Јер Богу тако омиле свет
Бог нас је толико волео да је послао свог Јединорођеног Сина – не да нас осуди, него да нас спасе.
„Јер Богу тако омиле свет да jе и Сина свога Јединородног дао, да ни jедан коjи Га веруjе не погине, него да има живот вечни” (Јован 3:16). Први пут када сам приметио овај стих, нисам био у цркви или на породичној кућној вечери. Гледао сам један спортски догађај на телевизији. Без обзира коју станицу сам гледао и која год утакмица била, бар једна особа је држала натпис на коме је писало „Jован 3:16”.
Подједнако волим 17. стих: „Јер Бог не посла Сина свог на свет да суди свету, него да се свет спасе кроза Њ.”
Бог је послао Исуса Христа, свог Јединорођеног Сина у телу, да положи свој живот за сваког од нас. То је учинио јер нас воли и осмислио је план да се свако од нас врати кући код Њега.
Али ово није план масовног усаглашавања који функционише са различитим степеном успеха. Он је личан, осмишљен од стране Небеског Оца пуног љубави, који познаје наша срца, наша имена и шта од нас захтева. Зашто верујемо у то? Јер смо томе поучени у Светим писмима:
Мојсије је често слушао Небеског Оца како изговара ове речи: „Мојсије, сине мој” (видети Moјсије 1:7, 40; такође видети стихове 7, 40). Аврам је сазнао да је Божје дете, изабран за своју мисију чак и пре него што се родио (видети Aврам 3:12, 23). Божјом руком, Јестира је постављена на утицајан положај да би спасла свој народ (видети Јестира 4). А Бог је веровао једној младој жени, слушкињи, да ће сведочити о живом пророку, како би Неман могао да оздрави (видети Друга књига о царевима 5:1–15).
Посебно волим тог доброг човека, ниског раста, који се попео на дрво да би видео Исуса. Спаситељ је знао да је он ту, застао је, погледао у грање и изговорио ове речи: „Закхеју! сиђи” (Лука 19:5). И не можемо заборавити 14-годишњег дечака који је отишао у шумарак и сазнао колико је план заиста личан: „[Џозефе,] ово је Син мој љубљени. Слушај Га!” (Историја Џозефа Смита 1:17).
Браћо и сестре, ми смо средиште плана нашег Небеског Оца и разлог за мисију нашег Спаситеља. Свако од нас, појединачно, је Њихово дело и Њихова слава.
За мене, током свог проучавања, ниједна књига Светих писама то не илуструје јасније од Старог завета. Поглавље за поглављем откривамо примере како су Небески Отац и Јахве блиско укључени у наше животе.
Недавно смо проучавали о Јосифу, вољеном Јаковљевом сину. Јосиф је од младости био веома повлашћен код Господа, али ипак је доживео велика искушења од стране своје браће. Пре две недеље, многи од нас су били дирнути тиме како је Јосиф опростио својој браћи. У приручнику Хајде за мном читамо: „На много начина, Јосифов живот је сличан животу Исуса Христа. Иако су Му наши греси нанели велику патњу, Спаситељ нуди праштање, избављајући све нас од судбине далеко горе од глади. Без обзира на то да ли треба да примимо опроштај или га понудимо, у неком тренутку сви морамо учинити и једно и друго, Јосифов пример нас упућује на Спаситеља, правог извора исцељења и измирења.”1
Поука коју волим у том извештају долази од Јосифовог брата Јуде, који је имао улогу у Божјем личном плану за Јосифа. Када су Јосифа издала његова браћа, Јуда их је убедио да не одузму Јосифу живот него да га продају у робље (видети Прва књига Мојсијева 37:26–27).
Много година касније, Јуда и његова браћа морали су да одведу свог најмлађег брата, Венијамина, у Египат. Њихов отац се у почетку опирао. Али Јуда је обећао Јакову – вратиће Венијамина кући.
У Египту је Јудино обећање стављено на искушење. Млади Венијамин је погрешно оптужен за злочин. Јуда је, веран свом обећању, понудио да он буде затворен уместо Венијамина. „Јер”, рекао је, „како бих се вратио к оцу свом без детета?” (видети Прва књига Мојсијева 44:33–34). Јуда је био одлучан да одржи обећање и безбедно врати Венијамина. Да ли икада осећате према другима оно што је Јуда осећао према Венијамину?
Зар родитељи немају таква осећања према својој деци? Шта мисионари осећају према људима којима служе? Шта вође Школице и младих осећају према онима које поучавају и које воле?
Без обзира ко сте или какве су ваше тренутне околности, неко гаји управо таква осећања према вама. Неко жели да се врати Небеском Оцу са вама.
