Гле, Јагње Божје
Наша прилагођена недељна служба истиче причест Господње вечере као свету, средишну тачку нашег недељног богослужења.
Био сам сасвим у реду све док нисам угледао сузе у очима ових младих људи у хору. Те сузе су речитија проповед од оне коју бих ја икада могао дати.
Посматрајући из воде, мимо нестрпљиве гомилe која је тражила да их он крсти, Јован Крститељ је у даљини угледао свог рођака, Исуса из Назарета, који је одлучно корачао према њему са захтевом за исти тај обред. Побожно, али довољно гласно да би они који су били у близини могли да чују, Јован је исказао дивљење које нас још увек покреће два миленијума касније: „Гле, Јагње Божје.”1
Треба напоменути да Га овај давно пророковани Исусов претеча није назвао ни „Јехова” ни „Спаситељ” ни „Откупитељ”, па ни „Син Божји” - што су све прикладна имена. Не, Јован је изабрао први и можда најпрепознатљивији симбол верске традиције свог народа. Употребио је симбол жртвеног јагњета које је извршило помирење за грехе и жалости, искушења и невоље палога света и за све његове грешне људе.
Дозволите ми да се мало присетимо те историје.
Будућност са којом су се Адам и Ева суочили након што су избачени из Еденског врта била је катастрофална Отворивши врата смртности и световном животу за нас, затворили су врата бесмртности и вечном животу за себе Због свесно изабраног преступа, суочили су са физичком смрћу и духовним отуђењем, одвајањем од Божјег присуства заувек.2 Шта је требало да ураде? Да ли је постојао излаз из ове ситуације? Нисмо сигурни колико је њима двома било допуштено да се сете упутстава која су примили док су још били у врту, али се јесу сећали да су редовно приносили жртву Богу, чисто јагње, без мане, прворођеног мужјака из свог стада.3
Касније је анђео дошао да објасни да је та жртва прототип приноса који ће у њихово име учинити Спаситељ света, који је требало да дође. „Ово је слично жртви Јединорођенца Очевог”, рекао је анђео. „Стога… покајаћеш се и призиваћеш Бога у име Сина заувек.”4 Срећом, постојао је излаз и то набоље.
На предсмртничком савету на небу, Бог је обећао Адаму и Еви (и свима нама) да ће помоћ доћи од Његовог чистог, безгрешног Прворођеног Сина, Јагњета Божјег, „које је заклано од постања света”,5 како Га је апостол Јован касније описао. Жртвовањем сопствених симболичних јагањаца у смртности, Адам и његово потомство су показали да разумеју помирбену жртву Исуса, Помазаника, и ослањали су се на њу.6 Касније, храм у дивљини постао је место вршења тог обреда, а након тога, храм који је изградио Соломун.
Нажалост, као што се често види у Старом завету, ово ритуално жртвовање јагањаца без мане, које је служило као симбол искреног покајања и живота испуњеног вером, није било баш делотворно. Морална решеност која је требало да прати те приносе понекад није трајала ни толико да се крв осуши на камењу. У сваком случају, није трајала довољно дуго да би у првој генерацији спречила братоубилаштво када Кајин убија свог брата Авеља.7
Са таквим вековним искушењима и невољама, није ни чудо што су анђели небески радосно певали када се, на крају, родио Исус - сам давно обећани Месија. Затим је, након своје кратке смртничке службе, ова најчистија од свих пасхалних оваца припремила је своје ученике за своју смрт уводећи причест Господње вечере, личнији облик обреда који је уведен изван Едена. И даље је постојало жртвовање, и још увек је укључивало жртву, али симболизмом много дубље, много садржајније и личније од крвопролића прворођеног јагњета. После свог васкресења, Спаситељ је о томе рекао Нефијцима:
„И нећете више приносити проливање крви…
…принећете ми за жртву срце скрушено и дух раскајан. И ко год ми дође срца скрушеног и духа раскајаног, њега ћу крстити огњем и Светим Духом…
…Стога се покајте… и спасите се.”8
Моја вољена браћо и сестре, с обзиром на узбудљив нови нагласак на интензивније проучавање Јеванђеља код куће, неопходно је да се сетимо да смо и даље под заповешћу: „Иди у дом молитве и приноси причести своје на свети дан мој.”9 Осим времена за обимније јеванђеоско поучавање у дому, наша прилагођена недељна служба такође треба да поједностави сложеност распореда састанака тако да се правилно усредсредимо на причест Господње вечере као свети, главни тренутак нашег недељног богослужења. Требало би да запамтимо на што личнији начин да је Христ умро сломљеног срца преузимајући потпуно сам на себе грехе и жалости читаве људске породице.
