Стално откривење
Председник Хенри Б. Ајринг,
први саветник у Првом председништву
Људско расуђивање и логичко размишљање неће бити довољни за добијање одговора на најважнија животна питања. Потребно нам је откривење од Бога.
Моја нада за нас данас је да сви можемо осетити Божју љубав и светло. Многи који данас слушају осећају преку потребу за тим благословом личног откривења од нашег брижног Небеског Оца.
За председнике мисија, то може бити жарка молитва да сазнају како да охрабре мисионара који има неки проблем. За оца или мајку у ратом захваћеном подручју негде у свету, то ће бити очајничка потреба да сазнају да ли да одведу своју породицу на сигурно, или да остану ту где јесу. Стотине председника кочића и бискупа моле се данас да сазнају како да помогну Господу у спасавању изгубљене овце. А пророк ће желети да сазна шта Господ жели да он говори Цркви и свету који је у збрци.
Сви знамо да људско расуђивање и логичко размишљање неће бити довољни за добијање одговора на најважнија животна питања. Потребно нам је откривење од Бога. Али, неће нам требати само једно откривење у стресној ситуацији, него нам је потребан ток који се стално обнавља. Не треба нам само један бљесак светлости и утехе, већ нам је потребан трајни благослов комуникације са Богом.
Само постојање Цркве потиче од дечака који је знао да је то истина. Млади Џозеф Смит знао је да не може сам од себе знати којој цркви да се прикључи. Стога је упитао Бога, као што му је то саветовано у књизи Јаковљевој. Бог Отац и Његов Љубљени Син појавили су се у шумарку. Одговорили су на питање које Џозеф није имао моћ да разреши.
Не само што је тада позван од Бога да успостави истиниту Цркву Исуса Христа, већ је тиме обновљена моћ позивања Светог Духа како би откривења од Бога била стална.
Председник Бојд К. Пакер је овако описао тај препознатљиви знак истините Цркве: „У Цркви се и даље примају откривења: пророк га прима за Цркву, председник за свој кочић, мисију или своје веће; бискуп за свој одељење, отац за своју породицу, појединац за себе.”1
Тај диван процес примања откривења почиње, завршава се и наставља док примамо лично откривење. Узмимо за пример великог Нефија, Лехијевог сина. Његов је отац је имао сан. Остали у Нефијевој породици гледали су на Лехијев сан као на доказ менталне збуњености. Сан је био о Божјој заповести Лехијевим синовима да преузму велики ризик и врате се у Јерусалим због плоча које су садржале реч Божју, како би их понели са собом на пут у обећану земљу.
Често наводимо Нефијеву храбру изјаву када је његов отац затражио да се врате у Јерусалим. Знате те речи: „Поћи ћу и учинити оно што ми Господ заповеди.”2
Када је Лехи чуо ове Нефијеве речи, Света писма кажу да се „силно обрадова.”3 Било му је драго, јер је знао да је Нефи био благословен откривењем које му је потврдило да је сан његовог оца био истинска комуникација с Богом. Нефи није рекао: „Поћи ћу ја и учинити оно што ми мој отац заповеди”, него је рекао: „Поћи ћу ја и учинити оно што ми Господ заповеди.“
Из вашег личног породичног искуства, такође знате зашто се Лехи „силно обрадова.“ Његова радост потекла је од сазнања да је Нефи примио потврђујуће откривење.
Многи родитељи су поставили породична правила за тинејџере у вези са тим када би увече требало да се врате кући. Али помислите на радост када родитељ сазна, као што се то догодило једном родитељу пре само неколико недеља, да је дете које је недавно отишло из куће не само одредило полицијски час за себе, већ је и поштовало Шабат баш онако како је научило код куће. Откривење родитеља има трајан утицај на лично откривење које се наставља са дететом.
Моја мајка је сигурно разумела то начело откривења. Као младић, када бих се касно увече вратио кући веома тихо бих затворио врата. Да бих дошао до своје спаваће собе морао сам проћи поред мајчине. Међутим, колико год да сам тихо ходао на врховима прстију, када сам пролазио поред њених полуотворених врата чуо бих своје име, сасвим тихо: „Хал. Дођи на тренутак.“
Ушао бих и сео на ивицу њеног кревета. У соби је било мрачно. Да сте слушали, помислили бисте да се ради само о пријатељском разговору о животу. Али, до данашњег дана ми се, оно што је говорила, враћа у мисли са истом снагом коју осећам када читам текст свог патријаршког благослова.