Захвалан сам онима који никада не одустају од нас, који настављају да изливају своје душе у молитви за нас, и који настављају да нас поучавају и помажу нам да заслужимо повратак кући нашем Оцу на Небу.
Недавно је драги пријатељ провео 233 дана у болници због болести КОВИД-19. За то време посетио га је покојни отац, који је тражио да уручи поруку његовим унуцима. Чак и иза вела, овај добри деда је желео да помогне својим унуцима да се врате у свој небески дом.
Све више се Христови ученици сећају „Венијамина” у свом животу. Широм света су чули гласни позив живог Божјег пророка, председника Расела М. Нелсона. Млади мушкарци и младе жене ангажовани су у Господњем омладинском батаљону. Појединци и породице допиру до других у духу послуживања – воле, деле и позивају пријатеље и комшије да дођу Христу. Млади и одрасли се сећају својих завета и настоје да их држе – пуне Божје храмове, проналазе имена преминулих чланова породице и обављају обреде у њихово име.
Зашто лични план Небеског Оца за нас укључује помоћ другима да се врате Њему? Јер тако постајемо слични Исусу Христу. На крају, извештај о Јуди и Венијамину нас поучава о Спаситељевој жртви за нас. Својим помирењем, дао је свој живот да би нас вратио кући. Јудине речи изражавају Спаситељеву љубав: „Како бих се вратио к оцу свом без [тебе]?” Као сабирача Израела, то могу бити и наше речи.
Стари завет је препун чуда и благих милости који су обележје плана Небеског Оца. У Другој књизи о царевима, 4. поглавље, реч „потом” употребљена је три пута да би се нагласило да се важни догађаји дешавају према Божјем временском оквиру и да ниједна појединост није безначајна за Њега.
Мој нови пријатељ, Пол, сведочи о тој истини. Пол је одрастао у дому у ком је понекад било увреда и увек непоштовања религије. Док је похађао школу у војној бази у Немачкој, приметио је две сестре које су на први поглед имале духовно светло. На питање зашто су различите дошао је одговор да припадају Цркви Исуса Христа светаца последњих дана.
Убрзо је Пол почео да се састаје са мисионарима и позван је у Цркву. Следеће недеље, када је изашао из аутобуса, приметио је двојицу мушкараца обучених у беле кошуље и кравате. Питао их је да ли су старешине Цркве. Одговорили су да јесу, па је Пол кренуо са њима.
Током службе, један проповедник се обратио људима у заједници и позвао их да сведоче. На крају сваког сведочанства, бубњар је ударао у бубњеве, а заједница је узвикнула: „Амен”.
Када је проповедник позвао Пола, он је устао и рекао: „Знам да је Џозеф Смит био пророк и да је Мормонова књига истинита.” Није било звука бубњева нити амен. Пол је на крају схватио да је отишао у погрешну цркву. Убрзо је Пол нашао пут до правог места и крстио се.
На дан Половог крштења, члан кога није познавао му је рекао: „Спасао си ми живот.” Неколико недеља раније, овај човек је одлучио да потражи другу цркву и присуствовао је служби уз бубњеве и амен. Када је човек чуо Пола како сведочи о Џозефу Смиту и Мормоновој књизи, схватио је да га Бог познаје, препознаје његове муке и да има план за њега. И за Пола и за човека, дошло је „потом”, заиста!
И ми знамо да Небески Отац има лични план среће за сваког од нас. Пошто је Бог послао свог љубљеног Сина ради нас, чуда која су нам потребна ће се десити „потом” када је неопходно да се Његов план испуни.
Сведочим да ове године можемо више сазнати о Божјем плану за нас у Старом завету. Та света књига поучава о улози пророка у смутним временима и о Божјој руци у свету који је био збуњен и често у сукобу. Такође се у њој ради о понизним верницима, који су се верно радовали доласку нашег Спаситеља, баш као што се ми радујемо и припремамо за Његов Други долазак – Његов дуго прорицани, славни повратак.
До тог дана можда нећемо видети, својим природним очима, Божји наум за све аспекте нашег живота (видети Учење и завети 58:3). Али можемо се сетити Нефијевог одговора када се суочио са нечим што није разумео: иако није знао значење свега, знао је да Бог воли своју децу (видети 1. Нефи 11:17).
Tо је мојe сведочанство овог прелепог шабатног јутра. Надам се да ћемо ово записати у својим срцима и омогућити да испуни наше душе миром, надом и вечном радошћу: Бог нас је толико волео да је послао свог Јединорођеног Сина – не да нам суди, него да нас спасе. У име Исуса Христа, амен.