Поглавље 4.
Нефи убија Лавана по наредби Господњој а затим варком добија месингане плоче – Зорам одлучује да се придружи Лехијевој породици у пустињи. Око 600–592 год. пре Христа.
1. И догоди се да прозборих браћи својој, говорећи: Пођимо опет горе у Јерусалим и будимо верни у држању заповести Господњих, јер гле, моћнији је Он од целе земље, како онда неће бити моћнији од Лавана и његове педесеторице, да, или чак од његових десетак хиљада.
2. Зато, вратимо се горе. Будимо снажни попут Мојсија, јер он заиста проговори водама Црвеног мора и оне се разделише тамо-амо и очеви наши пређоше из сужањства по сувој земљи, а војске фараонове иђаху за њима и утопише се у водама Црвеног мора.
3. Ево, гле, знате да је то истинито, а знате и да вам анђео говораше. Зар можете, стога, сумњати? Вратимо се горе, Господ је кадар да нас избави исто као и очеве наше, а Лавана уништи попут Египћана.
4. Док говорах те речи, они још беху гневни и још увек гунђаху. Ипак, иђаху за мном док не стигосмо пред зидине јерусалимске.
5. А то беше ноћу и ја наредих да се сакрију изван зидина. Када се сакрише, ја, Нефи, ушуњах се у град и пођох према кући Лавановој.
6. И бејах Духом вођен, не знајући унапред шта треба да чиним.
7. Ипак, пођох даље и пошто се приближих кући Лавановој, спазих неког човека и он паде на земљу пред мене, јер беше пијан од вина.
8. А кад му приђох, открих да то беше Лаван.
9. И спазих мач његов, те га извукох из корица његових, а балчак му беше од чистога злата, а израда му беше нарочито фина и видех да му је оштрица од најдрагоценијег челика.
10. И догоди се да бејах нагнан Духом да убијем Лавана. Али рекох у срцу своме: Никада, ниједном, не пролих крв човечју. И устукнух и пожелех да га не погубим.
11. А Дух ми поново рече: Гле, Господ га предаде у руке твоје. Да, и ја знадох такође да ми он настојаше одузети живот. Да, и не хтеде да послуша заповести Господње, а уз то нам и иметак беше узео.
12. И догоди се да ми Дух поново рече: Погуби га, јер Господ га предаде у руке твоје.
13. Гле, Господ погубљује опаке да спроведе своје праведне намере. Боље је да један човек страда, него да један народ ишчезне и страда у невери.
14. И ево, кад ја, Нефи, чух те речи, сетих се речи Господњих које ми говораше у пустињи, говорећи: Уколико потомство твоје буде држало заповести моје, напредоваће у земљи обећања.
15. Да, и уз то помислих да не би могли да држе заповести Господње по закону Мојсијевом ако закона немају.
16. А знадох, такође, да је закон урезан на месинганим плочама.
17. И опет, знадох да Господ, тога ради, беше предао Лавана у руке моје, како бих се домогао записа према заповестима Његовим.
18. Зато послушах глас Духа, те ухватих Лавана за косу и одрубих му главу мачем његовим.
19. А кад му одрубих главу мачем његовим, узех одећу Лаванову па је навукох на тело своје, да, и то сву, а оклоп његов припасах око бокова својих.
20. А кад то обавих, упутих се ка ризници Лавановој. И док се кретах према ризници Лавановој, гле, видех слугу Лавановог који имаше кључеве од ризнице. И гласом Лавановим наредих му да пође са мном у ризницу.
21. А он ме сматраше господарем својим, Лаваном, јер беше видео одећу и мач опасан око бокова мојих.
22. И говораше ми о старешинама јеврејским, знајући да господар његов, Лаван, беше ноћу напољу са њима.
23. А ја му говорах као да сам Лаван.
24. И говорах му, такође, да ћу урезе, који су на месинганим плочама, понети својој старијој браћи која беху изван зидина.
25. И њему, исто тако, наредих да пође за мном.
26. А он, мислећи да говорим о браћи из цркве и да сам заиста онај Лаван ког погубих, пође, стога, за мном.
27. И много пута ми говораше о старешинама јеврејским, док иђах к браћи својој која беху изван зидина.
28. И догоди се да кад ме Ламан угледа, веома се уплаши, а тако и Лемуило и Сам. И они побегоше из присуства мога јер мишљаху да је то Лаван и да ме он погуби, те да настоји да одузме и њихове животе.
29. И догоди се да викнух за њима и они ме чуше. Стога престаше да беже из присуства мога.
30. И догоди се да кад слуга Лаванов беше видео браћу моју, поче да дрхти и хтеде да утекне преда мном и врати се у град Јерусалим.
31. И ево, ја, Нефи, како бејах човек крупног стаса, а уз то примих много снаге од Господа, зграбих стога слугу Лавановог и држах га да не би побегао.
32. И догоди се да му рекох, буде ли моје речи послушао, тако жив био Господ и жив био ја, тако ћемо му, буде ли послушао речи наше, живот поштедети.
33. И рекох му, и то под заклетвом, да се не мора бојати, да ће бити слободан човек попут нас, сиђе ли у пустињу са нама.
34. И уз то му рекох, говорећи: Господ нам заиста заповеди да то учинимо, па зар да не будемо марљиви у држању заповести Господњих? Зато, сиђеш ли са нама у пустињу оцу моме, имаћеш место код нас.
35. И догоди се да се Зорам охрабри због речи које му рекох. Ево, Зорам беше име слугино, и он обећа да ће сићи у пустињу к оцу нашем. Да, и закле нам се да ће одсад остати уз нас.
36. Ево, желесмо да остане са нама због тога да Јевреји не би сазнали за наш бег у пустињу, како нас не би гонили и уништили.
37. И догоди се да кад нам се Зорам закле, наш страх у погледу њега нестаде.
38. И догоди се да узесмо месингане плоче и слугу Лавановог и одосмо у пустињу, и запутисмо се ка шатору оца нашега.