Не знам тачно шта је тражила у молитви док ме је чекала тих ноћи. Претпостављам да се део односио на моју безбедност. Али сигуран сам да се молила као што патријарх чини пре давања благослова. Он се моли да његове речи дођу до примаоца као речи Божје, а не његове. Молитве моје мајке за тај благослов у мом случају су услишене. Она је у свету духова више од 40 година. Сигуран сам да се силно радује што сам благословен јер сам у њеним речима препознао заповести Божје. И што сам се трудио да и даље чиним оно чему се надала.
Видео сам то исто чудо сталног откривења код председника кочића и бискупа Цркве. И, као што је то случај у откривењу вођама породице, вредност откривења зависи од оних људи који су вођени да приме потврђујуће откривење.
Видео сам то чудо откривења након пуцања бране Тетон у Ајдаху 1976. године. Многи међу вама знају шта се догодило. Али пример трајног откривења који је пренео председник кочића могао би благословити све нас у данима који су пред нама.
Хиљаде људи је евакуисано када су њихови домови уништени. Задатак вођења хуманитарних активности пао је на леђа председника локалног кочића који је био фармер. Био сам у учионици колеџа Рикс само неколико дана после несреће. Дошао је директор савезне агенције за елементарне непогоде. Он и његови главни помоћници дошли су у велику просторију у којој је председник кочића окупио бискупе, па чак и неке свештенике других локалних религија. Био сам тамо, јер су многи од преживелих нашли склониште у кампусу колеџа где сам био председник.
Када је састанак почео, представник савезне агенције за елементарне непогоде устао је и ауторитативно почео да излаже шта треба учинити. Пошто је навео пет или шест задатака за које је рекао да су суштински, председник кочића је тихо одговорио: „То смо већ учинили.“
Након неколико минута, човек из савезне агенције за елементарне непогоде је рекао: „Мислим да ћу сада неко време само седети и посматрати.“ Затим су он и његови заменици слушали док су бискупи и председници већа старешина извештавали о учињеном. Рекли су која су упутства примили од својих вођа и да су их следили. Разговарали су о томе шта су били надахнути да учине док су извршавали упутства да пронађу породице и помогну им. Било је касно. Сви су били превише уморни за показивање емоција, осим своје љубави према људима.
Председник кочића је дао неколико последњих упутстава бискупима, а затим је заказао следећи информативни састанак за сутрадан рано ујутру.
Следећег јутра је вођа савезног тима дошао 20 минута пре планираног састанка за изношење информација и давање задужења. Стајао сам у близини. Чуо сам како је тихо рекао председнику кочића: „Председниче, шта бисте желели да чланови мога тима и ја учинимо?“
Оно што је тај човек видео, ја сам виђао у време несрећа и искушења широм света. Председник Пакер био је у праву. Стална откривења долазе председницима кочића да би их уздигла изнад њихове мудрости и способности. И поврх тога, Господ онима које председник води даје сведочанство које потврђује да његова упутства долазе од Бога преко Светог Духа до несавршеног људског бића.
Често сам у свом животу био благословен да будем позван да следим надахнуте вође. Као веома млад добио сам позив да будем саветник председнику већа старешина. Био сам саветник двојици председника подручја, и председавајућем бискупу Цркве, члан Већа Дванаесторице Апостола, и саветник двојици председника Цркве. Видео сам откривење које су примили, и које је потом потврђено њиховим следбеницима.
То лично откривење прихватања, за којим сви чезнемо, не долази лако, нити само због тога што смо га тражили. Господ је дао овај стандард да бисмо могли да примимо такво сведочанство од Бога. То је водич свакоме ко жели да прими лично откривење, а требало би да сви то желимо.
„Нек нутрина твоја уз то буде пуна добротворне љубави према свим људима, и према домаћима у вери, а крепост нек реси мисли твоје непрестанце. Тад ће поуздање твоје у присуство Божју ојачати, а наук свештенства капаће на душу твоју попут росе небеске.
