Причест и Помирење

Старешина Џејмс Џ. Хамула,

из Седамдесеторице

Слика

Обред причести треба да постане светији свима нама.

Уочи догађаја у Гетсеманији и на Голготи, Исус је последњи пут окупио своје апостоле на богослужењу. Сместили су се у горњу собу дома једног ученика у Јерусалиму, а било је време Пасхе.¹

Пред њима је била традиционална пасхална вечера, коју су чинили жртвено јагње, вино и бесквасни хлеб, симболи Израеловог прошлог спасења од ропства и смрти² и будућег откупљења које је тек требало да се догоди.³ Како се вечера ближила крају, Исус је узео хлеб, благословио га и преломио,⁴ и дао својим апостолима говорећи: „Узмите, једите!”⁵ „Ово је тело моје, које се за вас даје. Ово чините за мој спомен!”⁶ На сличан начин је узео пехар вина, благословио га, а онда им га дао говорећи: „Јер ово је крв моја новога завета,”⁷ „која ће се пролити ... ради отпуштења греха.”⁸ Ово чините за мој спомен.”⁹

На тај једноставан, али смисаони начин, Исус је успоставио нови обред за Божји заветни народ. Више се неће проливати животињска крв нити јести животињско месо у ишчекивању откупљујуће жртве Христа који треба да дође.¹⁰ Уместо тога, симболи сломљеног тела и проливене крви Христа који је већ дошао, узимаће се и јести у спомен на Његову жртву откупљења.¹¹ Учешће у том новом обреду означиће свечано прихватање Исуса као обећаног Христа и искрену вољу да Га следимо и држимо Његове заповести. Оне који би на тај начин осмислили и водили свој живот, духовна смрт би само „прешла“, а вечни живот био би им осигуран.

У сатима и данима који су уследили, Исус је ушао у Гетсеманију, одведен је на Калварију и победоносно напустио гробницу Јосифа из Ариматеје. После његовог одласка од њих, Исусови верни ученици у Јерусалиму и околини, окупили су се првог дана недеље да „ломе хлеб,”¹² и то су „једнако.”¹³ чинили. Свакако, нису то чинили само да би се сећали свог преминулог Господа, већ и да би изразили захвалност и веру у његово величанствено откупљење.

Значајно је да је Исус, када је посетио своје ученике на оба америчка континента, такође успоставио причест међу њима.¹⁴ Чинећи то, рекао је: „И увек ћете гледати да то чините,”¹⁵ и „биће то сведочанство Оцу да ме се увек сећате.”¹⁶ Касније, на почетку обнове, Господ је успоставио обред причести дајући нам упутства слична онима које је дао својим првим ученицима.¹⁷

Обред причести назива се „једним од најсветијих обреда у Цркви.”¹⁸ Треба да постане још светији свакоме од нас. Сам Исус Христ успоставио је тај обред како би нас подсетио на оно што је учинио да би нас откупио и поучио како можемо да искористимо његово откупљење и тако поново живимо са Богом.

Комадићима преломљеног хлеба означавамо да се сећамо физичког тела Исуса Христа - тела које је било изложено болу, патњи и искушењима свих врста,¹⁹ тело које је носило толики терет јада да је крварило из сваке поре,²⁰ тело чије је месо било повређено и чије је срце сломљено на распећу.²¹ Показујемо своју веру да је то тело, мада положено да почива у смрти, поново устало из гроба да живи да никада више не осети болест, пропадање или смрт.²² А узимањем хлеба, признајемо да ће, попут Христовог смртног тела, наша тела бити ослобођена окова смрти, устати победоносно из гроба и бити обновљена у нашим вечним духовима.²³

Чашицом воде, показујемо да се сећамо крви Исусове која је проливена и духовне патње коју је трпео за цео људски род. Сећамо се агоније која је узроковала да велике капи крви пролије у Гетсеманији.²⁴ Памтимо модрице и бичевање које је претрпео од руку својих тамничара.²⁵ Сећамо се крви коју је пролио из својих руку, стопала и бокова на Калварији.²⁶ И сећамо се Његових речи о патњи коју је поднео: „И не знате како болне, како биране, не знате, да, како тешке за подношење, ви не знате.²⁷ Узимањем воде, признајемо да су његова крв и патња извршили помирење за наше грехе и да ће он отпустити наше грехе када пригрлимо и прихватимо начела и обреде његовог јеванђеља.

