Полагање темеља за велико дело
Лекције поучене путем обичаја које успостављамо у својим домовима, иако малих и једноставних, све су важнијe у данашњем свету.
Као родитељи у Сиону, имамо свету одговорност да пробудимо страст и посвећеност наше деце према радости, светлости и истинама Јeванђеља Исуса Христа. Док подижемо своју децу, успостављамо обичаје у својим домовима и постављамо моделе комуникације и понашања у породичним односима. При томe, обичаји које успоставимо треба да уједине снажне, непоколебљиве карактеристике доброте код наше деце, које ће им дати снагу за супротстављање животним изазовима.
Дуго година наша породица је уживала у обичају да једном годишње кампује високо у планинама Уинта, у североисточној Јути. Путујемо 32 км стеновитим прашњавим путем да бисмо стигли до предивне зелене долине са високим зидинама кањона кроз који протиче река хладне, бистре воде. Сваке године, у нади да ћемо поново потврдити вредност јеванђеоског учења и поступака у срцима наше деце и унучади, Сузан и ја молимо сваког од наших шест синова и њихове породице да припремe кратку поруку на тему коју сматрају важним елементом у успостављању дома заснованог на Христу. Затим се окупимо за духовну породичну поруку на осамљеном месту, и свако представи своју поруку.
Ове године наша унучад су тему своје поруке написала на каменовима, а затим их, једно по једно, закопавали један поред другог, представљајући сигуран темељ на којем се успоставља срећан живот. Део свих шест порука је био непроменљива, вечна истина да је Исус Христ угаони камен тог темеља.
По Исајиним речима: „Ево, ја мећем у Сиону камен, камен изабран, камен од угла, скупоцен, темељ тврд; ко верује неће се плашити.”1 Исус Христ је тај драгоцени камен темељац у оснивању Сиона. Он је Џозефу Смиту објавио: „Стога, не будите уморни од доброчинстава, јер полажете темељ за велико дело. А из онога што је малено произилази оно што је велико.”2
Лекције поучене путем обичаја које успостављамо у својим домовима, иако малих и једноставних, све су важнијe у данашњем свету. Које су мале и једноставне ствари које ће, када их применимо, извршити изузетан задатак у животима наше деце?
Председник Расел М. Нелсон се недавно обратио великој заједници у Торонту, у Канади, и дирљиво подсетио родитеље на свету одговорност коју имамо да поучавамо своју децу. Међу идентификованим суштинским одговорностима, председник Нелсон је нагласио дужности родитеља да поуче своју децу да разумеју зашто учествујемо у причести, значају рођења у завету, значају припреме за примање патријаршког благослова, и охрабрио родитеље да заједно као породица читају Света писма.3 Предузимањем ових напора, наш вољени пророк нас позива да наши домови буду „светилишта вере”.4
У Мормоновој књизи Енос је забележио дубоку захвалност коју је осећао за пример свог оца, који га „поучаваше о језику своме, а и о нези и опомени Господњојˮ. Са пуно емоција Енос је узвикнуо: „И због тога, благословено да је име Бога мога.”5
Захвалан сам за мале и једноставне обичаје које смо одржавали у нашем дому током 35 година нашег брака. Многи наши обичаји су суптилни, а ипак значајни. На пример:
-
Током вечери, када сам био одсутан од куће, увек сам знао да ће наш најстарији син, под Сузаниним усмерефњем, преузети на себе одговорност да води породицу у проучавању Писама и породичној молитви.6
-
Још један обичај - никада не напуштамо наш дом нити завршавамо телефонски разговор а да не кажемо „Волим теˮ.