Будући да смо допринели том фаталном терету, такав тренутак захтева наше поштовање. Стога нас охрабрују да долазимо на наше службе рано и понизно, прикладно обучени за учешће у светом обреду. У данашње време, израз „недељна одећа” је скоро изгубио смисао, и као знак поштовања према Њему, у чије присуство улазимо, морамо вратити традицију прикладног облачења недељом, кад год и где год је то могуће.
Што се тиче тачности, увек ће се благонаклоно гледати на незнатно кашњење оних благословених мајки које су, са децом, ужином и торбом са пеленама у величанственој збрци, срећне што су уопште успеле да дођу. Затим, биће и других који неизбежно проналазе свог вола у блату шабатног јутра. Међутим, тој групи закаснелих поручујемо да периодично кашњење можемо разумети, али ако је овај во у глибу сваке недеље, онда вам одлучно предлажемо да продате вола или да закрпите рупу.
У том истом духу, износимо апостолску молбу да смањите буку у светилишту наших зграда. Волимо да разговарамо једни са другима и треба - то је једна од чари присуствовања у Цркви - али то не треба да се одвија у просторијама које су посебно посвећене за богослужење. Бојим се да су посетиоци који не припадају нашој вери шокирани бучним непоштовањем окружења чије обележје треба да буду молитва, сведочанство, откривење и мир. Можда је и небо помало шокирано.
На нашим причесним састанцима ће владати посебан дух ако председавајуће вође буду на подијуму раније, слушају уводну музику и са поштовањем постављају пример који ћемо сви следити. Ако се на подијуму чаврља, не би требало да нас изненади чаврљање у заједници. Честитамо оним бискупствима која се одричу најава које умањују дух нашег богослужења. На пример, не могу да замислим свештеника као што је Захарије - тамо у древном храму Господњем, који треба да учествује у једној и јединој свештеничкој привилегији која му се дешава током читавог живота - једноставно не могу да замислим како застаје код олтара и подсећа нас да се за шест недеља одржава дерби и да ће карте ускоро бити у продаји.
Браћо и сестре, тај час, одређен од Господа, најсветији је сат у нашој седмици. По заповести се окупљамо ради свеопштег обреда који се прима у Цркви. То је у спомен на Њега, који је питао да ли може да Га мимоиђе чаша коју је требало да попије, да би наставио даље јер је знао да за наше добро не може да Га мимоиђе. Помоћи ће нам ако се сетимо да се симбол те чаше полако приближава низ ред према нама у руци ђакона од 11 или 12 година.
Када дође до тренутка да предамо свој жртвени дар Господу, имамо сопствене грехе и недостатке које треба да разрешимо; зато смо ту. Али могли бисмо бити успешнији у таквом покајању ако се сетимо других сломљених срца и ожалошћених душа које нас окружују. Недалеко од нас, можда седе неки који су уплакани - споља или изнутра - током читаве причесне химне и молитви тих свештеника. Можемо ли то у тишини упамтити и понудити им нашу малу корицу утехе и чашицу саосећања - или уплаканом члану у тешкоћама који није присутан, и који неће доћи ни следеће недеље ако не предузмемо неке откупљујуће кораке, или нашој браћи и сестрама који уопште нису чланови Цркве али јесу наша браћа и сестре? У овом свету не мањка патње, како у Цркви тако и ван ње, зато гледајте у било ком правцу и наћи ћете некога чији бол је претежак за подношење и чија бол у срцу чини се нема краја. Један од начина да Га се увек сећамо10 био би да се придружимо Великом лекару у Његовом бескрајном задатку подизања оних који су оптерећени и тешењу оних који су узнемирени.
Љубљени пријатељи, уједињујући се сваке недеље широм планете у оном што, надамо се, доноси већу свест о Христовом величанственом дару помирења за сав људски род, принесимо на причесни олтар „више суза за његову жалост [и] више бола за његов бол”. Затим, док размишљамо, молимо се и обнављамо завет, узмимо од тог светог тренутка „више стрпљења у патњи… више хвале за олакшање”.11 За такво стрпљење и олакшање, за такву светост и наду, молим се за све нас у име Онога који је преломио први хлеб праштања и излио свето вино откупљења, самог Исуса Христа, великог и милостивог Јагњета Божјег, амен.