Заувек слободни да сами за себе делују

Драма Вилијема Шекспира Живот краља Хенрика Петог садржи једну вечерњу сцену у војничкој бази енглеских војника у Агинкорту, пре њихове битке са француском војском. Обасјан пригушеном светлошћу и делимично прерушен, непрепознатљив краљ Хенри шета се међу својим војницима. Разговара са њима, покушавајући да подигне морал својих бројчано знатно слабијих трупа, a пошто нису свесни ко је у питању, отворено расправљају. Приликом једне размене мишљења разматрају ко је одговоран за оно што се догоди момцима у току битке - краљ или сваки војник понаособ.

У једном тренутку, краљ Хенри изјављује: „Нигде срећнији умро не бих до у друштву краља; праведан је његов циљ.“

Мајкл Вилијамс узвраћа: „Ми то не знамо.“

Његов друг потврђује: „Ах, или не треба да знамо; јер довољно је ако знамо да смо поданици краљу: ако је циљ његов погрешан, послушност наша краљу злочин из нас брише.“

Вилијам додаје: „Ако му је намера лоша, самог краља суд тежак чека.“

Не изненађује да се краљ Хенри није сложио са тим. „Дужност поданика сваког, краљева је дужност; али душа поданика сваког, поданику припада.”¹

Шекспир не покушава да реши ову дебату у драми, и то је дебата која се, на овај или онај начин, протеже све до нашег времена - ко је одговоран за оно што се дешава у нашим животима?

Када све крене по злу, постоји тежња да се окриве други, па чак и Бог. Понекад појединци или групе дају себи за право да покушају да пребаце одговорност за своје благостање на друге људе или владајуће органе. У контексту духовности, неки мушкарци и жене сматрају да не морају да теже личној праведности - јер Бог нас воли и спашава „такве какви смо.“

Али Божја намера је да се Његова деца понашају у складу са моралном слободом коју им је дао: „да свако одговоран буде за грехе своје у дан суда.”² Његов је план и воља да у нашој животној драми ми имамо главну улогу у доношењу одлука. Бог неће живети наше животе за нас, нити ће нас контролисати као марионете, као што је Луцифер једном приликом предложио. Нити ће Његови пророци прихватити улогу „луткара“ уместо Бога. Бригам Јанг је изјавио: „Не желим да било који светац последњих дана на овоме свету, нити на небу, буде задовољан било чиме што учиним, уколико им Дух Господа Исуса Христа, дух објаве, не подари то задовољство. Желим да сами стекну знање и разумевање.”³

Дакле, Бог нас не спашава „такве какви смо“, пре свега зато што смо нечисти „такви какви смо“, а „ништа нечисто не може боравити... у назочности његовој; јер, на језику Адамову, човек светости је име његово, и име Јединорођенца је Син Човечји [Син светости].”⁴ Напослетку, Бог неће да нас претвори у нешто што ми нисмо одабрали својим делима да постанемо. Он нас заиста воли, и зато што нас воли, Он нас не присиљава нити нас напушта. Напротив, Он нам помаже и води нас. Заиста, право испољавање Божје љубави је у Његовим заповестима.

Требало би (и јесте тако) да уживамо у Божјем плану који нам дозвољава да одлучимо да делујемо и искусимо последице, или, како је речено у Светим писмима, да окусимо „горчину како би могли спознати вредност добра.”⁵ Вечно смо захвални на Спаситељевом помирењу које је превазишло први грех да бисмо се родили на овом свету, а да не будемо кажњени за Адамов преступ.⁶ Пошто смо откупљени од Пада, започињемо живот као невини пред Богом и постајемо „слободни заувек, распознавајући добро од зла, да сами за себе [делујемо], не да ко над [нама] делује.”⁷ Можемо одабрати да постанемо особа каква треба да будемо, а уз Божју помоћ, можемо постати чак и налик Њему.⁸

Јеванђеље Исуса Христа отвара пут ка ономе што можемо постати. Преко помирења Исуса Христа и Његове милости, наш неуспех да савршено и константно живимо према небеском закону у смртности може се избрисати и ми можемо да развијемо христолики карактер. Међутим, правда захтева да се ништа од свега овога не догоди без наше сагласности и учешћа. Одувек је било тако. Само наше присуство на земљи као физичких бића последица је избора свакога од нас да учествујемо у плану нашег Оца.⁹ Стога, спасење сигурно није последица божанског хира, нити се дешава само божјом вољом.¹⁰

Праведност је основна Божја особина. Можемо веровати Богу, јер је Он савршено поуздан. Света писма нас поучавају да „Бог не хода кривудавим стазама, и не скреће он ни удесно ни улево, нити он одступа од онога што рече, његове су, дакле, стазе равне, а тoк је његов вечити један след”¹¹ и да „Бог не гледа ко је ко.”¹² Ослањамо се на божански квалитет правде у вери, поверењу и нади.

Али као последица своје савршене праведности, постоје неке ствари које Бог не може да уради. Не може да буде самовољан у спашавању једних и протеривању других. Он не може „гледати на грех ни с најмањом мером попустљивости.”¹³ Не можете дозволити милости да ускрати правду.¹⁴

Необорив доказ Његове праведности је то што је Бог створио придружено начело милости. Пошто је праведан, осмислио је начин да милост одигра суштинску улогу у нашој вечној судбини. Дакле, сада „правда спроводи све захтеве своје, а и милост полаже право на све што је њено.”¹⁵

Знамо да „трпљења и смрт онога који никаква греха учинио није, који је [Оцу] силно омилио... крв Сина својега која је проливена”¹⁶ задовољавају захтеве праведности, нуде милост и откупљују нас¹⁷ Упркос томе, „у складу са правдом, план откупљења не би могао бити извршен, осим уз услов покајања.”¹⁸ Захтев покајања и прилика за исто, дозвољавају милости да делује неометајући правду.

