Kуда то води?
Доносимо боље изборе и одлуке ако размотримо алтернативе и размислимо о томе куда оне воде.
Обновљено Јеванђеље Исуса Христа подстиче нас да размишљамо о будућности. Оно поучава о сврси смртничког живота и о стварности живота који следи. Поучава великим идејама о будућности, које ће водити наше поступке данас.
Насупрот томе, сви знамо особе које се баве само садашњошћу, које живе само за данас, уживају у њој данас и не размишљају о будућности.
Наша садашњост и наша будућност ће бити срећније ако смо увек свесни будућности. Приликом доношења одлука, увек се морамо питати: „Куда то води?”
I.
Неке одлуке су избори између чињења нечега или нечињења. Чуо сам за пример таквог избора на конференцији једног кочића у Сједињеним Америчким Државама, пре много година.
Место догађаја био је предиван камп. На травњаку је седела група младих студената. Говорник који је описао ову ситуацију, рекао је да су посматрали предивну веверицу са великим грмастим репом, која се играла у подножју прелепог дрвета. Понекад је то било на земљи, понекад горе, доле и око дебла. Али зашто би тај познати призор привукао мноштво студената?
У близини, испружен на трави, лежао је ирски сетер. Пажња студената била је прикована за њега, а његова за веверицу. Сваки пут кад је веверица на тренутак нестала из видокруга, кружећи око дрвета, сетер би се тихо пришуњао неколико центиметара напред, а затим поново, наизглед равнодушно, заузео свој положај. То је оно што је заинтересовало студенте. Тихо и непомично, гледали су шта се дешава, чекајући исход који је постајао све очигледнији.
Коначно, сетер је био довољно близу да скочи и зграби веверицу. Чули су се крици ужаса, група студената појурила је напред и истргла животињу из псећих устa, али било је прекасно. Веверица је била мртва.
Свако у тој гомили могао је било када упозорити веверицу махањем руку или виком, али није. Једноставно су посматрали како се неизбежни исход све више ближи. Нико није питао: „Куда то води?” И када се догодило предвидиво, сви су пожурили да спрече последице, али било је прекасно. Кајање и сузе - то је све што су могли понудити.
Ова истинита прича је нека врста параболе. Односи се на наш живот, на животе других и на оно што се догађа око нас. Када видимо како се претња прикрада особама или стварима које волимо, имамо избор - да говоримо, делујемо или ћутимо. Било би исправно да се запитамо: „Куда то води?” Тамо где су последице непосредне и озбиљне, не можемо дозволити себи да не чинимо ништа. Морамо дати одговарајућа упозорења или подржати одговарајуће превентивне мере, док још има времена.
Одлуке које сам управо описао укључују избор између предузимања неке акције или потпуне пасивности. Чешћи су они избори између једне или друге акције. Ово укључује избор између добра и зла, али чешћи је избор између две добре опције. У овом случају, такође је пожељно да размислите куда то води. Често бирамо између две добре опције, обично због тога како проводимо своје време. Нема ничег лошег у игрању компјутерских игрица, слању порука, гледању телевизије или разговору мобилним телефоном. Али све то је повезано са оним што се назива „плаћање цене”, односно, ако проводимо време на једном, губимо прилику да учинимо нешто друго. Сигуран сам да разумете потребу да јасно видите шта ћемо изгубити трошећи време на нешто што је само по себи сасвим добро.
Пре неког времена дао сам говор под насловом: „Добро, боље, најбоље”. У том говору сам рекао да „само зато што је нешто добро није довољан разлог да то учинимо. Број добрих ствари које можемо урадити далеко надмашује расположиво време за њихово остваривање. Неке ствари су боље од добрих, и то су ствари којима треба да дамо приоритет у нашем животу… Морамо се одрећи нечег доброг зарад бољег или најбољег.”1
Размотрите ситуацију на дужи рок. Какав утицај ће наше садашње одлуке имати на нашу будућност? Имајте на уму колико је важно стећи образовање, проучавати Јеванђеље, обнављати завете, узимати причест и ићи у храм.
II
Питање „Куда то води?” је такође важно у одабиру начина на који означавамо или мислимо о себи. Оно што је најважније, свако од нас је Божје дете са потенцијалном судбином вечног живота. Све друге ознаке, укључујући занимање, расу, физичке особине или почасти, пролазне су или безначајне са становишта вечности. Немојте одабрати да себе означите или мислите о себи на начин који ограничава циљ ком бисте могли тежити.
Моја браћо и сестре, ако слушате или читате моје речи, надам се да знате зашто се ми, ваше вође, бавимо управо тим упутствима и саветима које вам дајемо. Волимо вас, као што вас воле и наш Небески Отац и Његов Син, Исус Христ. Њихов план за нас је „велики план среће” (Aлмa 42:8). Овај план, Њихове заповести, обреди и завети воде нас до највеће среће и радости у овом животу и у животу који следи. Као слуге Оца и Сина, поучавамо и саветујемо онако како су нас Они упутили Светим Духом. Наша једина жеља је да говоримо оно што је истинито и да вас охрабримо да урадите оно што су Они назначили као пут ка вечном животу, „највећи од свих Божјих дарова” (Учење и завети 14:7).
III
Ево још једног примера како одлуке донесене у садашњости утичу на будућност. Овај пример се тиче избора да се направи садашња жртва да би се постигао важан будући циљ.
На конференцији кочића у Калију, у Колумбији, једна сестра је испричала како су она и њен вереник желели да се венчају у храму, иако је тада најближи храм био у далеком Перуу. Дуго времена су издвајали новац за куповину аутобуских карата. На крају су се укрцали у аутобус за Боготу, али када су стигли, сазнали су да су сва седишта у аутобусу за Лиму, у Перуу, заузета. Могли су да иду кући без венчања или да се венчају изван храма. Срећом, постојала је још једна алтернатива. Могли су ићи аутобусом до Лиме ако су били спремни да седе на поду аутобуса током целог путовања - пет дана и пет ноћи. Тако је и било. Рекла је да је било тешко, иако су им неки путници понекад дозвољавали да седе на њиховим местима како би они могли да се испруже на поду.
У свом говору, импресионирало ме је како је ова сестра изразила своју захвалност за чињеницу да су она и њен муж на тај начин отишли у храм, јер је то променило њихов однос према Јеванђељу и храмском браку. Господ их је наградио духовним растом, који је дошао захваљујући поднетој жртви. Такође је приметила да је њихов петодневни излет у храм ојачао њихову духовност много више од многих других путовања у храм, која нису захтевала жртвовање.
Пошто сам чуо ово сведочанство, питао сам се како је живот овог младог пара могао бити другачији да су направили другачији избор и да нису поднели жртву неопходну за венчање у храму.
Браћо, током живота доносимо безброј одлука; неке су важне, а неке наизглед безначајне. Гледајући уназад, видимо колико су неке од њих утицале на наше животе. Доносимо боље изборе и одлуке ако размотримо алтернативе и размислимо о томе куда оне воде. Када чинимо тако, следићемо савет председника Расела М. Нелсона да почнемо са циљем на уму.2 За нас, крај је увек на путу завета кроз храм до вечног живота, највећег од свих Божјих дарова.
Сведочим о Исусу Христу и о ефектима Његовог помирења и других истина Његовог вечног Јеванђеља. У име Исуса Христа, амен.