Христов мир поништава непријатељство
Када љубав према Христу прожима наше животе, неслагањима приступамо кротко, стрпљиво и љубазно.
Моја драга браћо и сестре, током теста оптерећења повећава се оптерећење срца. Срце које једва може издржати ходање тешко може поднети захтевно трчање узбрдо. На тај начин тест оптерећења може открити основну болест која иначе није очигледна. Сви откривени проблеми тада се могу лечити пре него што изазову озбиљна стања у свакодневном животу.
Пандемија КОВИД-19 свакако је била глобални тест оптерећења! Тест је показао различите резултате. Развијене су безбедне и ефикасне вакцине.1 Медицински радници, учитељи, старатељи и други, херојски су се жртвовали – и даље то чине. Многи људи су показали великодушност и љубазност – и даље то чине. Ипак, основни недостаци су очигледни. Угрожени појединци су патили – и настављају да пате. Треба охрабривати оне који раде на решавању ових основних неједнакости и захваљивати им.
Пандемија је такође духовни тест оптерећења за Спаситељеву Цркву и њене чланове. Резултати су такође неуједначени. Наши животи су благословени послуживањем на „виши и светији начин”,2 захваљујући наставном плану и програму Хајде за мном и јеванђеоском учењу усмереном на дом, под окриљем Цркве. Многи су пружили саосећајну помоћ и утеху у овим тешким временима, и настављају да то чине.3
Ипак, у неким случајевима, духовни тест оптерећења је показао склоност ка препиркама и подељености. То нам наговештава да морамо да радимо на томе да променимо своја срца и постанемо јединствени као Спаситељеви прави ученици. Овај изазов није нов, али је пресудан.4
Када је Спаситељ посетио Нефијце, поучио је: „Нека не буде препирки међу вама… онај који има дух препирке није од мене, већ је од ђавола који је отац препирке, и он подстиче срца људска да се у срџби препиру једни са другима.”5 Кад се гневимо једни на друге, Сотона се смеје а Бог небеса плаче.6
Сотона се смеје а Бог плаче из најмање два разлога. Први, препирка слаби наше колективно сведочанство о Исусу Христу које износимо свету и о откупљењу које долази по Његовим „заслугама и милости и благодати”.7 Спаситељ је рекао: „Нову вам заповест дајем да љубите један другог… По том ће сви познати да сте моји ученици ако узимате љубав међу собом.”8 И обрнуто је тачно – сви знају да нисмо Његови ученици када не показујемо љубав једни према другима. Његово дело последњих дана је угрожено када међу Његовим ученицима9 постоје препирке или непријатељство.10 Други, препирка је духовно нездрава за нас као појединце. Лишава нас мира, радости и одмора, а наша способност да осетимо Духа је угрожена.
Исус Христ је објаснио да Његово учење није „да се срца људска подстичу на срџбу једни против других, већ је учење [Његово] да тако нешто треба да се одбаци”.11 Ако се брзо увредим или на различито мишљење одговарам са љутњом или осудом, „падам” на духовном тесту оптерећења. Тај неуспешни тест не значи да за мене нема наде. Уместо тога, показује да морам да се променим. И то је добро знати.
Након Спаситељеве посете америчком континенту, људи су били уједињени; „не беше сукоба у целој земљи”.12 Да ли мислите да су људи били уједињени зато што су сви били исти, или зато што нису имали различита мишљења? Сумњам. Уместо тога, препирка и непријатељство су нестали јер су своју опредељеност да буду Спаситељеви ученици ставили изнад свега. Разлике су се губиле у поређењу са заједничком љубављу према Спаситељу, и били су уједињени као „наследници царства Божјег”.13 Резултат тога је био да „не могаше бити срећнијег народа… које беше створила рука Божја.”14
За јединство је потребан труд.15 Развија се када у свом срцу гајимо љубав према Богу16 и усредсређени смо на своју вечну судбину.17 Уједињује нас нашe заједничко основно обележје као Божје деце18 и наша посвећеност истинама обновљеног Јеванђеља. Заузврат, наша љубав према Богу и наше опредељење да будемо ученици Исуса Христа зраче искреном бригом за друге. Ценимо разноврсност туђих особина, гледишта и способности.19 Ако своје oпредељење да будемо ученици Исуса Христа не можемо да ставимо изнад личних интереса и гледишта, требало би да преиспитамо своје главне циљеве и променимо се.
Можда смо склони да кажемо: „Наравно да можемо имати јединство – само ако бисте се сложили са мном!” Бољи приступ је да се запитамо: „Шта могу учинити у подстицању јединства? Како да поступим да бих помогао овој особи да се приближи Христу? Шта да учиним да бих умањио сукобе и изградио саосећајну и брижну црквену заједницу?”
