Нисмо ли сви просјаци?
Од старешине Џефрија Р. Холанда,
из Већа Дванаесторице апостола
Богати или сиромашни, морамо да „чинимо шта можемо“ када су други у потреби.
Каква дивна новина на нашој генералној конференцији. Биен ечо, Едуардо.
У тренутку који ће се испоставити најпотреснијим у раним данима Његове службе, Исус је иступио у својој локалној синагоги у Назарету и прочитао речи које је пророковао Исаија и које су забележене у Јеванђељу по Луци: „Дух је Господњи на мени; зато ме помаза да јавим јеванђеље сиромасима; посла ме да исцијелим скрушене у срцу; да проповједим заробљенима и да отпустим сужње.”1
Тако је Спаситељ по први пут јавно најавио своју месијанску службу. Али овај стих јасно ставља до знања и да је, на путу ка Његовој коначној помирбеној жртви и васкрснућу, Исусова прва и основна месијанска дужност била да благосиља сиромашне, укључујући и сиромашне духом.
Од почетка своје службе, Исус је волео сироте и убоге на невероватан начин. Рођен је у дому две такве особе и одрастао међу више њих. Нису нам познати сви детаљи Његовог смртничког живота, али једном је рекао: „Лисице имају јаме и птице... гнијезда; а син човјечиј нема гдје главе заклонити.”2 Рекло би се да је Створитељ неба и земље и свега „што је на њима”3, барем у свом одраслом добу, био бескућник.
Кроз читаву историју сиромаштво је било један о највећих и најраспрострањенијих изазова човечанства.4 Очигледне последице су обично физичке, али духовна и емотивна штета које носи могу бити још разорније. У сваком случају, велики Откупитељ је упутио више него упоран позив да Му се придружимо у подизању овог терета са људи. Као Јехова, рекао је да ће судити дому Израеловом јер „грабеж сиромаха у вашим је кућама.”
„Зашто,” завапио је, „газите народ мој и лице сиромасима сатирете? ”4
Писац Прича Соломунових у потпуности ће разјаснити ситуацију: „Ко чини криво убогоме, срамоти створитеља његова,“ и „ко затискује ухо своје од вике убогога... викаће и сам, али неће бити услишен.”5
У нашим данима, још пре него што се навршила прва година од обнове Цркве Исуса Христа, Господ је заповедио члановима да пазе „на сиромахе и убоге“ и служе им „за олакшање њихово да не трпе.”6 Обратите пажњу на императив у фрази да неће трпети). То је језик којим се Бог служи када је веома озбиљан.
С обзиром на огроман изазов суочавања са неправдом у свету, шта би један човек или једна жена могли да ураде? Учитељ лично је понудио одговор. Пре Његове издаје и распећа, када је Марија помазала Исусову главу скупим погребним уљем, Јуда Искариотски се побунио против оваквог луксуза и „промрмља против ње.”7
Исус рече:
„Шта јој сметате? она учини добро дјело. …
Она што може, учини.”8
„Она што може, учини!“ Какво прецизно објашњење! Један новинар је једном приликом испитивао Мајку Терезу из Калкуте о њеном безнадежном задатку спашавања сиромашних у том граду. Рекао је да, према статистици, није постизала апсолутно ништа. Ова невероватна женица је узвратила да се њен рад огледа у љубави, а не у статистици. Не поричући запањујући број људи до којих не може да допре, рекла је да може да држи заповест да воли Бога и ближње служењем онима који су јој доступни свим расположивим средствима. „Оно што ми радимо је ништа више до једне капи у океану,“ рекла је другом приликом. „Али да то не чинимо, океан би био сиромашнији за једну кап.”9 Новинар је трезвено закључио да хришћанство очигледно not статистички подухват. То је објаснио речима да, ако се небеса више радују због једног грешника који се покајао него због деведесет и девет оних којима покајање није потребно, Бога очигледно не брину много проценти.10
Дакле, како је могуће да „учинимо оно што можемо”?
