези са „спасавањем.“ Ових четворо је било задужено да помогне овом човеку који је патио од парализе. Нису могли да чекају да сам дође у цркву. Требало је да оду до његове куће и посете га. Морали су да га потраже, и то су учинили. Тог човека су довели код Исуса.
„Дођоше му неки људи с узетим кога ношаху четворица (Maрко 2:3).
Међутим, просторија је била препуна. Нису могли да уђу кроз врата. Сигуран сам да су покушали све што су могли, али једноставно нису могли да прођу. Ствари нису текле глатко како су планирали. На њиховом путу „спасавања“ налазиле су се препреке. Али нису одустајали. Нису оставили човека са парализом поред врата. Договарали су се о томе шта да ураде - како могу да однесу човека до Исуса Христа да га исцели. Помагање Исусу у спасавању душа, барем за њих, никада није био превише захтевно. Смислили су план - није био једноставан, али су га следили.
„И не могавши приближити му се од народа, отворише кров од куће у којој он беше, и кроз отвор спустише одар на коме лежаше узети” (Maрко 2:4).
Однели су га на кров. Под претпоставком да није било спољних степеница којима би се попели, било би им потребно прилично времена да се сви попну на кров. Мислим да је могуће да се то догодило на следећи начин: младић из његовог одељења први се попео на кров. Пошто је био млад и пун енергије, није му било превише тешко. Његов сарадник у кућном поучавању из већа старешина и висок и снажан пуновремени мисионар сигурно су из све снаге гурали нагоре. Сестра из Потпорног друштва их је подсећала да буду пажљиви и охрабривала их је. Младићи су тада подигли кров док је сестра наставила да теши човека који је чекао на исцељење - да може сам да се креће и буде слободан.
Овај задатак спасавања захтевао је да сви раде заједно. У кључном моменту, била је потребна пажљива координација да би човека са парализом спустили са крова. Четири особе морале су да раде у јединству и хармонији. Није смело да буде никакве дисхармоније између тих четворо. Морали су да спуштају човека са парализом истим темпом. Ако би неко попустио конопац брже од осталих троје, човек би испао из свог кревета. Не би могао сам да се задржи због своје слабости.
Да бисмо помогли Спаситељу, морамо сарађивати у јединству и слози. Сваки човек, сваки положај, и сваки позив је важан. Морамо бити уједињени у нашем Господу Исусу Христу.
На крају је болесни, парализован човек положен пред Исуса. „Видећи веру њихову, рече Исус узетоме: Синко, опроштени су ти греси твоји” (Maрко 2:5). Исус је био милостив према њему и исцелио га - не само физички него и духовно. „Синко, опроштени су ти греси твоји.“ Није ли то дивно? Зар не бисмо желели да се то и нама деси? Ја свакако бих.
Познајемо ли неку особу у свом животу, погођену духовном парализом, која се једноставно не може вратити у Цркву сама? То може бити неко од наше деце, један од наших родитеља, супружник или пријатељ.
Са толико пуновремених мисионара који су сада на располагању у свакој црквеној јединици, било би мудро да бискупи и председници огранака боље користе своје савете у одељењу и у огранку. Бискуп може позвати сваког члана одељењског савета да дође са списком имена оних којима је можда потребна помоћ. Чланови одељењског савета пажљиво ће се саветовати о томе како најбоље могу помоћи. Бискупи ће са пажњом слушати идеје и дати задужења.
Пуновремени мисионари су важни извори у одељењима у оваквим напорима спасавања. Млади су и пуни енергије. Срећни су када имају списак одређених људи са којима могу радити. Уживају да сарађују са члановима одељења. Знају да су то за њих сјајне прилике за проналажење некога за поучавање. Посвећени су изградњи Господњег царства. Имају јако сведочанство о томе да ће постати христоликији када учествују у тим напорима спасавања.
На крају, поделио бих са вама још једно скривено благо које се налази у овој причи из Светих писама: Налази се у 5. стиху: „Видећи веру њихову” (курзив додат). Нисам то приметио раније - веру њихову. Наша удружена вера такође ће утицати на добробит других.
Ко су били ти људи које је Исус поменуо? Могла су то бити четворица која су носила парализованог човека, тај човек, људи који су се молили за њега, и сви они који су били тамо и слушали Исусово проповедање и тихо се молили да се догоди чудо. Могла је то бити супруга, родитељ, син или ћерка, мисионар, председник већа, председница Потпорног друштва, бискуп и пријатељ из далека. Сви можемо помагати једни другима. Увек треба да се жељно укључимо у спасавање оних којима је потребна помоћ.
Сведочим да је Исус Христ Бог чудеса. Исус Христ нас све воли и има моћ да спасе и исцели, физички и духовно. Када Му помажемо у Његовој мисији спасавања душа, у том процесу и ми ћемо бити спашени. Сведочим тако у Његово свето име, име Исуса Христа, амен.