Родитељи: Најбољи јеванђеоски учитељи своје деце
Старешина Тaд Р. Калистер,
врховни председник Недељне школе
Када је све речено и учињено дом је идеално место за поучавање јеванђеља Исуса Христа.
Бен Карсон је рекао о себи: „Био сам најгори ђак у целом петом разреду.“ Једног дана Бен је радио тест из математике са 30 задатака. Ђак иза њега га је исправио и вратио му га. Наставница, г-ђа Вилијамсон почела је да прозива ђаке да би им саопштила резултате теста теста. Најзад, дошла је до Бена. Постиђен, промрмљао је одговор. Г-ђа Вилијамсон, мислећи да је рекао „9“, одговорила је да је 9 поена од могућих 30 диван напредак. Ђак иза Бена је тада узвикнуо: „Не девет! Нема ниједан ... зар не.“ Бен је рекао да је желео да пропадне кроз земљу.
У исто време Бенова мајка, Соња, суочавала се са сопственим проблемима. Била је једно од 24 деце, имала само трогодишње образовање и није знала да чита. Удала се у 13 години, развела, имала два сина и одгајала их у предграђима Детроита. Без обзира на све била је независна и имала чврсто уверење да ће Бог помоћи њој и њеним синовима ако учине свој део.
Једног дана дошло је до преокрета у њеном животу и животу њених синова. Синуло јој је да успешни људи, чији је дом чистила, имају библиотеку - они читају. Након посла отишла је кући и искључила телевизор који су Бен и његов брат гледали. Отприлике је рекла: Момци, превише гледате телевизију. Од сада можете гледати три програма недељно. У слободно време ићи ћете у библиотеку - прочитати две књиге недељно и известити ме.
Дечаци су били шокирани. Бен је рекао како није прочитао ниједну књигу током читавог свог живота, осим када је то морао у школи. Протестовали су, жалили се, свађали се, али није вредело. Онда је Бен закључио: „Успоставила је закон. Није ми се допало правило, али њена одлучност да нас поправи изменила је ток мог живота.“
А какву је то промену донело. До седмог разреда био је међу најбољима у разреду. Добио је стипендију да студира на универзитету Јејл, затим је у медицинској школи Џонс Хопкинс у 33. години постао шеф педијатријске неурохирургије и светски признат хирург. Како је то било могуће? У највећој мери због мајке која је без многих погодности у животу увеличала свој позив родитеља.1
Писма говоре о улози родитеља - да је њихова дужност да своју децу поуче „доктрини покајања, вери у Исуса Христа, Сина живога Бога и крштењу и дару Светог Духа“ (УИЗ 68:25).
Као родитељи треба да будемо први јеванђеоски учитељи и примери нашој деци - не бискуп, недељна школа, младе жене или млади мушкарци, него родитељи. Као њихови први јеванђеоски учитељи, можемо их учити моћи и стварности помирења - о њиховом идентитету и божанској судбини - а тако чинећи дајемо им чврст темељ на ком могу да граде. Када је све речено и учињено дом је идеално место за поучавање јеванђеља Исуса Христа.
Пре око годину дана био сам службено у Бејруту, у Либану. Док сам био тамо чуо сам за дванаестогодишњу девојчицу, Сару. Њени родитељи и два старија брата обратили су се у Цркви у Румунији али су онда морали да се врате у своју домовину када је Сара имала само 7 година. У њеној домовини није било Цркве, ни организованих јединица, ни Недељне школе нити програма за Младе жене. После пет година ова породица је сазнала за огранак у Бејруту и, пре него што сам допутовао, послали су дванаестогодишњу ћерку Сару у пратњи два старија брата да се крсти. Док сам био тамо говорио сам о плану спасења. Повремено Сара је подизала руку и одговарала на питања.
После састанка, а знајући да скоро није одлазила у Цркву, пришао сам јој и упитао: „Саро, како си знала одговоре на та питања?“ Одмах је одговорила: „Моја мајка ме је научила.“ Нису имали Цркву у својој заједници али су имали јеванђеље у свом дому. Мајка јој је била прва јеванђеоска учитељица.
Енош jе рекао: „Речи коjе често слушах да их отац моj говори о вечном животу и радости светаца, дубоко се усадише у срце моjе“ (Eнош 1:3). Нема дилеме ко је био Еношев први јеванђеоски учитељ.
