Друга велика заповест
Највећу радост имамо кад помажемо својој браћи и сестрама.
Моја драга браћо и сестре, хвала вам за све што чините у сабирању Израела са обе стране вела, јачању својих породица и благосиљању живота оних који су у потреби. Хвала вам што живите као истински следбеници Исуса Христа.1 Ви познајете Његове две велике заповести и волите да им се покоравате: да волите Бога и волите своје ближње.2
Током протеклих шест месеци, сестра Нелсон и ја упознали смо хиљаде светаца док смо путовали у Средњу и Јужну Америку, на Пацифичка острва и у разне градове у Сједињеним Државама. Док путујемо, наша је нада је да градимо вашу веру. Ипак, увек враћамо са својом вером коју су ојачали чланови и пријатељи које срећемо Желео бих да поделим три значајна тренутка из наших недавних искустава?
У мају смо сестра Нелсон и ја путовали са старешином Геритом В. и сестром Сузан Гонг на Јужни Пацифик. Док смо били у Окленду на Новом Зеланду, имали смо част да се састанемо са имамима из две џамије у Крајстчерчу, на Новом Зеланду, где су само два месеца раније страдали невини верници у чину ужасног насиља.
Изразили смо своје саучешће тој браћи друге вере и потврдили своју обострану посвећеност верским слободама.
Такође смо понудили добровољни рад и скромну финансијску помоћ за поновну изградњу њихових џамија. Наш састанак са тим муслиманским вођама био је испуњен нежним изразима братства.
У августу, заједно са старешином Квентином Л. и сестром Мери Кук, сестра Нелсон и ја упознали смо појединце у Буенос Ајресу, у Аргентини - од којих многи нису наше вере - чији су животи промењени захваљујући инвалидским колицима која им је омогућила Добротворна организација светаца последњих дана. Били смо надахнути док су изражавали радосну захвалност за своју новостечену покретљивост.
Трећи драгоцени тренутак догодио се пре само неколико недеља овде у Солт Лејк Ситију. Потекао је од јединственог писма које сам примио на свој рођендан од младе жене коју ћу назвати Мери – узраст 14 година.
Мери је писала о стварима које су нам заједничке: „Имате десеторо деце. Ми имамо десеторо деце. Говорите мандарински. Седморо деце у мојој породици, укључујући и мене, усвојено је из Кине, тако да је мандарински наш први језик. Ви сте кардио хирург. Моја сестра је имала две операције на отвореном срцу. Волите двочасовну цркву. Волимо двочасовну цркву. Имате апсолутни слух. И мој брат има апсолутни слух. Слеп је као и ја.”
Мерине речи дубоко су ме дотакле откривајући не само њен сјајан дух, већ и посвећеност њене мајке и оца.
Свеци последњих дана, као и други следбеници Исуса Христа, увек траже начине да помогну, подигну и воле друге. Они који су вољни да се зову Господњим народом „вољни [су] да нос[е] бремена један другом… да тугуј[у] са онима који тугују… и теш[е] оне којима је утеха потребна”.3
Они заиста желе да живе по првој и другој великој заповести. Када волимо Бога свим срцем, Он окреће наша срца према добробити других на предиван, моралан начин.
Било би немогуће израчунати количину служења коју свеци последњих дана пружају широм света сваког дана у години, али могуће је израчунати добро које Црква као организација чини да благослови мушкарце и жене - дечаке и девојчице - којима је потребна помоћ.
Хуманитарни напори Цркве покренути су 1984. године. Тада је пост широм Цркве помогао да се прикупе средства за помоћ онима који су били погођени разорном сушом у источној Африци. Чланови Цркве донирали су 6,4 милиона долара од тог једног дана поста.
Затим су старешина М. Расел Балард и брат Глен Л. Пејс послати у Етиопију да процене како би се та посвећена средства могла најбоље употребити. То настојање показало се као почетак онога што ће касније бити познато као Добротворна организација светаца последњих дана.
Од тада је Добротворна организација светаца последњих дана обезбедила више од две милијарде долара помоћи како би се помогло онима у потреби широм света. Та помоћ се нуди примаоцима без обзира на њихову повезаност са црквом, националност, расу, сексуалну оријентацију, пол или политичко опредељење.
То није све. Како бисмо помогли члановима Господње Цркве који су у невољи, волимо и спроводимо древни закон поста.4 Гладујемо како бисмо помогли другима који су гладни. Један дан сваког месеца не узимамо храму и донирамо трошак за ту храну (и више) за помоћ онима у невољи.
Никада нећу заборавити своју прву посету Западној Африци 1986. године. Свеци су долазили на наше састанке у великом броју. Иако су имали мало материјалног добра, већина је била обучена у белу одећу.
Питао сам председника кочића како се брине за чланове који имају тако мало. Одговорио је да њихови бискупи добро познају свој народ. Ако су чланови могли приуштити два оброка дневно, помоћ није била потребна. Али ако су могли да приуште само један оброк или мање - чак и уз помоћ породице - бискупи су обезбеђивали храну, финансирану из посног приноса. Затим је додао ову изузетну чињеницу: њихов посни принос обично је премашивао њихове трошкове. Вишак посног приноса затим је слат људима негде другде чије су потребе премашивале њихове. Ти верни афрички свеци поучили су ме сјајној лекцији о моћи закона и духа поста.