Христ није умро да би спасао све без изузетка, већ да би понудио покајање. Ослањамо се потпуно „на заслуге Онога који је моћан да спасе”¹⁹ у процесу покајања, али сам чин кајања је самовољна промена. Када условљава примање дара милости покајањем, Бог нам омогућава да задржимо самоодговорност. Покајање поштује и подржава нашу моралну слободу: „И тако милост може да удовољи захтевима правде, и обухвата их у наручје сигурности, док је онај који не испољава веру која води ка покајању изложен целом закону захтева правде. Стога се само за оног који има веру ка покајању остварује тај велики и вечни план откупљења.”²⁰

Неразумевање Божје правде и милости је једно; порицање Божјег постојања или надмоћи је друго, али и једно и друго ће имати за последицу постизање мањег - понекад много мањег - од нашег божанског потенцијала. Бог који ништа не захтева има функцију једнаку функцији Бога који не постоји. Свет без Бога, живог Бога, који поставља моралне законе да би водили и усавршили Његову децу, такође је свет без апсолутне истине или правде. То је свет у коме суверено влада морални релативизам.

Релативизам подразумева да је свака особа сама себи највећи ауторитет. Наравно, ову филозофију не подржавају само они који поричу Бога. Неки људи који верују у Бога и даље верују да они сами, као појединци, одлучују шта је добро, а шта лоше. Један младић је то објаснио на следећи начин: „Мислим да не могу рећи да хиндуизам или католицизам немају право, нити да је бити епископалац нешто лоше - једноставно мислим да то зависи од тога у шта верујете. ... Не мислим да постоји добро и лоше.”²¹ Други младић, када је упитан о својим верским уверењима, одговорио је: Када сам ја у питању, ситуација је следећа: Наиме, како вам неки ауторитет може рећи у шта да верујете?”²²

У очима оних који верују у било шта или свашта, то може бити тако, објава објективне, непроменљиве и универзалне истине може се чинити принудом - „Не би требало да ме терају да поверујем да је нешто истина, ако ми се то не свиђа.“ Али то не мења реалност. Презирање закона гравитације неће спречити ту особу да падне уколико закорачи са литице. Исто важи и за вечне законе и правду. Слобода не долази када јој се опиремо, већ када је примењујемо. То је основна карактеристика Божје моћи. Да непроменљиве и необориве истине нису реалне, дар слободе избора био би безначајан, јер никада не бисмо могли да предвидимо и планирамо последице својих поступака. Као што је Лехи то описао: „А кажете ли да закона нема, такође ћете рећи да ни греха нема. А кажете ли да греха нема, такође ћете рећи да ни праведности нема. А нема ли праведности, нема ни среће. А нема ли ни праведности ни среће, нема ни казне ни беде. И нема ли тога, нема ни Бога. А нема ли Бога, ни нас на земљи нема. Јер, не би ни стварања могло бити, нити оног што делује, нити на чему би деловало. Стога, све би морало нестати.”²³

И у духовним и у материјалним питањима, прилика да се преузме лична одговорност је Богом дани дар без ког не можемо да развијемо свој пуни потенцијал као ћерке и синови Божји. Лична одговорност постаје и право и дужност које стално морамо да бранимо; мета је сталних напада још од пре Стварања. Морамо да бранимо одговорност против особа и програма који би нас (понекад из најбољих намера) натерали да будемо зависни. И морамо да је бранимо против сопствених порива да избегнемо рад који је неопходан да бисмо неговали таленте, способност и христолике особине.

Постоји прича о човеку који једноставно није желео да ради. Желео је да други брину о свакој његовој потреби. Према његовом начину размишљања, црква или влада, или обе, дуговале су му одржавање зато што је платио своје порезе и приносе. Није имао шта да једе, али је одбио да ради да би се старао о себи. Из очаја и гнушања, они који су покушавали да му помогну, пошто није желео да макне прстом да би помогао самом себи, одлучили су да би можда требало да га одведу на гробље и оставе га да умре. На путу до гробља, један човек је рекао: „Не можемо ово да урадимо. Имам да му дам нешто кукуруза.“

Када су то објаснили човеку, упитао је: „Да ли је окруњен?“

Одговорили су: „Не.“

„Е, па онда,“ рекао је, „наставите са вожњом.“

Божја је воља да будемо слободни мушкарци и жене способни да достигнемо свој пун потенцијал и у телу и у духу, да будемо ослобођени понижавајућих ограничења сиромаштва и окова греха, да уживамо самопоштовање и независност, да у свему будемо спремни да Му се придружимо у Његовом целестијалном краљевству.

Не заваравам се да то можемо постићи искључиво улагањем сопствених напора, без Његове позамашне и сталне помоћи. „Знамо да се по благодати спашавамо, пошто учинимо све што можемо.”²⁴ И не морамо да постигнемо неки најмањи ниво доброте да би нам Бог помогао - божанска помоћ може да буде наша сваког часа и свакога дана, без обзира на то где се налазимо на путу послушности. Али знам да поврх тражења Његове помоћи, морамо да ангажујемо себе, да се покајемо и одаберемо Бога као таквог, да би могао стално деловати у нашим животима са правдом и моралном слободом. Моја молба је да једноставно преузмемо одговорност и бацимо се на посао, да би Бог имао у чему да нам помогне.

Сведочим да Бог Отац живи, да је Његов Син, Исус Христ, наш Откупитељ и да је Свети Дух присутан са нама. Они без сумње желе да нам помогну, а Њихово способност да то учине је безгранична. Хајде да се „[пробудимо и устанемо] из праха... да се испуне завети Вечног Оца које учини са [нама].”²⁵ У име Исуса Христа, амен.