Књига
Старешина Алан Ф. Пакер,
из Седамдесеторице
Рад на породичној историји и храмски рад треба да буду редован део нашег личног богослужења.
Као млад 12-огодишњи извиђач, добио сам на поклон много жељени додатак својој извиђачкој опреми. Била је то секирица са футролом од јаке коже! На следећем ноћном пешачењу, стигли смо у логор по мраку, мокри и промрзли од обилног снега на стази. Све о чему сам могао да мислим било је да запалим велику логорску ватру. Одмах сам се бацио на цепање палог дрвета својом новом секирицом. Док сам га цепао, узрујао сам се јер ми то баш и није ишло од руке. Пошто сам био узрујан, радио сам енергичније. Разочаран, вратио сам се у логор са само неколико цепаница. Захваљујући светлости туђе ватре, открио сам проблем. Нисам скинуо футролу са секирице. Међутим, могу пријавити да је футрола била исечена на комаде. Лекција: пажњу су ми привукле друге ствари.
Док радимо на путу према узвишењу, морамо радити на свим захтевима и не дозволити да нам пажњу омету један или два захтева или друге невезане ствари. Тражење Божјег царства води радости и срећи.1 Ако је потребно, морамо бити спремни да се променимо. Честе мале исправке мање су болне и мање ремете него велике исправке животног тока.
Не тако давно сестра Пакер и ја смо путовали у неколико страних земаља. Припремили смо пасоше и друга документа. Примили смо вакцине, обавили медицинске прегледе, добили визе и печате. По доласку, наша документа су прегледана и када су сви захтеви били испуњени било нам је дозвољено да уђемо.
Квалификовање за узвишење је попут уласка у другу земљу. Сви морамо добити сопствене духовне пасоше. Ми не постављамо захтеве, али као појединци морамо испунити сваки од њих. План спасења садржи сву доктрину, законе, заповести и обреде који су потребни да се сви квалификују за узвишење.2 Затим, „преко помирења [Исуса] Христа, сав људски род може бити спашен.”3 Црква помаже, али не може то учинити за нас. Квалификовање за узвишење постаје животни циљ.
Христ је успоставио своју Цркву да би нам помогао. Он је позвао 15-орицу мушкараца које ми подржавамо као пророке, видеоце и откровитеље да воде Цркву и поучавају људе. Прво председништво4 и Веће Дванаесторице Апостола5 имају исту моћ и власт,6 као и виши апостол који је одређен за председника Цркве. Седамдесеторица су позвана да помогну.7 Вође нису поставиле захтеве за узвишење. Бог је то учинио! Ове вође су позване да поучавају, тумаче, опомињу и чак упозоравају да останемо на путу.8
Како је објашњено у приручнику са упутствима: „У испуњавању своје сврхе да помогне појединцима и породицама да се квалификују за узвишење, Црква се усредсређује на божански одређене одговорности. Оне обухватају помагање члановима да живе по јеванђељу Исуса Христа, сабирање Израела путем мисионарског рада, бригу о сиромашнима и онима у потреби, и омогућавање спасења мртвих изградњом храмова и вршењем заступничких обреда.”9 Та четири фокуса и сви други закони, заповести и обреди потребни су и нису изборни. Помирењем Исуса Христа и чињењем свега тога, ударамо потребне печате у наше духовне пасоше.
Током ове конференције поучени смо о променама које ће помоћи свима нама да будемо боље припремљени.
Породица је срж плана спасења и можда је она разлог што се он назива и „велики план среће.”10 Председник Бојд К. Пакер је рекао: „Крајњи циљ сваког деловања у Цркви јесте да човек, његова жена и њихова деца могу бити срећни код куће.”11
Председник Спенсер В. Кимбал је рекао: „Наш успех, као појединаца и као Цркве, у великој мери ће одредити колико верно ћемо се фокусирати на живљење по Јеванђељу у дому.”12 Храмски рад и рад на породичној историји су део живљења по Јеванђељу у дому. Они треба да буду много више породична активност него црквена.
Прво председништво и Веће Дванаесторице поново су нагласили важност рада на породичној историји и храмског рада.”13 Ваш одазив том истакнутом раду увећаће вашу личну и породичну радост и срећу.
