Веће: Место припадности
Господ би желео да успоставите јако веће. Док Он окупља своју децу, потребно им је место где ће припадати и напредовати.
Године 2010, Андре Себако је био младић који је трагао за истином. Иако никада раније није изговорио искрену молитву, одлучио је да покуша. Убрзо након тога, срео је мисионаре. Дали су му информациону картицу са сликом Мормонове књиге. Андре је нешто осетио и питао мисионаре да му продају књигу. Рекли су му да књигу може добити бесплатно ако дође у цркву.1
Андре је сам долазио у тада новосновани афрички огранак Мочади, у Боцвани. Али, огранак је био брижна, присна група од око 40 чланова.2 Дочекали су Андреа раширених руку. Имао је лекције са мисионарима и крстио се. Било је дивно!
Али шта после тога? Како да Андре остане активан? Ко ће му помоћи да напредује на путу завета? Један одговор на то питање је његово веће свештенства!3
Сваки носилац свештенства, без обзира на своју ситуацију, има користи од јаког већа. Моја млада браћо која држите Ароново свештенство, Господ би желео да успоставите јако веће, место припадности за сваког младог мушкарца, место где је Господњи Дух присутан, место где су сви чланови већа добродошли и цењени. Док Господ скупља своју децу, потребно им је место где ће припадати и напредовати.
Сви ви, чланови председништва већа, предводите док тражите надахнуће4 и развијате љубав и братство међу свим члановима већа. Посебну пажњу посвећујете онима који су нови чланови, који су мање активни или који имају посебне потребе.5 Са свештеничком моћу градите јако веће.6 А јако, уједињено веће, има велики утицај на живот младих мушкараца.
Када је Црква објавила нови фокус на јеванђеоско учење код куће,7 неки су помислили на чланове као што је Андре и питали: „Шта је са младим људима који долазе из породичне ситуације у којој се не проучава Јеванђеље и где не постоји окружење за учење Јеванђеља код куће и живот у складу са њим? Да ли ће бити заборављени?”
Не! Нико не може бити заборављен. Господ воли сваког младог мушкарца и сваку младу жену. Ми, као носиоци свештенства, смо Господње руке. Ми смо подршка настојањима Цркве усмереним на дом. Када постоји ограничена подршка код куће, већа свештенства и друге вође и пријатељи, према потреби, чувају и подржавају сваког појединца и породицу.
Видео сам да функционише. Доживео сам то. Када сам имао шест година, моји родитељи су се развели и отац је оставио моју мајку са петоро мале деце. Моја мајка је почела да ради да би могла да нас издржава. Био јој је потребан други посао на неко време, али и додатно образовање. Имала је мало времена за бригу о нама. Али бабе и деде, стричеви, тетке, бискупи и кућни учитељи су ускакали како би помогли мојој анђеоској мајци.
А ја сам имао веће. Веома сам захвалан својим пријатељима - својој браћи - који су ме волели и подржавали. Моје веће је било место припадности. Неки су ме можда сматрали губитником због моје породичне ситуације. Можда сам то и био. Али већа свештенства су то променила. Моје веће је било уз мене и неизмерно ми је благословило живот.
Свуда око нас су губитници и поражени. На овај или онај начин смо то можда сви ми. Али свако од нас овде има веће, место где можемо примити снагу и улити снагу. Веће је „сви за једног, један за све”.8 То је место где поучавамо једни друге, служимо другима и градимо јединство и братство док служимо Богу.9 То је место где се дешавају чуда.
Желео бих да вам испричам о неким чудима која су се догодила у Андреовом већу, у Мочадију. Док будем износио овај пример, обратите пажњу на начела која јачају свако свештеничко веће које их примењује.
Након што се Андре крстио, пратио је мисионаре док су поучавали четворицу других младића, који су се такође крстили. Сада је било пет младих мушкараца. Почели су да јачају једни друге и огранак.
Крстио се и шести млади мушкарац, Тусо. Тусо је поделио Јеванђеље са три своја пријатеља и ускоро их је било деветорица.