Када љубав према Христу прожима наше животе,20 неслагањима приступамо кротко, стрпљиво и љубазно.21 Мање бринемо о сопственој осетљивости, а више о осетљивости ближњих. „Тежимо умерености и јединству.”22 Не упуштамо се у „[сумњиве расправе]”, не осуђујемо оне са којима се не слажемо нити покушавамо да их наведемо на спотицање.23 Уместо тога, претпостављамо да они са којима се не слажемо раде најбоље што могу са животним искуствима која имају.
Моја жена се бавила адвокатуром више од 20 година. Као адвокат често је радила са другима који су изричито заговарали супротна гледишта. Али научила је да неслагање искаже без грубости или љутње. На пример, адвокату противничке стране би рекла: „Видим да се нећемо сложити око овог питања. Допадаш ми се. Поштујем твоје мишљење. Надам се да ми можеш узвратити истом учтивошћу.” То је често омогућавало међусобно поштовање, па и пријатељство упркос разликама.
Чак се и бивши непријатељи могу ујединити у својој опредељности да буду Спаситељеви ученици.24 Године 2006. присуствовао сам посвећењу Храма Хелсинки Финска у част свог оца и деде и бабе који су били рани обраћеници Цркве у Финској. Финци, укључујући и мог оца, деценијама су сањали о храму у Финској. У то време, храмско подручје обухватало је Финску, Естонију, Летонију, Литванију, Белорусију и Русију.
На посвећењу сам сазнао нешто изненађујуће. Први дан главне сесије био је одвојен за руске чланове за обављање храмских обреда. Тешко је објаснити колико је ово било запањујуће. Русија и Финска су током векова водиле многе ратове. Мој отац не само да није веровао Русији нити је волео, него је таква осећања гајио и према свим Русима. Страствено је изражавао таква осећања, а његова осећања су била типична за финско непријатељство према Русији. Знао је епске песме које су забележиле рат између Финаца и Руса из 19. века. Његова искуства током Другог светског рата, када су Финска и Русија поново биле на супротним странама, нису нимало допринела да промени своје мишљење.
Годину дана пре посвећења Храма Хелсинки Финска, храмски одбор, састављен искључиво од финских чланова, састао се да размотри планове за посвећење. На састанку је неко приметио да ће руски свеци путовати неколико дана да би присуствовали посвећењу и да би се могли надати примању својих храмских благослова пре повратка кући. Председник одбора, брат Свен Еклунд, предложио је да Финци сачекају мало дуже, како би Руси били први чланови који ће обавити храмске обреде у храму. Сви чланови одбора су се сложили. Верни фински свеци последњих дана одложили су сопствено примање храмских благослова како би се прилагодили руским свецима.
Председник области који је био присутан на том састанку храмског одбора, старешина Денис Б. Нојчвандер, касније је написао: „Никада нисам био поноснији на Финце него што сам био тада. Тешка историја Финске са њеним источним суседом… и њихово узбуђење што су коначно имали изграђен [храм] на свом тлу остављени су по страни. Допустити Русима да први уђу у храм [био је] израз љубави и жртве.”23
Кад сам свом оцу испричао за ову љубазност, срце му је смекшало и заплакао je, што је била врло ретка појава за тог тврдог Финца. Од тада па до своје смрти три године касније, више никада није изразио негативно мишљење о Русији. Надахнут примером својих суграђана Финаца, мој отац је одлучио да своје опредељење да буде ученик Исуса Христа стави изнад свега другог. Финци нису били ништа мање Финци; Руси нису били ништа мање Руси; ниједна група није напустила своју културу, историју или искуство како би одагнала непријатељство. Нису морали. Уместо тога, одлучили су да своје опредељење да буду ученици Исуса Христа ставе изнад свега другог.26
Ако то могу они, можемо и ми. Можемо пренети своје наслеђе, културу и искуства у Цркву Исуса Христа. Самуило није бежао од свог ламанског наслеђа,27 нити је Мормон, као Нефијац, зазирао од свог.28 Али сваки је на прво место ставио своје опредељење да буде Спаситељев ученик.
Ако нисмо једно, нисмо Његови.29 Мој позив је да љубав према Богу и наше опредељење да будемо Спаситељеви ученици одважно ставимо изнад свега другог.30 Подржимо завет својствен нашем учеништву – завет да будемо једно.
Следимо пример светаца из целог света који успешно постају Христови ученици. Можемо се ослонити на Исуса Христа, који је „мир наш, који… развали плот који је растављао, непријатељство, [помирбеном жртвом] свој[о]м… укинувши”.31 Наше сведочанство о Исусу Христу свету ће бити ојачано, а ми ћемо остати духовно здрави.32 Сведочим да ћемо, када се „клонимо препирки” и постајемо „истомишљеници са Господом у љубави и уједињени са Њим у вери”, имати Његов мир.33 У име Исуса Христа, амен.