Истински Спаситељеви ученици
Kада наш Спаситељ и Његово Jеванђеље постану оквир унутар кога градимо своје животе, можемо осећати трајну радост .
Помало скривен у старозаветној књизи пророка Агеја налази се опис групе људи којима би добро дошао савет старешине Холанда. Грешили су јер Христа нису учинили средиштем свог живота и свог служења. Агеј користи неке сликовите изразе који подстичу на размишљање док кори људе што су остали у својим удобним кућама уместо да учествују у изградњи Господњег храма:
„Је ли вама време да седите у кућама својим обложеним даскама, а овај је дом пуст?
Зато сада овако вели Господ над војскама: Узмите на ум путеве своје.
Сејете много, а увозите мало; једете, а не бивате сити; пијете, а не напијате се; одевате се а ни један не може да се згреје; и који заслужује новце, меће их у продрт тоболац.
Овако вели Господ над војскама: Узмите на ум путеве своје.”1
Зар вам се не допадају ови описи бескорисног давања приоритета ономе што нема вечног значаја уместо ономе што је Божје?
На недавном причесном састанку којем сам присуствовао, мисионар који је тек завршио мисију је цитирао једног оца који је савршено сажео ову идеју када је рекао својој деци: „Оно што нам је потребно је мање вај-фаја, а више Нефија!”
Живећи пет година у западној Африци, видео сам доста примера људи који су природно и неустрашиво давали предност Јеванђељу. Један такав пример је назив компаније за поправку гума и балансирање точкова у Гани. Власник ју је назвао „Усклађивање са Његовом вољом”.
Можемо осећати трајну радост2 када наш Спаситељ и Његово Jеванђеље постану оквир унутар кога градимо своје животе. Међутим, веома је лако да тај оквир постану световне ствари, где је Јеванђеље као необавезни додатак или као просто присуствовање цркви два сата недељом. Када је то случај, као да своје плате стављамо у „продрт тоболац”.
Агеј нам говори да будемо посвећени - да будемо, као што ми у Аустралији кажемо, „fair dinkum” (безусловно поштени) у вези са живљењем по Јеванђељу. Људи су fair dinkum када су оно што кажу да јесу.
Научио сам мало шта значи бити fair dinkum и посвећен играјући рагби. Научио сам да је, када играм најбоље што могу, када дајем све од себе, моје уживање у игри највеће.
Моја омиљена година док сам играо рагби била је година после завршетка средње школе. Тим чији сам био члан био је и талентован и посвећен. Те године смо били шампиони. Међутим, једног дана је требало да играмо са ниско рангираним тимом, а након утакмице смо планирали да сви одведемо девојке на велику, годишњу игранку на факултету. Мислио сам да ће то бити лака утакмица, и да стога треба да се заштитим од повреде како бих могао у потпуности да уживам на игранци. У тој утакмици нисмо били посвећени у тешким контактима као што смо могли бити, и изгубили смо. Да ствар буде још гора, утакмицу сам завршио са врло отеченом, подбулом усном што није доприносило мом изгледу за мој важан излазак. Вероватно је требало да нешто научим.
Сасвим другачије искуство десило се у каснијој утакмици у којој сам био потпуно посвећен. У једном тренутку сам са намером улетео у контакт; одмах сам осетио неки бол на лицу. Будући да ме је отац научио да никада не смем да покажем противнику да сам повређен, наставио сам да играм. Те ноћи кад сам покушавао да једем, установио сам да не могу да гризем. Следећег јутра отишао сам у болницу где је рендгенски снимак потврдио да ми је сломљена вилица. Уста су ми била затворена следећих шест недеља.
Научио сам лекције из приче о натеченој усни и сломљеној вилици. Упркос успоменама на незадовољену жељу за чврстом храном током шест недеља када сам могао гутати само течност, не осећам жаљење због своје сломљене вилице, јер је била резултат мог давања свега што сам могао. Али осећам жаљење због натекле усне јер је била симбол мог уздржавања.
Када дајемо све од себе не значи да ћемо бити непрекидно окружени благословима или увек имати успеха. Али значи да ћемо имати радост. Радост није краткотрајно задовољство или чак привремена срећа. Радост траје и темељи се на нашим напорима које Господ прихвата.3
Пример таквог прихватања је прича о Оливеру Гренџеру. Као што је председник Бојд К. Пакер изјавио: „Кад су свеци прогнани из Киртланда… Оливер је остао да прода њихова имања без обзира на цену. Није имао пуно шанси за успех. И заиста, није успео!”4 Прво председништво му је поверило задатак који је био тежак, ако не и немогућ. Али Господ га је похвалио за његове наизглед неуспешне напоре овим речима:
„Сећам се слуге свога Оливера Гренџера, гле, заиста му кажем да ће се име његово задржати у светом сећању из поколења у поколење, у веке векова, говори Господ.
