Радост због несебичне службе
Обећали смо свом Оцу на Небу да ћемо служити Њему и другима са љубављу и чинити Његову вољу у свему.
После последње генералне конференције, многи су ми пришли са истим питањем: „Да ли су те столице удобне?” Сваки пут мој одговор је био исти: „Те столице су врло удобне ако не морате да говорите.” Истина је, зар не? Моја столица није била тако удобна на овој конференцији, али сам заиста захвална за благослов и част да вам се обратим вечерас.
Понекад, док служимо, седимо на различитим местима. Нека су прилично удобна, а нека друга нису, али обећали смо нашем Оцу на Небу да ћемо Њему и другима служити са љубављу и чинити Његову вољу у свему.
Пре неколико година млади у Цркви су научили да „када се ‘упустите у служење Богу’ [УИЗ 4:2], прикључујете се највећем путовању икада. Помажете Богу да убрза своје дело, а то је велико, радосно и чудесно искуство.”1 То путовање је доступно свима - а такође је путовање које нас води путем онога о чему је наш вољени пророк говорио као о „заветном путу.”2
Међутим, нажалост живимо у себичном свету у коме људи непрестано питају: „Шта ту има за мене?”, уместо да питају: „Коме да помогнем данас?” Или „Како боље да служим Господу у свом позиву?” Или „Да ли дајем све своје Господу?”
Сјајан пример несебичног служења у мом животу је сестра Викторија Антониети. Викторија је била једна од главних учитељица у мом огранку док сам одрастала у Аргентини. Сваког уторка поподне, када смо се окупљали за Школицу, доносила нам је чоколадну торту. Сви су волели ту торту - па, сви осим мене. Мрзим чоколадну торту! Иако је покушала да подели торту са мном, увек сам одбијала понуду.
Једног дана, након што је поделила чоколадну торту са осталом децом, питала сам је: „Зашто не донесте торту другог укуса - од наранџе или ваниле?”
Након што се мало смејала, упитала ме је: „Зашто ти не пробаш парченце? Ова торта је направљена са посебним састојком, и обећавам да ће ти се допасти ако је пробаш!”
Погледала сам около, и на моје изненађење, чинило се да сви уживају у торти. Пристала сам се да пробам. Можете ли погодити шта се догодило? Свидела ми се! То је био први пут да сам уживала у чоколадној торти.
Тек много година касније сазнала сам тајни састојак чоколадне торте сестре Антониети. Моја деца и ја смо сваке недеље ишли у посету мојој мајци. У једној од тих посета, мама и ја смо уживале у парчету чоколадне торте, а ја сам јој испричала како се догодило да сам почела да волим чоколадну торту. Онда ме је просветлила остатком приче.
„Видиш, Крис”, рекла је моја мама, „Викторија и њена породица нису материјално добро стајали, и сваке недеље је морала да бира да ли да плати аутобуске карте да би дошла са четворо деце у Школицу или да купи састојке за чоколадну торту за свој разред Школице. Увек је бирала чоколадну торту уместо аутобуса, а она и деца су ходали више од два километра, у оба правца, без обзира на временске прилике.”
Од тога дана осећам већу захвалност за њену чоколадну торту. Што је још важније, сазнала сам да је тајни састојак Викторијине торте била љубав коју је имала за оне којима је служила и њено несебично жртвовање за нас.
Размишљање о Викторијиној торти помаже ми да се сетим несебичног жртвовања у безвременој лекцији којој је Господ пучио своје ученике док је ходао према храмској ризници. Знате ту причу. Старешина Џејмс Е. Талмиџ је поучио да је било 13 кутија, „а у њих су људи стављали свој допринос за [различите] сврхе према натписима на кутијама”. Исус је посматрао редове давалаца, састављених од свих тих различитих људи. Неки су дали своје прилоге са чистом намером, док су други стављали мноштво сребра и злата, надајући се да ће их други видети, приметити и похвалити за њихове прилоге.
„Међу многим је била сиромашна удовица, која је… ставила у једну од кутија два мала бронзана новчића позната као лепте; њен допринос износио је мање од пола цента у америчком новцу. Господ је позвао своје ученике к себи, усмерио њихову пажњу на удовицу погођену сиромаштвом и њен поступак, и рекао: „Заиста вам кажем: ова сиромашна удовица метну више од свих који мећу у Божју хазну. Јер сви метнуше од сувишка свог; а она од сиротиње своје метну све што имаше, сву храну своју’ [Maрко 12:43-44].”3
Удовица вероватно није имала истакнут положај у друштву свог времена. У ствари, имала је нешто важније: намере су јој биле чисте и дала је све што је имала. Можда је дала мање од других, тише од других, другачије од других. У очима неких, оно што је дала било је занемарљиво, али у Спаситељевим очима, који „суди мислима и помислима срца,ˮ4 дала је све што је имала.
Сестре, да ли безрезервно дајемо Господу све што имамо? Да ли жртвујемо време и таленте како би генерација у успону могла научити да воли Господа и држи Његове заповести? Да ли служимо са пажњом служимо онима око нас и онима за које смо задужене - жртвујући време и енергију које бисмо могли искористити на друге начине? Да ли живимо по двема великим заповестима - да волимо Бога и да волимо Његову децу?5 Често се та љубав манифестује као служба.
Председник Далин Х. Оукс је поучио: „Наш Спаситељ је давао себе у несебичној служби. Поучио је да свако од нас треба да Га следи одбацујући себичне интересе како бисмо служили другима.”
Наставио је:
„Познати пример губљења себе у служби другима… је родитељ који се жртвује за своју децу. Мајке трпе бол и губитак личних приоритета и удобности да би родиле и подизале свако дете. Очеви прилагођавају своје животе и приоритете како би издржавали породицу…
… Такође се радујемо због оних који брину о члановима породице са инвалидитетом и старијим родитељима. Ни једну од ових служби не прати питање, шта је имам од тога? Све то захтева занемаривање личне удобности ради несебичног служења…
[И] све ово илуструје вечно начело да смо срећнији и испуњенији када се понашамо и служимо у циљу давања, а не у циљу добијања.
Наш Спаситељ нас поучава да Га следимо тако што ћемо чинити жртву која је неопходна да бисмо изгубили себе у несебичној служби другима.”6
Председник Томас С. Монсон је такође поучио да „када се будемо нашли лицем у лице са нашим Спаситељем, вероватно нас неће питати: „На колико положаја сте били?”, него, „Коме сте све помогли?” Заправо, никада не можете волети Господа док не служите Његовом народу.”7
Другим речима, сестре, није битно да ли смо седеле на удобним седиштима или смо се мучиле на састанку на зарђалој столици на расклапање у задњем реду. Није битно ни да ли смо, из потребе, ушле у фоаје да бисмо утешиле уплакану бебу. Оно што је битно је да смо дошле са жељом да служимо, да смо приметиле оне којима послужујемо и радосно их поздравиле, и да смо се представили онима са којима делимо ред са столицама на расклапање, пријатељски допирући до оних за које чак нисмо задужене да им послужујемо. И свакако ће бити важно да све то радимо са посебним састојком служења у комбинацији са љубављу и жртвовањем.
Схватила сам да не морамо направити чоколадну торту да бисмо биле успешне или посвећене учитељице Школице, јер суштина није у торти. Иза тог поступка се крије љубав.
Сведочим да је та љубав посвећена жртвовањем - жртвовањем учитељице и још коначном и вечном жртвом Сина Божјег. Сведочим да Он живи. Волим Га и желим да одбацим себичне жеље како бих волела и послуживала попут Њега. У име Исуса Христа, амен.