Контрола духа над телом
Једна од најважнијих ствари које можемо научити у овом животу ЈЕ како нагласити нашу вечну духовну природу и контролисати своје зле жеље.
Моја драга моја браћо и сестре, док се приближавала генерална конференција октобра прошле године, припремио сам свој говор како бих истакао стоту годишњицу визије о духовном свету коју је примио председник Џозеф Ф. Смит 3. октобра 1918. године.
Неколико дана након што сам предао свој говор за превођење, моја вољена вечна сапутница, Барбара, завршила је смртничку проверу и прешла у духовни свет.
Како су дани прелазили у седмице, затим месеце, а сада је већ годину дана од када је Барбара преминула, откривам да потпуније ценим овај стих из Светих писама: „Живите заједно у љубави, тако да плачете због губитка оних који умиру.”1 Барбара и ја смо били благословени да „живимо заједно у љубави“ 67 година. Али, на веома стваран начин научио сам шта значи „пла[кати] због губитка” оних које волимо. Ах, како је волим и колико ми недостаје!
Претпостављам да већина нас не цени у потпуности оно што други чине за нас све док их нема. Знао сам да је Барбара увек заузета, али нисам у потпуности разумео сталне захтеве породице, цркве и заједнице за њеним временом. Свакодневно је улагала посвећене напоре које је годинама понављала, а који су одржавали функционисање наше породице. И током свега тога нико у нашој породици је никада није чуо да је подигла глас или изговорила нељубазну реч.
Током прошле године био сам преплављен осећањима. Размишљао сам о физички захтевном избору да буде мајка седморо деце. Да буде домаћица била је једина каријера коју је икад желела, и у сваком погледу је била беспрекорни професионалац.
Често сам се питао како како је пратила нашу децу и мене. Само припрема оброка била је заиста застрашујући задатак, а да не спомињемо активности као што су прање брда веша које је наша породица гомилала сваке седмице, и бригу о томе да деца имају обућу и одећу одговарајуће величине. Сви смо јој се обраћали за безброј других питања која су нам била важна. А зато што су била важна нама, била су важна и њој. Била је, једном речју, величанствена - као супруга, мајка, пријатељица, комшиница и ћерка Божја.
Сада када је преминула, срећан сам што сам изабрао да седим поред ње када сам долазио кући из канцеларије током последњих месеци њеног живота, да је држим за руку док смо гледали завршетке неких од њених омиљених мјузиклова - стално испочетка јер јој Алцхајмерова болест није дозвољавала да се сети да их је гледала баш тог поподнева. Сећања на те посебне тренутке држања за руке сада су ми веома, веома драгоцена.
Браћо и сестре, молим вас, не пропустите прилику да са љубављу гледате у очи чланове своје породице. Децо и родитељи, обратите се једни другима и изразите своју љубав и поштовање. Попут мене, неки од вас ће се једног дана пробудити откривши да је прошло време за тако важну комуникацију. Живите сваки дан заједно, срца испуњених захвалношћу, лепим сећањима, служењем и пуних љубави.
Током прошле године више него икад размишљао сам о плану нашег Небеског Оца. Поучавајући свог сина Коријантона, Алма га је назвао „велики план за срећу.”2
Реч која ми стално долази на памет кад размишљам о том плану је „поновно окупљање”. То је план, који је осмислио наш брижни Отац на Небу, чија суштина је велика и славна могућност породичног окупљања - вечно спајање мужева и жена, родитеља и деце, генерације са генерацијом у Божјем домаћинству.
Та помисао ми пружа утеху и сигурност да ћу опет бити са Барбаром. Иако је пред крај живота пролазила кроз физичку патњу, њен дух је био снажан, племенит и чист. Припремила се у свему тако да када тај дан дође може стајати пред „угодним судом Божјим”3 пуна самопоуздања и мирне сигурности. Али ево мене, за два дана ћу напунити 91 годину, и још увек се питам: „Да ли сам спреман? Да ли радим све што је потребно да бих је поново могао држати за руку?”
Најједноставнија, једина сигурност у овом животу је следећа: сви ћемо умрети. Било да умремо стари или млади, лако или тешко, богато или омаловажавано, вољено или усамљено, нико не може избећи смрт.
Пре неколико година, председник Гордон Б. Хинкли је рекао нешто што је посебно значајно у вези са тим: „Колико је слатка сигурност, колико је утешан мир који долазе од сазнања да ако се венчамо исправно и живимо исправно, наша веза ће се наставити, без обзира на извесност смрти и проласка времена.”4
Свакако сам се добро оженио. У то нема никакве сумње. Али то није довољно, према председнику Хинклију. И ја морам да живим исправно.5
У данашње време „живети исправно” може бити прилично збуњујући појам, поготово ако проводимо пуно времена на друштвеним мрежама, на којима сваки глас може изјавити стварне истине или лажне идеје о Богу и Његовом плану за Његову децу. Срећом, чланови Цркве имају вечно истинита јеванђеоска начела да би знали како да живе и буду боље припремљени када дође време смрти.