Зато, нека се ревносно бори за откупљење Првог председништва цркве моје… а када падне, устаће поново, јер ће жртва његова бити светија мени него напредак његов, говори Господ.”5
То може да важи за све нас - Господу нису толико важни наши успеси него наша жртва и настојања.
Још један пример истинског ученика Исуса Христа је једна наша драга пријатељица из Обале Слоноваче, у Западној Африци. Ова дивна, верна сестра трпела је страшно емоционално па и физичко злостављање од стране свог мужа током дугог временског периода, и на крају су се развели. Никада се није колебала у својој вери и доброти, али због његове окрутности према њој дуго је била дубоко повређена. Својим речима описује шта се догодило:
„Иако сам рекла да сам му опростила, увек сам спавала са раном; Дане сам проводила са том раном. Била је попут опекотине у мом срцу. Много пута сам молила Господа да ми је уклони, али толико ме је болела да сам чврсто веровала да ћу с њом провести остатак живота. Болела је више него кад сам у младости изгубила мајку; болела је више него кад сам изгубила оца, па чак и сина. Изгледало је да се шири и покрива ми срце, стварајући утисак да сваког тренутка могу умрети.
У неким приликама сам се питала шта би Спаситељ учинио у мојој ситуацији и уместо тога бих рекла: ‘Ово је превише, Господе.’
Тада сам једног јутра потражила бол који је потицао од свега тога у мом срцу и ишла сам дубље, тражећи га у својој души. Није га било. Мој ум је брзо почео да преиспитује све разлоге због којих сам [морала] да осећам бол, али нисам га осећала. Цео дан сам чекала да видим да ли ћу осетити бол у срцу. Нисам га осетила. Тада сам клекнула и захвалила Богу што је учинио да Господња жртва помирења делује за мене.”6
Ова сестра је сада срећно запечаћена за дивног, верног човека који је дубоко воли.
Дакле, какав треба да буде наш став ако смо прави Христови ученици? И колико нам вреди Јеванђеље кад „узм[емо] на ум путеве своје”, како је предложио Агеј?
Волим пример исправног става који је показао отац цара Ламонија. Сећате се његовог почетног беса кад је видео свог сина са Амоном, Нефијцем - из народа ког су Ламанци мрзели. Извукао је мач да би се супротставио Амону и убрзо је угледао Амонов мач код свог грла. „Тада цар, плашећи се да ће изгубити живот свој, рече: Поштедиш ли ме даћу ти што год затражиш, па и половину царства.”7
Обратите пажњу на његову понуду - пола његовог царства за живот.
Али касније, разумевши Јеванђеље, дао је још једну понуду. „Цар рече: Шта да учиним да могу да добијем тај вечни живот о ком ти говораше? Да, шта да учиним да бих могао да се родим од Бога и ишчупам тај опаки дух укорењен у грудима својим, и примим Дух Његов, да се испуним радошћу, да не будем одбачен у последњи дан? Гле, – рече – оставићу све што поседујем, да, одрећи ћу се царства свога да бих могао да примим ту велику радост.”8
Овог пута, био је спреман да се одрекне целог свог царства, јер је Јеванђеље вредело више од свега што је имао! Био је fair dinkum када је реч о Јеванђељу.
Дакле, питање за сваког од нас је: Да ли смо и ми fair dinkum у вези са Јеванђељем? Јер само делимична посвећеност нe значи бити fair dinkum (безусловно поштен)! А Бог није познат по изливању хвале на млаке.9
Нема тог блага, нити хобија, нити било каквог статуса, нити друштвене мреже, видео игрица, нити било ког спорта, нити било каквог дружења са неком славном особом, нити било чега на земљи што је драгоценије од вечног живота. Дакле, Господњи савет свакој особи је: „Узмите на ум путеве своје.”
Моја осећања најбоље изражавају Нефијеве речи: „Радујем се јасноћи, радујем се истини, радујем се Исусу своме, јер душу моју откупи од пакла.”10
Да ли смо истински следбеници Онога који је дао све од себе за нас? Онога који је наш Откупитељ и наш Заступник код Оца? Онога који је и сам био потпуно посвећен у својој помирбеној жртви и који је то и сада у својој љубави, својој милости и својој жељи да имамо вечну радост? Преклињем све који чују и прочитају ове речи: Молим вас, молим вас, не одлажите потпуну посвећеност остављајући је за неко непостојеће, будуће време. Будите fair dinkum сада и осећајте радост! У име Исуса Христа, амен.