1. И ево, говорим о ^акрштењу. Гле, старешине, свештеници и учитељи беху крштени, а не би се крстили ако не би уродили плодом који доликује да покаже да су ^бдостојни тога.

2. Нити примаху на крштење икога осим оних који долажаху срца ^аскрушеног и духа раскајаног, и сведочаху цркви да се истински покајаше због свих греха својих.

3. И нико не беше примљен на крштење осим оних који ^апреузеше на себе име Христово, имајући одлучност да Му служе до краја.

4. И пошто беху примљени на крштење, и моћу Светог Духа обузети и ^апрочишћени, беху убројани међу народ цркве Христове. И ^бимена њихова беху забележена, да би их се сећали и неговали добром речју Божјом, да би их одржали на правом путу, како би их стално држали ^вбуднима у молитви, ^гослањајући се једино на заслуге Христове, који беше ^дтворац и извршитељ вере њихове.

5. А ^ацрква се ^бчесто састајаше да ^впосте и моле се и разговарају једни с другима о добробити душа њихових.

6. И често се састајаху да би узимали хлеб и вино, у спомен на Господа Исуса.

7. И строго гледаху да не буде ^абезакоња међу њима. И ко год би се нашао да чини безакоње, а ^бтри сведока из цркве га осуде пред ^встарешинама, и ако се не покају и не ^гпризнају кривицу, имена њихова била би ^дизбрисана, и они не би били убројани међу народ Христов.

8. Али, ^акад год би се покајали и затражили опроштај, са правом намером, било би им ^бопроштено.

9. А састанке своје црква ^авођаше по деловању Духа и моћу ^бСветог Духа, јер моћ Светог Духа их вођаше било да проповедају, или да опомињу, или да се моле, или да понизно моле, или да певају. И тако би чинили.