Само неколико месеци пре мог рођења, мој деда, старешина Мелвин Џ. Балард, одржао је говор који је многим људима пружио суштину онога шта значи живети исправно. Под називом „The Struggle for the Soul” [Борба за душу], његов говор је био усмерен на сталну битку између наших физичких тела и наших вечних духова.
Рекао је: „Највећа борба коју ће сваки мушкарац или жена икада водити… биће битка која се води у нама”, објашњавајући да нас Сотона (непријатељ наших душа) напада преко „пожуде, апетита, амбиција тела.”6 „Дакле, главна битка је између наше божанске и духовне природе и телесног природног човека.” Браћо и сестре, упамтите, можемо примити духовну помоћ преко утицаја Светог Духа који вас може „научити свему”.7 Помоћ такође можете примити моћу и благословима свештенства.
А сада питам, како се свако од вас сналази у тој бици?
Председник Дејвид О. Мекеј је рекао: „Човеково земаљско постојање је тек провера да ли ће своје напоре, ум, душу посветити ономе што доприноси удобности и задовољавању своје телесне природе, или ће стицање духовних вредности учинити сврхом свог живота.”8
Ова борба између наше телесне и наше духовне природа није ништа ново. У својој последњој проповеди свом народу, цар Венијамин је поучио: „Природан човек је непријатељ Богу и тако је од пада Адамовог, и биће у веке векова, не одазове ли се позивима Светог Духа, и не остави природног човека и не постане светац кроз Помирење Христа Господа”.9
Апостол Павле је учио да „који су по телу телесно мисле, а који су по духу духовно мисле.
Јер телесно мудровање смрт је, а духовно мудровање живот је и мир”.10
Јасно ми је да једна од најважнијих ствари које можемо научити у овом животу јесте како да истакнемо важност своје вечне духовне природе и контролишемо своје зле жеље. То не би требало да буде тако тешко. На крају крајева, наш дух који постоји много дуже од нашег физичког тела, већ је био успешан избором праведности уместо злом у предсмртничком постојању. Пре стварања ове Земље, живели смо у духовном свету као синови и ћерке Небеских родитеља који су нас волели и који нас и даље воле.
И да, у том предсмртничком постојању морали смо донети одлуке и изборе који мењају живот. Свака особа која је икада живела или која ће икада живети на овој планети донела је кључну одлуку да прихвати план Небеског Оца за наше спасење. Стога смо сви дошли на Земљу са доказаним остварењем успешне духовне природе и вечне судбине.
Размислите на тренутак. То је оно ко сте заиста, и ко сте одувек били: син или ћерка Божја, са духовним коренима у вечности и будућности пуне бесконачних могућности. Ви сте - прво, најважније и увек - духовно биће. И онда када одлучимо да своју телесну природу ставимо испред своје духовне природе, бирамо нешто што је у супротности са нашом стварном, истинском, аутентичном, духовном личношћу.
Ипак, нема сумње да телесни и земаљски инстикти компликују доношење одлука. Помоћу вела заборава између света предсмртничког духовног света и овог смртничког света, може се изгубити из вида наш однос према Богу и нашој духовној природи, а наша телесна природа може дати предност ономе што желимо одмах сада. Научити изабрати оно што је од Духа над оним што је од тела, један је од главних разлога зашто је ово земаљско искуство део плана Небеског Оца. То је такође разлог због чега је план изграђен на чврстом, сигурном темељу Помирења нашег Господа и Спаситеља, Исуса Христа, како би наши греси, укључујући грешке које правимо када се препустимо телу, могли бити превладани сталним покајањем и да бисмо могли живети усредсређени на духовно. Сада је време да контролишемо своје телесне апетите да бисмо се придржавали Христовог духовног учења. Због тога не смемо одлагати дан покајања.11
Покајање, дакле, постаје незаменљиво оружје у нашој борби против самих себе. Управо на прошлој генералној конференцији, председник Расел М. Нелсон поменуо је ову битку и подсетио нас да „када се одлучимо за покајање, одлучујемо се за промену! Омогућавамо Спаситељу да нас претвори у наше најбоље издање. Одлучили смо да растемо духовно и да примамо радост - радост откупљења у Њему. Када одлучимо да се покајемо, одлучили смо да постанемо више попут Исуса Христа!12
Сваке вечери, док у молитви преиспитујем свој дан са својим Оцем на Небу, молим Га да ми опрости ако сам учинио нешто погрешно и обећавам да ћу се трудити да будем бољи сутра. Верујем да ово редовно свакодневно покајање помаже мом духу да подсети моје тело ко је задужен за мене.
Још један извор је седмична прилика коју сви имамо да се духовно освежимо узимањем причести у знак сећања на помирење и савршену љубав нашег Господа и Спаситеља, Исуса Христа према нама.
Браћо и сестре, охрабрујем вас да мало успорите и размислите где се сада налазите у потчињавању своје телесне природе и оснаживању своје божанске, духовне природе, тако да кад дође време, можете прећи у духовни свет да се радосно окупите са својим вољенима - о чему сведочим и понизно се молим у име Господа Исуса Христа, амен.