Као чланови Цркве, осећамо блискост са онима који пате на било који начин.5 Као синови и ћерке Божје, сви смо ми браћа и сестре. Следимо старозаветни савет: „Отварај руку своју брату свом, невољнику и сиромаху свом у земљи својој.”6
Такође се трудимо да живимо по учењима Господа Исуса Христа онако како је забележено у Maтеју 25:
„Јер огладнех, и дадосте ми да jедем; ожеднех, и напоjисте ме; странац беjах, и примисте ме;
Го беjах, и оденусте ме; болестан беjах и обиђосте ме…
Он је рекао: „Када учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте.”7
Навешћу само неколико примера како Црква следи ова Спаситељева учења.
Да би ублажила глад, Црква води 124 бискупова складишта широм света. Преко њих се сваке године подели отприлике 400 хиљада порција хране појединцима у потреби. На локацијама где не постоји складиште, бискупи и председници огранака користе средства из посних приноса Цркве како би осигурали храну и потрепштине за своје чланове у потреби.
Међутим, проблем глади превазилази границе Цркве. Све више расте широм света. Недавни извештај Уједињених Нација указао је да број потхрањених људи у свету сада прелази 820 милиона - или скоро сваки девети становник Земље.8
Каква отрежњујућа статистика. Колико смо вам захвални на вашем доприносу. Захваљујући вашој милосрдној великодушности, милиони широм света добиће потребну храну, одећу, привремено уточиште, инвалидска колица, лекове, чисту воду и још много тога.
Многе болести широм света настају због нечисте воде. Хуманитарна иницијатива Цркве до данас је помогла у обезбеђивању чисте воде у стотинама заједница у 76 земаља.
Пројекат у Лупути, у Демократској Републици Конго, одличан је пример. Са преко 100 хиљада становника, град није имао није имао текућу воду. Грађани су морали да пешаче велике удаљености до извора безбедне воде. Планински извор је откривен на удаљености од 18 миља (29 км), али људи из града нису имали редован приступ тој води.
Када су наши хуманитарни мисионари сазнали за овај изазов, сарађивали су са вођама Лупуте на испоручивању материјала и обуци за довођење воде у град. Народ Лупуте провео је три године на копању канала дубине једног метра кроз стене и џунглу. Након заједничког рада, напокон је стигао радосни дан када је свима у том селу била доступна свежа и чиста вода.
Црква такође помаже избеглицама, било да беже од грађанског сукоба, природних катастрофа или верског прогона. Више од 70 милиона људи је сада расељено из својих домова.9
Само у 2018. години, Црква је обезбедила хитне залихе избеглицама у 56 земаља. Поред тога, многи чланови Цркве волонтирају своје време како би помогли избеглицама да се интегришу у нове заједнице. Захваљујемо се свима који се труде да помогну онима који покушавају да оснују нове домове.
Захваљујући великодушним донацијама продајним местима Deseret Industries у Сједињеним Државама, милиони килограма одеће скупљају се и сортирају сваке године. Док локални бискупи користе овај огроман инвентар како би помогли члановима у потреби, највећи део се донира другим добротворним организацијама које дистрибуирају ствари широм света.
А само прошле године, Црква је осигурала очну негу за више од 300 хиљада људи у 35 земаља, негу за новорођенчад за хиљаде мајки и беба у 39 земаља, и инвалидска колица за више од 50 хиљада људи који живе у неколико десетина земаља.
Црква је позната по томе што је међу првима који се одазову када се догоди трагедија. Чак и пре него што ураган удари, црквене вође и особље на погођеним подручјима праве планове како ће доставити потрепштине и добровољно помоћи онима који ће бити погођени.
Само прошле године Црква је спровела више од 100 пројеката помоћи у случају катастрофе широм света, помажући жртвама урагана, пожара, поплава, земљотреса и других непогода. Где год је то могуће, чланови наше Цркве у жутим прслуцима са натписом Руке помоћи мобилишу се у великом броју да би помогли онима који су погођени катастрофом. Ова врста служења, коју многи од вас пружају, сама је суштина послуживања.
Моја драга браћо и сестре, активности које сам описао само су мали део све већег добротворног и хуманитарног досега Цркве Исуса Христа светаца последњих дана.10 A ви сте они који то омогућавају. Због ваших узорних живота, дарежљивих срца и ваших руку помоћи, није ни чудо што многе заједнице и вође влада хвале ваш труд.11
Откако сам постао председник Цркве, задивљен сам колико се председника, премијера и амбасадора искрено захвалило на хуманитарној помоћи њиховом народу. Такође су изразили захвалност за снагу коју наши верни чланови доносе њиховој земљи као лојални грађани који доприносе.
Такође сам се чудио када су светске вође посетиле Прво председништво изразивши наду да ће Црква бити успостављена у њиховим земљама. Зашто? Зато што знају да ће свеци последњих дана помоћи у изградњи јаких породица и заједница, побољшавајући живот другима где год да живе.
Без обзира шта звали домом, чланови Цркве осећају огромну љубав према Божјем очинству и људском братству. Стога, наша највећа радост долази док помажемо својој браћи и сестрама, без обзира где живимо у овом предивном свету.
Помагање другима – улагање свесног напора да бринемо о другима подједнако или више него што бринемо о себи – наша је радост. Нарочито, додао бих, када то није згодно и када нас извлачи из наше удобности. . Живети по тој другој заповести је кључно за постајање истинског ученика Исуса Христа..
Моја драга браћо и сестре, ви сте живи примери плодова који потичу од слеђења учења Исуса Христа. Захваљујем вам! Волим вас!
Знам да Бог живи. Исус јесте Христ. Његова црква је обновљена у овим последњим данима како би испунила своје божанске сврхе. Тако сведочим у име Исуса Христа, амен.