Причест - обнова душе

Черил А. Есплин,

друга саветница у врховном председништву Школице

Слика

Дух исцељује и обнавља наше душе. Обећани благослов причести је да ће Његов Дух увек бити са нама.

Група младих жена једном ме је упитала: „Шта бисте желели да сте знали када сте били наших година?“ Да сада треба да одговорим на то питање, употребила бих следеће речи: „Желела бих да сам у вашим годинама боље разумела значај причести. Желела бих да сам разумела причест онако како ју је старешина Џефри Р. Холанд описао. Он је рекао: ‘Један од позива својствених обреду причести јесте да то буде истинско духовно искуство, свети обред, обнова душе.’¹”

Како причест може бити „истинско духовно искуство, свети обред, обнова душе“ сваке недеље?

Причест постаје духовно оснажујуће искуство када слушамо причесне молитве и поново се посвећујемо својим заветима. Да бисмо то учинили, морамо бити спремни да преузмемо на себе име Исуса Христа.² Говорећи о том обећању, председник Хенри Б. Ајринг је поучио: „То значи да се морамо сматрати Његовима. Треба да Га ставимо на прво место у својим животима. Желећемо оно што Он жели уместо онога што ми желимо или онога што нас свет учи да желимо.”³

Када узимамо причест, такође се заветујемо да ћемо се увек сећати”⁴ Исуса Христа. У ноћи пре свог распећа, Христ је окупио око себе своје апостоле и успоставио причест. Преломио је хлеб, благословио га и рекао: „Узмите, једите; ово је спомен на тело моје које дајем као откуп за вас.”⁵ Затим је узео чашу вина, захвалио се, дао својим апостолима да пију и рекао: “Ово је спомен на крв моју … , која се пролива за све оне који поверују у име моје.”⁶

Међу Нефијцима, али и приликом обнове своје Цркве у последњим данима, поновио је да треба да узимамо причест Њему у спомен.⁷

Док узимамо причест, сведочимо Богу да ћемо се увек сећати Његовог Сина, а не само у току кратког причесног обреда. То значи да ћемо непрестано следити Спаситељев пример и учења која ће водити наше мисли, одлуке и наша дела.⁸

Причесна молитва нас такође подсећа да морамо „држати заповести његове.”⁹

Исус је рекао: „Ако ме љубите, заповести моје држите.”¹⁰ Причест нам даје прилику за самоиспитивање и могућност да своја срца и вољу окренемо ка Богу. Послушност заповестима доноси моћ јеванђеља у наше животе, као и већи мир и духовност.

Причест нам обезбеђује време за истинско духовно искуство док размишљамо о Спаситељевој откупљујућој и оспособљавајућој моћи путем његовог помирења. Вођа младих жена недавно је научила о снази коју примамо док се трудимо да са већом пажњом узимамо причест. Радећи на испуњавању захтева у Личном напретку, поставила је циљ да се усредсреди на речи причесних химни и молитви.

Сваке недеље током причести вршила је самопроцену. Присећала се својих грешака и обећавала да ће бити боља следеће недеље. Била је захвална што је могла да исправи грешке и очисти се. Присећајући се тог искуства, рекла је: „Радила сам на покајничком делу Помирења.“

Једне недеље, после своје процене, осећала се сетно и нерасположено. Увидела је да је из недеље у недељу правила исте грешке. Међутим, онда је схватила да је занемаривала важан део помирења – Христову оспособљавајућу моћ. Све време је заборављала на то да јој је Спаситељ помагао да постане онаква каква треба да буде и да служи изнад својих способности.

С тим на уму, опет се присетила претходне недеље. Рекла је: „Осећај радости распршио је моју сету када сам приметила да ми је Он дао многе прилике и способности. Са захвалношћу сам приметила способност да препознам потребе свог детета када оне нису очигледне. Приметила сам да сам једног дана, када сам се осећала као да ништа више не могу више да постигнем, била у стању да речима охрабрим пријатеља. Показала сам стрпљење у околностима које би код мене обично изазвале супротну реакцију.“

Завршила је речима: „Док сам захваљивала Богу за Спаситељеву оспособљавајућу моћ у свом животу, била сам оптимистичнија у вези са процесом покајања на ком сам радила и радовала сам се следећој недељи са обновљеном надом.

Старешина Мелвин Џ. Балард поучио је како причест може бити исцељујуће и прочишћујуће искуство. Рекао је:

„Ко то међу нама не повређује свој дух речима, мишљу или делом, од Шабата до Шабата? Чинимо ствари због којих жалимо и желимо да нам буде опроштено. … Метода за добијање опроштаја је… да се покајемо за своје грехе, одемо код оних према којима смо нешто згрешили или им учинили нажао и затражимо њихов опроштај, а онда се припремимо за причест, и ако смо се искрено покајали и поставили себе где нам је место, биће нам опроштено, а духовно исцељење ће прожети наше душе. …

„Сведок сам,“ рекао је старешина Балард, „да дух присуствује послуживању причести који греје душу од главе до пете; ви осећате да су духовне ране исцељене, а бреме подигнуто. Утеха и срећа долазе души која је достојна и заиста жељна да узме ову духовну храну.”¹¹

Наше рањене душе могу бити исцељене и обновљене не само због хлеба и воде који нас подсећају на Спаситељево жртвовање његове крви и тела, већ и због симбола који нас такође подсећају да ће Он увек бити наш „хлеб живота”¹² и „жива вода.”¹³

Након послуживања причести Нефијцима, Исус је рекао:

„Ко једе овај хлеб, једе од тела мога за душу своју, и ко пије ово вино, пије од крви моје за душу своју. И душа његова никад неће огладнети нити ожеднети, већ ће се заситити.

Ево, кад све мноштво беше јело и пило, гле, испунише се Духом.”¹⁴

Тим речима Христ нас поучава да Дух исцељује и обнавља наше душе. Обећани благослов причести је да ће Његов Дух увек бити са нама.”¹⁵

Када узимам причест, понекад замишљам слику васкрслог Спаситеља раширених руку, као да је спреман да нас прими у своје брижно наручје. Волим ту слику. Када током причести размишљам о њој, душа ми је уздигнута и скоро могу да чујем Спаситељеве речи: „Гле, милостива рука моја испружена је према вама, и ко год дође, примићу га. А благословени су они који к мени дођу.”¹⁶

Носиоци Ароновог свештенства представљају Спаситеља када припремају, благосиљају и послужују причест. Кад носилац свештенства пружи руку нудећи нам свете симболе, то је као да је сам Спаситељ пружио своју руку милости позивајући свакога од нас да узме драгоцене дарове љубави доступне преко његове помирбене жртве – дарове покајања, праштања, утехе и наде.¹⁷

Што више размишљамо о значају причести, то нам она постаје светија и значајнија. Ево шта је један 96-годишњи отац изјавио када га је његов син упитао: „Тата, зашто идеш у цркву? Не видиш, не чујеш, тешко се крећеш. Зашто одлазиш у цркву? Отац је одговорио: „Због причести. Идем да бих узео причест.“

Многи од нас долазе на причесне састанке припремљени да приме „истинско духовно искуство, свети обред, обнову [наше] душе.”¹⁸

Знам да наш Небески Отац и наш Спаситељ живе. Захвална сам што захваљујући причести добијамо могућност да осетимо Њихову љубав и присуство Духа. У име Исуса Христа, амен.