На тај начин хлеб и вода нас подсећају на то да нас је Христ откупио од смрти и греха. Редослед по ком се прво узима хлеб, а затим вода није безначајан. Узимањем хлеба подсећамо се на своје неминовно лично васкрсење, кога чини више од саме обнове тела и духа. Моћу васкрсења, сви ћемо бити обновљени за Божје присуство.²⁸ Та стварност нас суочава са нашим основним животним питањем. То основно питање са којим се сви суочавамо није да ли ћемо живети него са ким ћемо живети после смрти. Мада ћемо се сви вратити у присуство Божје, неће сви остати са Њим.

Током смртности сви постајемо запрљани грехом и преступом.²⁹ Неке наше мисли, речи и дела били су све само не часни.³⁰ Укратко, бићемо нечисти. Исус је савршено разјаснио последицу нечистоће у Божјем присуству: „Ништа нечисто не може боравити … у присуству његовом.”³¹ Та стварност је вратила кући Алму млађег који је, када се суочио са светим анђелом, био толико раздиран, збуњен и мучен својом нечистоћом да је пожелео да „нестане и душом и телом, да не буде приведен да стане у присуство ... Божје.”³²

Узимањем причесне воде, учимо како се можемо очистити од греха и преступа и тако стати у присуство Божје. Проливањем своје невине крви, Исус Христ је удовољио захтевима правде за сваки грех и преступ. Затим нам је понудио да нас очисти ако будемо имали довољно вере у њега да се покајемо, прихватимо све обреде и завете спасења, почев од крштења и примања Светог Духа. После примања Светог Духа постајемо чисти и прочишћени. Исус је врло јасно објаснио то учење:

„Ништа нечисто не може ући у царство [Божје] ... ништа не улази у покој његов доли оних који опраше своје хаљине у крви мојој. …

„Ево, ово је заповест: Покајте се сви крајеви земаљски и дођите к мени и крстите се у име моје, да се посветите примањем Светог Духа, како бисте неукаљани стали пред мене у последњи дан.”³³

То је Христово учење.³⁴ Када примимо то учење и живимо у складу са њим, заправо смо опрани у Христовој крви и очишћени.³⁵

Причесним молитвама изражавамо прихватање Христовог учења и своју преданост да живимо по њему. У нашој молитви Богу, нашем Вечном Оцу, објављујемо да ћемо се „увек сећати“ његовог драгоценог Сина. Прво, сведочимо о својој спремности да га се сећамо. Затим сведочимо да га се заиста сећамо. Чинећи то, свечано се обавезујемо да ћемо живети по вери у Исуса Христа и у његово откупљење од смрти и греха.

Надаље, објављујемо да ћемо „држати заповести његове. „ То је свечана обавеза да ћемо се покајати. Ако наше мисли, речи или дела у прошлости нису били онакви какви треба да буду, поново се обавезујемо да ћемо у данима који долазе ускладити своје животе са Његовим.

Затим, објављујемо „да [смо] вољни преузети на себе име Сина.”³⁶ То је свечана обавеза да се подложимо Његовој власти и спроводимо његово дело, што укључује примање свих спасоносних обреда и завета.³⁷

Када се обавежемо тим начелима, добијамо обећање у причесним молитвама да ће „Дух његов [бити] са [нама] .”³⁸ Поновно примање Духа је примање благослова јер је Дух заступник који нас изнутра чисти и прочишћава од греха и преступа.³⁹

Браћо и сестре, најважнији догађај у времену и вечности је помирење Исуса Христа. Он који је извршио помирење дао нам је обред причести како би нам помогао не само да се сећамо него и да остваримо право на благослове овог највећег чина милости. Редовно и искрено учешће у том светом обреду помаже нам да прихватимо Христово учење после крштења и живимо по њему, истрајавајући до краја у процесу посвећења. Заиста, обред причести помаже нам да верно истрајемо до свршетка и примимо пунину Очеву на исти начин на који ју је примио Исус, благодат за благодат.⁴⁰

Сведочим о моћи Исуса Христа да нас све откупи од смрти и греха и о моћи обреда његовог свештенства, укључујући причест, да нас припреми да видимо лице Божје, то јест Очево, и да живимо.”⁴¹ Да примимо причест следеће недеље и сваке после тога, са дубљом жељом и искренијом намером, молим се у име Господа Исуса Христа, амен.