1. И догоди се тада, да пошто ја, Нефи, бејах завршио казивање браћи својој, гле, они ми рекоше: Тешке нам речи објави, више него што можемо поднети.

2. И догоди се да им рекох да знам да тешке речи говорах против опаких у складу са истином, а праведне оправдах и посведочих да ће бити уздигнути у последњи дан. Стога, кривци тешко прихватају истину, јер их она засеца до саме сржи.

3. И сада, браћо моја, кад бисте били праведни и били вољни да послушате истину и осврнете се на њу, да бисте могли усправно ходати пред Богом, не бисте тада због истине гунђали и говорили: Тешке речи против нас говориш.

4. И догоди се да ја, Нефи, са свом марљивошћу опомињах браћу своју да држе заповести Господње.

5. И догоди се да се они понизише пред Господом, толико да имадох радост и велику наду за њих да ће ходати путевима праведности.

6. Ево, све то беше речено и учињено док отац мој борављаше у шатору у долини коју назва Лемуило.

7. И догоди се да ја, Нефи, узех једну од кћери Исмаилових за жену, а и браћа моја узеше кћери Исмаилове за жене. И Зорам, такође, узе најстарију кћер Исмаилову за жену.

8. И тако отац мој испуни све заповести Господње које му беху дате. А и ја, Нефи, бејах веома благословен од Господа.

9. И догоди се да глас Господњи ноћу говораше оцу моме и заповеди му да се изјутра упути у пустињу.

10. И догоди се да кад отац мој изјутра уста и пође према вратима шатора, на велико запрепашћење своје спази на земљи заобљену куглу нарочите израде, а беше она од финог месинга. И унутар кугле беху два вретена, једно показиваше пут којим морамо ићи у пустињу.

11. И догоди се да скуписмо све ствари које је требало понети у пустињу, и све што преостаде од намирница наших које нам Господ даде. И узесмо семење сваке врсте да га у пустињу понесемо.

12. И догоди се да узесмо шаторе своје и отпутовасмо у пустињу преко реке Ламан.

13. И догоди се да путовасмо током четири дана, скоро јужно – југоисточним смером, и поново разапесмо шаторе своје. А место назвасмо Шазер.

14. И догоди се да узесмо лукове своје и стреле своје и изађосмо у пустињу да уловимо нешто за храну породицама својим. И пошто уловисмо нешто за храну породицама својим вратисмо се опет породицама својим у пустињу, до места Шазер. И поново изађосмо у пустињу, следећи исти правац, држећи се најплоднијих крајева пустиње који беху уз границе близу Црвеног мора.

15. И догоди се да путовасмо током много дана, ловећи успут за храну, луковима својим и стрелама својим и каменовима својим и праћкама својим.

16. И пратисмо путоказ кугле која нас вођаше у плодније пределе пустиње.

17. И пошто путовасмо током много дана, разапесмо шаторе своје на неко време да бисмо се опет одморили и набавили храну за породице своје.

18. И догоди се да кад ја, Нефи, пођох да уловим нешто за храну, гле, сломих лук свој који беше израђен од финог челика. И пошто сломих лук свој, гле, браћа се моја расрдише на мене због губитка лука мога, јер не набависмо храну.

19. И догоди се да се вратисмо без хране породицама својим и пошто беху преморени због путовања свога, трпљаху много због оскудице у храни.

20. И догоди се да Ламан и Лемуило и синови Исмаилови почеше веома гунђати због својих патњи и невоља у пустињи, а и отац мој поче гунђати против Господа Бога свога. Да, и сви они беху веома жалосни, толико да гунђаху против Господа.

21. Ево, догоди се да ја, Нефи, пошто бејах ожалошћен од стране браће своје због губитка лука свога, а лукови њихови изгубише савитљивост, постаде веома тешко, да, толико да не могасмо храну набавити.

22. И догоди се да ја, Нефи, говорах много браћи својој, јер они опет отврднуше срца своја, толико да се жаљаху на Господа Бога свога.

23. И догоди се да ја, Нефи, израдих лук од дрвета, а од правог прута стрелу. Наоружах се, дакле, луком и стрелом, праћком и камењем. И рекох оцу своме: Куда да идем да набавим храну?

24. И догоди се да он упита Господа, јер се беху понизили због речи мојих, јер им много тога рекох снагом душе своје.

25. И догоди се да глас Господњи допре до оца мога. И беше он искрено укорен због гунђања свога против Господа, толико да беше пао у дубоку жалост.

26. И догоди се да му глас Господњи рече: Погледај куглу и види оно што је написано.

27. И догоди се да када отац мој спази оно што на кугли беше исписано, уплаши се и уздрхта веома, а и браћа моја и синови Исмаилови и жене наше.

28. И догоди се да ја, Нефи, спазих да казаљке које у кугли беху делују у складу са вером и марљивошћу и пажњом коју им указивасмо.

29. А на њима беше исписан нови запис, који беше јасан за читање, који нам даваше разумевање у погледу на путеве Господње. И беше писан и мењан с времена на време, у складу са вером и марљивошћу коју му указивасмо. И тако видимо да Господ малим средствима може извести велика дела.

30. И догоди се да се ја, Нефи, попех на врх горе, према смеру датом на кугли.

31. И догоди се да убих дивљачи толико да набавих храну за породице наше.

32. И догоди се да се вратих до шатора наших, носећи дивљач коју бејах убио. И ево, кад спазише да набавих храну, како велика беше радост њихова! И догоди се да се понизише пред Господом и хвале Му исказаше.

33. И догоди се да се поново запутисмо, путујући скоро истим смером као у почетку. И пошто путовасмо током много дана, опет разапесмо шаторе своје да бисмо се могли задржати неко време.

34. И догоди се да Исмаило умре и беше покопан у месту које се зваше Нахом.

35. И догоди се да кћери Исмаилове веома туговаху због губитка оца свога и због невоља својих у пустињи, и гунђаху против оца мога што их изведе из земље јерусалимске, говорећи: Отац наш је мртав, да, а ми лутасмо пустињом и трпесмо многе невоље, глад, жеђ и умор. И после свих ових патњи морамо од глади страдати у пустињи.

36. И тако оне гунђаху против оца мога, а и против мене. И пожелеше да се поново врате у Јерусалим.

37. И Ламан рече Лемуилу, а и синовима Исмаиловим: Гле, погубимо оца свога, а и брата нашег Нефија који преузе на себе да буде владар и учитељ нама, који смо његова старија браћа.

38. Ево, он каже да Господ разговараше са њим, а и да му анђели служаху. Али гле, знамо да нас лаже, а то нам говори и чини много тога лукавствима својим како би обмануо очи наше, мислећи, ваљда, да нас може одвести у неку непознату пустињу, а пошто нас одведе, мисли да учини себе царем и владарем над нама да би са нама чинио према својој вољи и жељи. И на тај начин брат мој Ламан подбуњиваше срца њихова на срџбу.

39. И догоди се да Господ беше са нама, да, управо глас Господњи допре и рече им многе речи, и укори их веома. И пошто беху укорени гласом Господњим, одвратише срџбу своју и покајаше се за грехе своје, толико да нас Господ поново благослови храном, те не страдасмо.