-
Наши животи су благословени тиме што смо редовно одвајали време да уживамо у личним разговорима са сваким од наших синова. Током једног разговора питао сам нашег сина о његовим жељама и припреми за служење мисије. Након неког времена током разговора, настао је тренутак тишине док је размишљао, онда се нагнуо напред и пажљиво рекао: „Тата, сећаш се кад сам био мали и када само почели са нашим разговорима?ˮ Рекао сам: „Да.ˮ „Паˮ, рекао је, „тада сам вам обећао да ћу служити мисији, а ви сте ми обећали да ћете ти и мама служити мисију када будете стариˮ. Затим је настала још једна пауза. „Имате ли неки проблем који ће вас спречити да служите - јер можда ја могу помоћи?ˮ
Доследно држање добрих породичних обичаја, који укључују молитву, читање Писама, породично кућно вече и присуство на састанцима Цркве, иако наизглед мали и једноставни, стварају културу љубави, поштовања, јединства и сигурности. У духу који прати ова настојања, наша деца су заштићена од ватрених стрела противника, тако присутнима у световној култури нашег времена.
Подсећамо се мудрог Хеламановог савета његовим синовима: „И ево, синови моји, сетите се, сетите да морате сазидати темељ свој на стени, Откупитељу нашем, који је Христ, син Божји, да када ђаво пошаље своје снажне ветрове, да, своје стреле у вихору, да, када сав грâд његов и снажна олуја његова ударе на вас, не могу имати никакве моћи над вама да вас повуку доле у бездан беде и бескрајног јао, због стене на којој сте сазидани, која је темељ сигуран, темељ на коме људи не могу пасти ако на њему граде.”7
Пре доста година, док сам служио као млади бискуп, један старији господин је тражио да се састане са мном. Описао је свој одлазак из Цркве и праведне обичаје својих родитеља када је био млад. Детаљно је описао бол у срцу који је доживео током свог живота, док је узалудно тражио трајну радост у тренутној срећи коју свет може да понуди. Сада, у каснијим годинама свог живота, доживљавао је нежне, понекад упорне шаптаје Божјег Духа, који су га усмеравали да се врати лекцијама, поступцима, осећањима и духовној безбедности из свог детињства. Изразио је захвалност за обичаје својих родитеља, и модерним речником данашњице поновио је Еносову изјаву: „И због тога, благословено да је име Бога мога.ˮ
Из мог искуства, повратак овог драгог човека у Јеванђеље је карактеристичан за многе и понавља се често међу Божјом децом која одлазе на неко време, да би се вратила учењима и поступцима из своје младости. У тим тренуцима, сведоци смо мудрости писца изрека који подстиче родитеље: „Учи дете према путу којим ће ићи, па неће одступити од њега ни кад остари.”8
Сваки родитељ се суочава са тренуцима разочарења и различитим нивоима одлучности и снаге док подиже децу. Међутим, када родитељи испољавају веру доследним поучавањем деце, искрено, љубазно и чинећи све што могу да им помогну на путу, имају већу наду да ће семе које су посејали пустити корен у срцима и умовима њихове деце.
Мојсије је добро схватио основну потребу за сталним учењем. Саветовао је: „И учите [овим речима] синове своје говорећи о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, и кад лежеш и кад устајеш.”9
Ми клечимо поред своје деце током породичне молитве, бринемо о њима настојањем да одржавамо породично читање Светих писама, стрпљиво са љубављу бринемо о њима док заједно учествујемо у породичној кућној вечери, и на коленима се усрдно молимо за њих у својим личним молитвама ка небу. О, како чезнемо да семе које сејемо пусти корен у срцима и умовима наше деце.
Верујем да је мање важно бринути о томе да ли наша деца „усвајајуˮ током нашег поучавања, као што су борба да читамо Писма или да имамо породично кућно вече или присуствовујемо заједничким и другим састанцим у Цркви. Мање је важно да ли у тим тренуцима разумеју важност тих активности, а важније то да ли као родитељи имамо довољно вере да следимо Господњи савет да марљиво живимо, поучавамо, подстичемо и постављамо очекивања која су надахнута Јеванђељем Исуса Христа. То је напор који води наша вера - наше уверење да ће једног дана семе посејано у њиховој младости пустити корен и почети да клија и расте.
Оно о чему причамо, оно о чему проповедамо и поучавамо одређује оно што ће се догађати међу нама. Пошто успоставимо корисне обичаје који поучавају Христовим учењима, Свети Дух сведочи о истинитости наше поруке и негује јеванђеоско семе које је дубоко засађено у срца наше деце. Тако сведочим у име Исуса Христа, амен.