Ученици Исуса Христа се често окупљају на овај начин - по неколико, на позив својих пријатеља. У давна времена, када је Андрија пронашао Спаситеља, брзо је отишао до свог брата Симона и „доведе га к Исусу”.10 Исто тако, убрзо након што је Филип постао Христов следбеник, позвао је свог пријатеља Натанаила: „Дођи и види”.11
Ускоро се у Мочадију и десети млади мушкарац прикључио Цркви. Мисионари су пронашли једанаестог. А дванаести младић се крстио када је видео утицај Јеванђеља на своје пријатеље.
Чланови огранка у Мочадију били су одушевљени. Ти младићи се „обратише Господу и ујединише са црквом”.12
Мормонова књига је одиграла значајну улогу у њиховом обраћењу.13 Tусо се присетио: „Почео сам да читам Мормонову књигу… сваки пут кад сам био слободан, код куће, у школи, где год.”14
Оратилеа је привукло Јеванђеље због примера његових пријатеља. Објаснио је: „Изгледало је да су се променили у трен ока… Помислио сам да то има везе… са малом… књигом коју су почели да носе по… школи. Видео сам како су постали добри људи… И ја сам желео да се променим.”15
Свих 12 младих мушкараца је окупљено и крштено у року од две године. Сваки је био једини члан Цркве у својој породици. Али их је подржавала њихова црквена породица, укључујући председника Раквела,16 њиховог председника огранка; старешину и сестру Тејлор,17 брачни пар; и друге чланове огранка.
Брат Џуниор,18 вођа већа, позивао је ове младе мушкарце у свој дом недељом поподне и саветовао их. Млади мушкарци су заједно проучавали Света писма и одржавали редовне кућне вечери.
Брат Џуниор их је водио у посету члановима које су поучавали мисионари и код других које је требало посетити. Свих 12 младих мушкараца збило би се у задњи део камионета брата Џуниора. Остављао их је у кућама по двојицу или тројицу и касније би их покупио.
Иако су млади мушкарци тек учили о Јеванђељу и нису сматрали да знају много, брат Џуниор им је рекао да поделе једну или две ствари које су знали, са људима које су посећивали. Ови млади носиоци свештенства учили су, молили се и бринули о Цркви.19 Испуњавали су своје свештеничке дужности и искусили радост служења.
Андре је рекао: „Играли смо се заједно, смејали се заједно, плакали заједно и постајали братство.”20 У ствари, себе називају „дружина браће”.
Заједно су поставили циљ да сви служе мисију. Пошто су били једини чланови у својим породицама, имали су много препрека, али су се међусобно помагали.
Један по један, младићи су примали позиве за мисију. Они који су први отишли, писали су писма кући онима који су се још припремали, делећи искуства и охрабрујући их да служе. Једанаест младића је служило мисију.
Ти младићи су делили Јеванђеље са својим породицама. Мајке, сестре, браћа, пријатељи, као и људи које су поучавали на својим мисијама, били су обраћени и крштени. Догодила су се чуда и безбројни животи су благословени.
Чујем да неки од вас мисле да би се такво чудо могло догодити само на месту као што је Африка, плодно поље где се убрзава сабирање Израела. Међутим, сведочим да су начела примењена у огранку Мачуди применљива било где. Где год да се налазите, ваше веће може напредовати активирањем и дељењем Јеванђеља. Када макар и један ученик допре до пријатеља, један може постати два. Два могу постати четири. Четири може постати осам. Осам може постати дванаест. Огранци могу постати одељења.
Спаситељ је поучио: „Где се двоје или троје [или више] скупе у моје име, … гле, тамо ћу бити међу њима.”21 Небески Отац припрема умове и срца људи свуда око нас. Можемо следити подстицаје, пружити руку заједништва, делити истину, позивати друге да прочитају Мормонову књигу, и волети и подржавати их док не упознају нашег Спаситеља.
Прошло је скоро 10 година откако је Дружина браће из Мачудија започела своје заједничко путовање, и још увек су дружина браће.
Kaтлего је рекао: „Можемо бити географски раздвојени, али смо још увек ту једни за друге.”22
Моја је молитва да прихватимо Господњи позив да будемо уједињени са Њим на нашим већима свештенства, тако да свако веће може бити место припадности, место окупљања, место које напредује.
Исус Христ је наш Спаситељ, и ово је Његово дело. Тако сведочим у име Исуса Христа, амен.