1. И догоди се те исте године да започе рат између Нефијаца и Ламанаца. И упркос томе што бејах млад, бејах крупног стаса, стога ме народ Нефијев постави да будем предводник њихов, то јест, предводник војски њихових.

2. Стога се догоди да у својој шеснаестој години, на челу војске нефијске, изађох против Ламанаца. Прође, дакле, три стотине двадесет и шест година.

3. И догоди се да нас три стотине двадесет и седме године Ламанци нападоше са силно великом моћу, толико да заплашише војске моје. Стога се оне не хтедоше борити, и почеше да се повлаче према северним земљама.

4. И догоди се да дођосмо до града Анголе, и заузесмо тај град, и обависмо припреме како бисмо се одбранили од Ламанаца. И догоди се да утврдисмо град снагом својом. Али, упркос свим нашим утврђењима Ламанци нас нападоше и протераше из града.

5. А протераше нас и из земље Давидове.

6. И марширасмо напред и дођосмо у земљу Исусову, која беше у западним крајевима поред обале морске.

7. И догоди се да окуписмо свој народ што брже могосмо, како бисмо их скупили у једну групу.

8. Али гле, земља беше пуна разбојника и Ламанаца, и упркос великом уништењу које је висило над мојим народом, они се не покајаше због злих дела својих. Стога се крв и покољ проширише по свом лицу земље, и на страни нефијској а и на страни ламанској. И беше то потпун преврат по свом лицу земље.

9. И ево, Ламаци беху имали цара, а име његово беше Арон. И он пође против нас са војском од четрдесет и четири хиљаде. И гле, ја му се одупрех са четрдесет и две хиљаде. И догоди се да га потукох са војском својом тако да он побеже испред мене. И гле, све то беше учињено, а беше прошло три стотине и тридесет година.

10. И догоди се да се Нефијци почеше кајати због безакоња својих и почеше јадиковати баш као што прорече пророк Самуило, јер ниједан човек не могаше задржати оно што је његово, због крадљиваца, и разбојника, и убица, и мађија, и чини који беху у земљи.

11. Тако наста оплакивање и јадиковање у целој земљи због тога, а нарочито међу народом Нефијевим.

12. И догоди се да када ја, Мормон, видех јадиковање њихово и оплакивање њихово и жалост њихову пред Господом, срце ми се у мени поче се радовати, познавајући милост и трпељивост Господњу, држећи стога да ће им бити милостив како би поново постали праведан народ.

13. Али гле, та радост моја беше узалуд, јер ^ажаљење њихово не беше на покајање, због доброте Божје, већ уместо тога беше жаљење ^бпроклетих што Господ неће увек да им дозволи да ^всрећу налазе у греху.

14. И они не дођоше Исусу ^асрца скрушеног и духа раскајаног, већ ^бпроклињаху Бога, и жељаху да умру. Ипак, борили би се мачем за животе своје.

15. И догоди се да ми се жалост моја поново врати, и ја видех да ^адан ^бблагодати за њих ^впрође, и временски и духовно. Јер видех на хиљаде њих посечених у отвореној побуни против Бога њиховог, и као ђубриво нагомилане по лицу земље. И тако беше прошло три стотине и четрдесет и четири године.

16. И догоди се да три стотине и четрдесет и пете године Нефијци почеше да беже пред Ламанцима. И они беху терани све док не дођоше до земље Јашон, пре него што беше могуће да их зауставе у повлачењу њиховом.

17. А ево, град Јашон беше близу ^аземље где Амарон беше оставио записе за Господа, како не би били уништени. И гле, ја бејах пошао према речи Амароновој и узео плоче Нефијеве и направих запис према речима Амароновим.

18. И на плочама Нефијевим израдих потпун извештај о свој опакости и одвратностима, али на овим ^аплочама уздржах се да израдим извештај о опакости њиховој и одвратностима, јер гле, сталан призор опакости и одвратности беше ми пред очима још откако бејах способан да посматрам путеве људске.

19. И јао мени због опакости њихове, јер срце моје беше испуњено жалошћу због опакости њихове у све дане моје. Ипак, знам да ћу ја бити ^аподигнут у последњи дан.

20. И догоди се да те године народ Нефијев поново беше гањан и потискиван. И догоди се да бејасмо потискивани све док не бејасмо дошли на север до земље која се зове Сим.

21. И догоди се да утврдисмо град Сим, и сакуписмо у њега свој народ колико год то беше могуће, како бисмо их можда спасли од уништења.

22. И догоди се да нас три стотине и четрдесет и шесте године поново почеше нападати.

23. И догоди се да ја говорах своме народу, и из све снаге их подстицах да стоје одважно пред Ламанцима и да се ^аборе за жене своје и децу своју, и куће своје и домове своје.

24. И речи моје пробудише неку снагу у њима, толико да не побегоше пред Ламанцима, већ им се одважно одупреше.

25. И догоди се да се са војском од тридесет хиљада сукобисмо са војском од педест хиљада. И догоди се да им се одупресмо са таквом непоколебљивошћу да они побегоше пред нама.

26. И догоди се да када побегоше ми их гањасмо са војскама својим, и поново их дочекасмо и поразисмо. Ипак, снага Господња не беше са нама. Да, бејасмо препуштени сами себи, тако да Дух Господњи не борављаше са нама. Стога бејасмо постали слаби попут браће наше.

27. И срце моје туговаше због те велике беде мога народа, због опакости њихове и одвратности њихових. Али гле, излазисмо ми против Ламанаца и разбојника Гадијантонових све док не бејасмо освојили земље баштине своје.

28. И три стотине и четрдесет и девета година беше прошла. А три стотине и педесете године склописмо споразум са Ламанцима и разбојницима Гадијантоновим по коме поделисмо земље баштине своје.

29. И Ламанци нам дадоше земљу према северу, да, и то до ^аузаног кланца који води у земљу према југу. А ми Ламанцима дадосмо целу земљу према југу.