Непосредна доброта Божја
Чак и док стрпљиво чекамо Господа, постоје одређени благослови које примамо одмах.
Пре неколико година, наш петогодишњи син је дошао до мене и рекао: „Тата, схватио сам нешто. Схватио сам да је твоје ускоро за мене веома дуго времена.”
Када Господ или Његове слуге кажу нешто као, „Не много дана од тада” или „Није далеко време” то буквално може значити животни век или дуже.1 Његово време, а често и Његов тајминг, разликују се од нашег. Стрпљење је кључно. Без њега не можемо ни развити ни показати веру у Бога за живот и спасење. Али моја порука данас је да, чак и док стрпљиво чекамо Господа, постоје одређени благослови које примамо одмах.
Када су Алма и његов народ били заробљени од стране Ламанaца, молили су се за избављење. Нису одмах били избављени, али док су стрпљиво чекали на избављење, Господ је показао своју доброту одређеним непосредним благословима. Одмах је омекшао срца Ламанаца, како их не би убили. Такође је ојачао Алмин народ и ублажио њихова бремена.2 Када су напокон били избављени, отпутовали су у Зарахемлу, где су испричали своје искуство задивљеном народу. Људи у Зарахемли су били задивљени, и „када помислише на непосредну доброту Божју, и моћ Његову у избављењу Алме и браће његове из руку Ламанаца и из сужањства, подигоше гласове своје и дадоше хвале Богу.”3
Непосредну доброту Божју примају сви који Га призивају са стварном намером и од свег срца. То укључује и оне који вапе у озбиљном очајању, када се избављење чини далеким, а патња продужена, па и појачана.
Тако је било са младим пророком који је патио до крајњих граница у тамници, пре него што је коначно узвикнуо: „О, Боже, где си?… Колико дуго ће се рука твоја уздржавати…? Да, о Господе, колико дуго… ?”4 У одговору, Господ није одмах избавио Џозефа, али му је одмах уделио мир.5
Бог такође даје непосредну наду у коначно избављење.6 Без обзира на све, без обзира где, у Христу и због Христа увек постоји нада која нам се осмехује.7 Непосредно пред нама.
Штавише, обећао је: „Милост моја неће се одмакнути од тебе.”8
Изнад свега, Божја љубав је непосредна. Са Павлом сведочим да нас ништа не може „раставити од љубави Божије, која је у Христу Исусу”.9 Чак и наши греси, иако нас могу одвојити од Његовог Духа на неко време, не могу нас одвојити од постојаности и непосредности Његове божанске очинске љубави.
Ово су неки од начина и средстава помоћу којих „[нас] он одмах благосиља”.10 Сада, да би ова начела била актуелна и блиска, делим са вама искуства две особе чији су животи сведочанства непосредне доброте Божје.
Још у тинејџерском узрасту, Емили се борила са злоупотребом супстанци. Експериментисање је довело до навике, а навика је на крају прешла у зависност, која ју је годинама држала у заточеништву, без обзира на повремене периоде када се осећала добро. Емили је пажљиво скривала свој проблем, нарочито након што је постала супруга и мајка.
Почетак њеног избављења уопште није изгледао као избављење. У једном тренутку Емили је била подвргнута рутинском лекарском прегледу, а следећег су је амбулантна кола возила у установу на болничко лечење. Почела је да паничи док је размишљала о одвојености од своје деце, свог мужа, свог дома.
Те ноћи, сама у хладној, мрачној соби, Емили се склупчала на кревету и зајецала. Њена способност расуђивања се смањивала све док напокон, савладана стрепњом, страхом и безнађем у тој соби и својој души, Емили није заправо помислила да ће умрети те ноћи. Сама.
У том очајном стању, Емили је некако скупила снагу да сиђе са кревета и спусти се на колена. Без икаквог става који је понекад био део претходних молитава, потпуно се предала Господу, док се очајнички молила: „Драги Боже, потребан си ми. Молим те, помози ми. Не желим да будем сама. Молим те помози ми да преживим ову ноћ.”