Сећам се свог оца који је био испружен поред огњишта читајући Писма и друге добре књиге а ја бих лежао поред њега. Сећам се карти које је чувао у џепу своје кошуље са цитатима из Писама и Шекспира и нових речи које би памтио и учио. Сећам се питања из јеванђеља и дискусија за кухињским столом. Сећам се како ме је отац често водио у посету старима - како би стао да купи сладолед некоме или пилетину неком другом или се руковао дајући новац. Сећам се доброг осећаја и жеље да будем попут њега.
Сећам се своје мајке са око 90 год., како кува у малој кухињи а затим излази носећи послужавник с храном. Питао сам је где иде. Одговорила је: „О, носим храну старима.“ Помислио сам: „Мама, па ти си стара.“ Никада не могу да искажем довољно захвалности својим родитељима, који су били моји први јеванђеоски учитељи.
Једна од најзначајнијих ствари које можемо урадити као родитељи јесте да поучимо нашу децу моћи молитве, не само навици молитве. Када сам имао око 17 година клечао сам поред свог кревета изговарајући вечерњу молитву. Нисам знао да је моја мајка стајала пред вратима. Када сам завршио, рекла је: „Тед, да ли си тражио од Господа да ти помогне да нађеш добру жену?“
Њено питање ме је ухватило потпуно неспремног. То је била ствар о којој сам најмање размишљао. Размишљао сам о кошарци и школи. Стога сам одговорио: „Не“, на шта је она одговорила: „Па, требало би сине. То ће бити најважнија одлука коју ћеш икада донети.“ Те речи усадиле су се дубоко у моје срце, и тако у наредних шест година молио сам се да ми Бог помогне да пронађем добру жену. И, о како је он одговорио на ту молитву.
Као родитељи, можемо поучити нашу децу да се моле за ствари са вечним последицама - да се моле за снагу да буду морално чисти у веома изазовном свету, да буду послушни и да имају храбрости да се боре за истину.
Без сумње већина наше омладине има вечерњу молитву, али можда се многи од њих боре са навиком личне јутарње молитве. Као родитељи, као њихови први јеванђеоски учитељи, можемо то исправити. Који би родитељ из времена Мормонове књиге допустио својим синовима да крену у средиште битке без оклопа и штита и сабље који би их заштитили од могућих смртоносних удараца непријатеља? Али колико нас допушта деци да сваког јутра изађу на врата ка најопаснијем од свих бојних поља, да се суоче са Сотоном, и његовим бројним искушењима, без духовног оклопа и штита и сабље који долазе од заштитне моћи молитве? Господ је рекао: „Молите се увек, ... да се можете одупрети Сотони“ (УИЗ 10:5). Као родитељи можемо помоћи да се у нашу децу усади навика и моћ јутарње молитве.
Такође можемо поучити нашу децу да мудро користе своjе време. Повремено, попут Соње Карсон, биће потребно да нежно али чвсто ограничимо време наше деце уз телевизор и друге електронске уређаје који у многим случајевима преокупирају њихове животе. Уместо тога ће можда бити потебно да преусмеримо њихово време ка кориснијим, јеванђеоски оријентисаним активностима. Можда ће у почетку бити мало отпора, мало негодовања, али попут Соње Карсон, потребно је да имамо визију и вољу да истрајемо. Једног дана наша деца ће разумети и ценити оно што смо учинили. Ако ми то не урадимо, ко ће?
Можемо се запитати: примају ли наша деца најбоље духовне, интелектуалне и креативне подстицаје или добијају наше остатке времена и талената, након што смо пружили све у нашем црквеном позиву или професионалним напорима? У животу који ће доћи не знам да ли ће преживети титуле као што је бискуп или председница потпорног друштва, али знам да ће титуле супруге и супруга, оца и мајке наставити и бити поштоване у световима без краја. То је један од разлога зашто је важно да поштујемо наше дужности као родитеља овде на земљи како бисмо се припремили за оне, чак веће али сличне дужности у животу који ће доћи.
Као родитељи можемо наставити са увереношћу да нас Бог никада неће оставити саме. Бог нам никада не даје дужности а да не понуди божанску помоћ - о којој ја сведочим. Да у нашој божанској улози као родитељи можемо постати први јеванђеоски учитељи и примери за нашу децу молим се у име Исуса Христа, амен.