1. И ево, ја, Нефи, говорим о пророштвима о којима отац мој говораше о Јосифу који беше одведен у Египат.

2. Јер гле, он заиста пророковаше о читавом потомству своме. И од пророштава која записа, нема много већих. И пророковаше о нама и будућим поколењима нашим, а то је записано на месинганим плочама.

3. Стога, пошто отац мој беше завршио казивање о пророштвима Јосифовим, позва он децу Ламанову, синове његове, и кћери његове и рече им: Гле, синови моји и кћери моје, који сте синови и кћери прворођенца мога, ја бих да приклоните ухо речима мојим.

4. Јер Господ Бог овако рече: Уколико будете држали заповести моје, напредоваћете у земљи, а не будете ли држали заповести моје бићете искључени из присуства мога.

5. Али гле, синови моји и кћери моје, не могу сићи у гроб свој а да не оставим благослов свој на вама, јер гле, знам да будете ли одгајани према путу којим ћете ићи, нећете одступити од њега.

6. Стога, ако сте проклети, гле, остављам благослов свој на вама, да се проклетство скине са вас и одговорност падне на главе родитеља ваших.

7. Стога, због благослова мога, Господ Бог неће допустити да страдате. Стога, милостив ће бити вама и потомству вашем заувек.

8. И догоди се да, пошто отац мој беше завршио казивање синовима и кћерима Ламановим, нареди да се пред њега доведу синови и кћери Лемуилове.

9. И прозбори им, говорећи: Гле, синови моји и кћери моје, који сте синови и кћери мог другог сина, гле, остављам на вама исти онај благослов који оставих на синовима и кћерима Ламановим. Стога, нећете бити сасвим уништени, него ће на крају потомство ваше бити благословено.

10. И догоди се да, кад им отац мој беше завршио казивање, гле, прозбори он синовима Исмаиловим, да, и то свим укућанима његовим.

11. А пошто беше завршио казивање њима, прозбори Саму, говорећи: Благословен си ти и потомство твоје, јер ћеш баштинити земљу као и брат твој, Нефи. И потомство твоје ће, са потомством његовим избројано бити. И бићеш попут брата свога, а потомство твоје попут потомства његовог. И бићеш благословен у свим данима својим.

12. И догоди се да, пошто отац мој, Лехи, беше говорио свим укућанима својим у складу са осећањима срца свога и Духом Господњим који беше у њему, он остари. И догоди се да умре и беше сахрањен.

13. И догоди се да не много дана после смрти његове, Ламан и Лемуило и синови Исмаилови беху љути на мене због опомена Господњих.

14. Јер ја, Нефи, нагнан бејах да им говорим, према речи Његовој, јер им бејах говорио много тога а тако и отац мој пре смрти своје. Многе од тих изрека записане су на другим плочама мојим, јер претежно историјски део записан је на другим плочама мојим.

15. А на овима записујем доживљаје душе своје и многа Света писма која су урезана на месинганим плочама. Јер душа моја ужива у Светим писмима и срце моје о њима промишља и исписује их за поуку и корист деце моје.

16. Гле, душа моја ужива у оном што је Господње, а срце моје промишља непрестано о ономе што видех и чух.

17. Па ипак, упркос великој доброти Господњој, што ми показа велика и чудесна дела Његова, срце моје узвикује: О јадан ли сам човек! Да, срце моје тугује због тела мога. Душа моја пати због безакоња мојих.

18. Опкољен сам са свих страна, због искушења и греха што ме тако лако опседају.

19. А кад зажелим да се радујем, срце ми тешко уздише због греха мојих. Па ипак, знам у кога се уздам.

20. Бог мој је упориште моје. Проведе ме Он кроз невоље моје у пустињи и сачува ме на водама велике дубине.

21. Испуни ме Он љубављу својом, толико да ми тело гораше.

22. Постиде Он непријатеље моје, учинивши да се тресу преда мном.

23. Гле, дању слуша вапај мој, а ноћу ми у виђењима знање даје.

24. И дању се храбрих у моћној молитви пред Њим, да, глас свој управљах у висине, и анђели силажаху и служаху ми.

25. И на крилима Духа Његовог тело моје узнето беше на горе веома високе. И очи моје посматраху ствари велике, да, и то превелике за човека. Стога ми беше заповеђено да не пишем о њима.

26. Па онда, ако видех тако велике ствари, ако Господ удостојењем својим према деци човечјој походи људе са толико пуно милости, зашто да срце моје плаче и душа моја остаје у долини туге, а тело моје слаби и снага моја вене због невоља мојих?

27. И зашто бих се препуштао греху, због тела свога? Да, зашто бих се предао искушењима, да се Зли настани у срцу моме, да уништи мир мој и мучи душу моју? Чему се срдим због непријатеља свога?

28. Пробуди се душо моја! Не малакши више због греха. Радуј се, о срце моје, и не дај више места непријатељу душе моје.

29. Не срди се опет због непријатеља мојих. Не слаби снаго моја због невоља мојих.

30. Радуј се, о срце моје, и вапи Господу и кажи: О, Господе, славићу Те заувек, да, душа моја ће се радовати у Теби, Боже мој, и стено спасења мога.

31. О, Господе, хоћеш ли откупити душу моју? Хоћеш ли ме избавити из руку непријатеља мојих? Хоћеш ли учинити да уздрхтим на појаву греха?

32. Нека врата паклена буду трајно затворена преда мном, јер ми је срце скрушено и дух мој је раскајан! О, Господе, не затварај врата праведности своје преда мном, да могу ходати стазом долине дубоке, да могу будан бити на путу равном!

33. О, Господе, огрни ме одећом праведности своје! О, Господе, начини пут за бекство моје пред непријатељима мојим! Поравнај стазу моју преда мном! Не постављај камен спотицања на пут мој, већ прочисти пут мој преда мном и не закрчуј пут мој, већ путеве непријатеља мога.

34. О, Господе, у Тебе се уздах и у Тебе ћу се уздати заувек. Уздање своје нећу ослањати на мишицу телесну јер знам да је проклет онај који уздање своје ослања на мишицу телесну. Да, проклет је онај који на човека ослања уздање своје или тело себи ставља за мишицу.

35. Да, знам да ће Бог обилно уделити ономе који иште. Да, Бог мој ће ми уделити не будем ли погрешно тражио. Зато ћу подићи глас свој ка Теби, да, вапићу ка Теби, Боже мој, стено праведности моје. Гле, глас ће се мој заувек дизати ка Теби, стено моја и вечни Боже мој. Амен.