И одмах, као што је учинио са Петром из давнина, Исус је пружио руку и ухватио њену душу која је тонула.11 Чудесан мир, храброст, сигурност и љубав преплавили су Емили. Соба више није била хладна, није била сама, и по први пут од своје 14. Године, Емили је знала да ће све бити у реду. Када се „пробудила за Бога”12 Емили је заспала у миру. И тако видимо да „покајете ли се и не отврднете срца своја, тај велики план откупљења сместа ће се извршити на вама”.13
Емилино исцељење и коначно избављење трајали су дуго - месеци лечења, обуке и саветовања, током којих ју је подржавала и понекад носила Његова доброта. И та доброта је наставила да буде са њом док је улазила у храм са својим мужем и децом да се запечате заједно заувек. Као и народ Зарахемле, Емили је сада захвална док размишља о непосредној доброти Божјој и Његовој моћи да је ослободи ропства.
А сада прича из живота другог храброг верника. 27. децембра 2013. Алисија Шредер је радосно дочекала своје драге пријатеље, Шона и Шарлу Чилкот, који су се неочекивано појавили на њеном прагу. Шон, који је такође био Алисијин бискуп, предао јој је свој мобилни телефон и озбиљно рекао: „Алисија, волимо те. Мораш преузети овај позив.”
Алисијин муж, Марио, био је на линији. Налазио се у усамљеној области на дуго очекиваном путовању моторним санкама са некима од њихове деце. Догодила се страшна несрећа. Марио је био озбиљно повређен, а њихов 10-годишњи син, Кејлеб, био је мртав. Када је Марио са сузама рекао Алисији за Кејлебову смрт, обузели су је шок и ужас, које ће мало њих искусити. Срушила се. Парализована неизрецивом агонијом, Алисија није могла ни да се креће ни да говори.
Бискуп и сестра Чилкот брзо су је подигли и придржали. Неко време су плакали и дубоко туговали заједно. Тада је бискуп Чилкот понудио Алисији благослов.
Оно што се тада догодило непојмљиво је без неког разумевања помирења Исуса Христа и непосредне доброте Божје. Бискуп Чилкот благо је положио руке на Алисијину главу и дрхтавим гласом почео да говори. Алисија је чула две ствари, као да их је сам Бог изговорио. Прво, чула је своје име, Алисија Сузан Шредер. Затим је чула како бискуп призива власт Свемогућег Бога. У том тренутку - на сам помен свог имена и Божје моћи - Алисија се испунила неописивим миром, љубављу, утехом и некако радошћу. И тако се наставило.
Алисија, Марио и њихова породица, наравно и даље тугују за Кејлебом и недостаје им. Тешко је! Кад год разговарам са њима, Алисијине очи су пуне суза када говори о томе колико воли свог дечака и колико јој недостаје. Очи јој сузе док говори како ју је Велики Избавитељ подржавао кроз сваки део њеног искушења, почев од Његове непосредне доброте током њеног најдубљег очаја и настављајући сада са блиставом надом за слатким поновним окупљањем које није „много дана од сада”.
Схватам да животна искуства понекад изазивају збуњеност и немир, који могу отежати примање, препознавање или задржавање оног олакшања које су Емили и Алисија примиле. Прошао сам кроз такве тренутке. Сведочим да је у таквим тренуцима наше просто преживљавање нежно и снажно манифестовање непосредне доброте Божје. Сетите се, древни Израел је на крају избавио „тај исти Бог, који их чуваше”14 из дана у дан.
Сведочим да је Исус Христ Велики Избавитељ и у Његово име обећавам да ће вас Он, када Му се окренете са правом намером и од свег срца, избавити од свега што прети да вам ослаби или уништи живот и радост. То избављење може трајати дуже него што бисте желели - можда целог живот или дуже. Стога, како бих вам дао утеху, храброст и наду, како бих вас подржао и ојачао до тог дана коначног избављења, објављујем вам непосредну доброту Божју и сведочим о њој, у име Исуса Христа, амен.