Пре свега, као што је краљ Венијамин поучавао, можемо да престанемо да ускраћујемо своја средства зато што сматрамо да су сиромаси одговорни за сопствену беду. Можда су неки сами себе довели у тешку ситуацију, али зар то не чинимо сви? Није ли то разлог зашто је овај милостиви владар упитао: „Нисмо ли сви ми просјаци?”11 Не вапимо ли сви за помоћ, наду и одговор на молитве? Не преклињемо ли сви за опроштај за грешке које смо направили и проблеме које смо узроковали? Не иштемо ли сви да милост надомести нашу слабост и да милост тријумфује над правдом, макар у нашем случају? Мало чуди што је краљ Венијамин каже да примамо отпуст наших грехова када се обраћамо Богу, који милостиво одговара, али задржавамо отпуст својих грехова када самилосно одговарамо сиромашнима на њихове молбе.12
Поред тога што милосрдно поступамо према њима, требало би и да се молимо за оне који су у потреби. Група Зорамаца, коју су људи из њиховог окружења видели као „прљавштину” и „отпад”- ово су речи из Писама - била је избачена из својих домова молитве „због неугледности хаљина својих.” Мормон каже да су били „сиромашни у оном што је од овог света … сиромашни и у срцу”13 - два стања која скоро увек иду заједно. Мисионарски сарадници Алма и Амулек супротстављају се одбацивању вредном прекора отрцано обучених када им кажу да без обзира на све повласнице које им други могу ускратити, увек се могу молити - на својим пољима, у својим домовима, са својим породицама и у својим срцима.14
Али тада је, управо овој групи која је и сама била одбачена, Амулек рекао: „Када [се помолите], [окренете] ли се од сиромашних и голих и не походите болесне и ожалошћене, и не уделите ли од иметка свога, ако [га] имате, онима који су у потреби - кажем вам, … молитва ваша је узалуд и не користи ништа, а ви сте као лицемер који веру пориче.”15 Какав је то фантастичан подсетник да било богати или сиромашни, морамо да „чинимо шта можемо“ када су други у потреби.
А сада, из страха да ме не бисте оптужили да предлажем кихотске, глобалне социјалне програме или просјачење као растућу индустрију, уверавам вас да поштујем начела привређивања, штедљивости, финансијске самосталности и амбициозности подједнако снажно као и свако друго живо биће. Од нас се увек очекује да помогнемо себи пре него што затражимо помоћ од других. Шта више, не знам на који начин би свако од вас требало да испуни своје обавезе према онима који неће или не могу увек да помогну себи. Али знам да Бог зна, и Он ће вам помоћи и усмеравати вас ка милостивим делима следбеништва ако свесно желите, молите се и тражите начине да држите заповест коју нам је у више наврата давао.
Препознаћете да овде говорим о тешким социјалним потребама чији опсег далеко превазилази круг чланова Цркве. На сву срећу, начин на који нам Господ помаже је једноставнији; сви који су физички у стању да то чине, треба да поштују закон поста. Исаија је написао:
„А није ли ово пост што изабрах? …
Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? кад видиш гола, да га одјенеш...? да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене? … ?”16
Сведочим о чудима, духовним и световним, која долазе онима који поштују закон поста. Сведочим о чудима која су дошла мени. Заиста, као што је Исаија забележио, вапио сам у посту више пута и Бог ми је стварно одговорио: „Ево ме.”17 Негујте ту свету повластицу барем једном месечно, и будите онолико великодушни колико вам ваше околности дозвољавају када дајете посне, хуманитарне, образовне и мисионарске приносе. Обећавам да ће Бог бити великодушан према вама, а они којима пружите олакшање благосиљаће ваше име заувек. Више од три четвртине милиона чланова Цркве примили су помоћ прошле године кроз посне приносе које су делили посвећени бискупи и председнице Потпорног друштва. То је пуно захвалних светаца последњих дана.
Браћо и сестре, оваква проповед заслужује да отворено споменем и незарађене, незаслужене, бескрајне благослове у мом животу, како материјалне тако и духовне. Налик вама, повремено сам морао да бринем о финансијама, али никада нисам био сиромашан, нити знам како се сиромашни осећају. Шта више, нису ми познати сви разлози зашто се околности рођења, здравља, образовања и економских могућности толико разликују овде у смртности, али када видим потребе толиког броја људи, знам да „само милошћу Божјом иступам.”18 Такође знам да иако можда нисам чувар свога брата, ја јесам брат своме брату и „пошто ми је много дато, и ја морам дати.”19
У том смислу, одајем лично признање председнику Томасу Спенсеру Монсону. Био сам благословен да 47 година сарађујем са овим човеком, а његова слика која ће остати у мени све док не умрем је слика како лети кући из тада економски разорене источне Немачке у својим кућним папучама, јер није поклонио само своје резервно одело и кошуље, већ и ципеле са својих ногу. „Како су красне на горама [и ужурбане на терминалима аеродрома] ноге онога који носи добре гласе, који оглашује мир.”20 Више од икога кога познајем, председник Монсон је чинио „све што је могао“ за удовице и децу без оца, сиромашне и потлачене.
1831. године, у објави пророку Џозефу Смиту, Господ је рекао да ће једнога дана сиромашни угледати краљевство Божје како долази да их ослободи „у моћи и великој слави.”21 Да можемо помоћи да се испуни то пророчанство долазећи у моћи и слави нашег чланства у истинитој Цркви Исуса Христа, да можемо учинити све што је у нашој моћи да избавимо кога год можемо из сиромаштва које их спутава и руши им многе снове, молим се у милостиво име Исуса Христа, амен.