У Учењу и заветима читамо: „Велики дан Господњи је близу. ... Хајде да ми, као Црква и као људи и свеци последњих дана, принесемо Господу принос у праведности; и представимо у Његовом светом храму... књигу која садржи записе о нашим мртвима, који ће бити достојни сваког прихватања.”14
Та „књига“ биће припремљена коришћењем записа имена и обреда из датотеке црквеног FamilyTree (породичног стабла).
Ја проверавам и додајем записе у ту датотеку због тога што желим да имена свих оних које волим буду у тој књизи. Зар и ви то не желите?
У Учењу и заветима у 128. одсеку читамо: „Јер без [својих предака] не можемо бити усавршени; нити они без нас могу бити усавршени.”15
Породична историја је више од родословља, правила, имена, датума и места. Она је више од фокуса на прошлост. Породична историја такође укључује садашњост док стварамо сопствену историју. Она укључује будућност док обликујемо будућу историју преко наших потомака. На пример, млада мајка која са својом децом дели породичне приче и фотографије, обавља рад на породичној историји.
Попут узимања причести, присуствовања састанцима, читању Светих писама и личних молитви, рад на породичној историји и храмски рад треба да буду редован део нашег личног богослужења. Одазивање наше омладине и других на пророчке позиве је надахњујуће и потврђује да ово дело могу и треба да обављају сви чланови свих узраста.
Као што је старешина Квентин Л. Кук објаснио: „Ми [сада] имамо доктрину, храмове и технологију.”16 Обављање тог рада је сада много лакше и ограничено само бројем чланова који га чине приоритетом. За тај рад су и даље потребни време и жртве, али сви га могу обављати, и то релативно лако у поређењу са временом од пре само неколико година.
Да би помогла члановима, Црква је сакупила записе и обезбедила алате тако да већи део посла може да се изврши у нашим домовима, или у зградама одељења, и у храму. Већина препрека је уклоњена. Без обзира на ваша прошла запажања, сада је другачије!
Међутим, постоји једна препрека коју Црква не може уклонити. То је лично оклевање да се тај рад обавља. Све што је потребно је одлука и мали напор. Не захтева пуно времена. Само мало времена и доследности донеће радост која прати тај рад. Донесите одлуку да кренете, да учите и замолите друге да вам помогну. Помоћи ће вам! Имена која пронађете и однесете у храм постаће записи за „књигу.”17
Чак и са драматичним повећањем учешћа чланова, видимо да се релативно мали број чланова Цркве редовно укључује у проналажење имена и вршење храмских обреда за своју породицу.18Ово је позив на промену у нашим приоритетима. Не борите се против промене, прихватите је! Промена је део великог плана среће.
Овај рад не треба обављати за добробит Цркве, него за наше мртве и за себе. Нама и нашим преминулим прецима потребни су печати у нашим духовним пасошима.
„Сједињавање”19 наших породица кроз генерације може се догодити само у храмовима преко обреда печаћења. Кораци су једноставни: једноставно пронађите име и однесите га у храм. Током времена моћи ћете да помогнете другима да и они то учине.
Са неколико изузетака, - свако - то може учинити!
Постоје опипљиви благослови који су удружени са тим радом. Многи родитељи и вође забринути су због актуелних услова у свету и утицаја на породице и омладину.
Старешина Дејвид А. Беднар је обећао: „Позивам младе у Цркви да уче о Духу Илијином и осете га. ... Обећавам вам [да] ћете бити заштићени од све јачег утицаја противника. Док учествујете у том светом делу и волите га, бићете заштићени у вашој младости и током живота.”20
Браћо и сестре, време је да скинемо футролу са наших секирица и кренемо на посао. Не смемо жртвовати своје узвишење или узвишење својих породица због мање важних ствари.
Ово је дело Божје на ком треба да раде и чланови као и нечланови, млади и стари, мушкарци и жене.
Завршавам цитатом прве строфе химне 324, мењајући једну реч:
Устаните, O [свеци] Божји!
Оканите се глупости.
Срце, душу, ум и снагу дајте
У служби цару царева.21
Исус Христ је цар! Сведочим о Њему у име Исуса Христа, амен.