Дух ће Свети бити трајно друштво твоје.”4
Из тога извлачим савет за све нас. Немојте олако узимати осећање љубави према Божјем пророку. Где год идем у Цркву, ко год да је пророк у то време, чланови ће замолити: „Када се вратиш у црквено седиште, хоћеш ли молим те рећи пророку колико га волимо?“
То је далеко више од обожавања јунака или осећања дивљења које понекад имамо према херојским ликовима. То је дар од Бога. С тим даром лакше ћете примити дар потврђујућег откривења када он говори у својој служби Господњег пророка. Љубав коју осећате је љубав коју Господ има према било коме ко је његов заступник.
Није лако то стално осећати, јер Господ често од својих пророка тражи да дају савет који људи тешко прихватају. Непријатељ наших душа покушаће да нас наведе да негодујемо и да сумњамо у пророков позив од Бога.
Видео сам како Свети Дух може додирнути омекшано срце како би заштитио понизног ученика Исуса Христа потврђујућим откривењем.
Пророк ме је послао да доделим свету моћ печаћења једном човеку у далеком градићу. Само пророк Божји има кључеве одлучивања ко треба да прими свету моћ коју је Господ дао Петру, вишем апостолу. Ја сам примио ту исту моћ печаћења, али је само под руководством председника Цркве могу доделити другом.
Тако сам у капели далеко од Солт Лејка положио руке на главу човека кога је пророк изабрао да прими моћ печаћења. Године обрађивања земље и оскудног живота оставиле су трагове на његовим рукама. Његова крхка супруга је била поред њега. На њој су такође били видљиви знаци дугогодишњег тешког рада уз свог супруга.
Изговорио сам речи које је дао пророк: „На основу овлашћења и дужности од,“ и затим навео име пророка, „који држи све кључеве свештенства на земљи у ово време, поверавам моћ печаћења“ и изговорио сам име човека а потом име храма где ће служити у обредима печаћења.
Сузе су му потекле низ образе. Видео сам како и његова супруга јеца. Сачекао сам да се саберу. Она је устала и пришла ми. Подигла је главу, а затим бојажљиво рекла да је срећна, али и тужна. Рекла је да је толико волела да иде у храм са својим мужем, али да сада осећа да не би требало да иде са њим, јер му је Бог указао тако славно и свето поверење. Затим је рекла да осећа како није достојна да буде његова храмска сарадница јер не зна ни да чита ни да пише.
Уверио сам је да ће њен супруг бити почашћен да га прати у храму због њене велике духовне моћи. Онолико колико сам могао својим слабим познавањем њеног језика, рекао сам јој да јој је Бог објавио ствари које превазилазе целокупно земаљско образовање.
Знала је по дару Духа да Бог преко свог пророка има узвишено поверење у мужа ког је волела. Знала је да кључеве додељивања те моћи печаћења држи човек кога никада није видела, и знала је да је он живи пророк Божји. Знала је, без потребе да јој то каже било који живи сведок, да се пророк молио над именом њеног супруга. Знала је да је Бог упутио позив.
Знала је и да ће обреди које ће њен супруг вршити повезивати људе за вечност у небеском царству. У својим мислима и срцу добила је потврду да се обећање које је Господ дао Петру још увек налази у Цркви: „Шта год свежеш на земљи, биће свезано на небесима.”5 Знала је то лично, откривењем од Бога.
Вратимо се на нашу почетну тачку. „Примање откривења у Цркви се наставља: пророк га прима за Цркву, председник за свој кочић, мисију или своје веће; бискуп за свој одељење, отац за своју породицу, појединац за себе.”6
Сведочим вам да је то истина. Небески Отац чује ваше молитве, воли вас, зна ваше име. Исус јест Христ, Божји Син и наш Откупитељ. Он вас воли изван ваше способности да то схватите.
Бог излива откривење на своју децу преко Светог Духа. Он говори свом пророку на земљи, а то је данас Томас С. Монсон. Сведочим да он држи и користи кључеве свештенства на земљи.
Док на овој конференцији будете слушали речи оних које је Бог позвао да вам се обрате у Његово име, молим се да примите потврђујуће откривење које вам је потребно да бисте пронашли свој пут повратка кући, да бисте заувек боравили с Њим у запечаћеној породици. У свето име Исуса Христа, амин.