Нека труба затруби
Старешина Грегори А. Швајцер,
из Седамдесеторице
Свету су потребни Христови ученици који могу да комуницирају јеванђеоским порукама са јасноћом и од срца.
Прошлог лета код моје супруге и мене боравила су двојица наших унука, док су њихови родитељи учествовали у активности свог кочића у вези са стазом пионира. Наша ћерка је желела да се постара да дечаци вежбају клавир док су одсутни од куће. Знала је да неколико дана код бабе и деде помаже да се заборави на вежбање. Једно послеподне одлучио сам да седнем са својим 13-огодишњим унуком, Ендрјуом, и слушам га док свира.
Овај дечак је пун енергије и обожава отворен простор. Лако би потрошио све своје време на лов и пецање. Док је вежбао клавир, рекао бих да би он пре био на пецању на оближњој реци. Слушао сам док је ударао сваки акорд познате песме. Свака нота коју је одсвирао имала је исту оштрину и ритам, што је отежавало јасно препознавање мелодије. Сео сам на клупу поред њега и објаснио му важност јачег притиска на дирке које држе мелодију, а мало мањег на пратеће тонове. Разговарали смо о клавиру као о нечему што је више од механичког чуда. Може бити продужетак његовог сопственог гласа и осећања, и постати диван инструмент комуникације. Баш као што неко говори и глатко прелази са речи на реч, тако и мелодија тече док прелазимо са једне ноте на другу.
Смејали смо се заједно док је наново покушавао. Његов осмех са рупицама на образима се појачао док је позната мелодија почела да се помаља из онога што је претходно био скуп необузданих тонова. Порука је постала јасна: „Божје сам дете ја, Он овде ме посла.”1 Питао сам Ендрјуа да ли може да осети разлику у поруци. Одговорио је: „Да, деко, могу да је осетим!“
Апостол Павле нас је у писму Коринћанима поучио о поређењу разговора са музичким инструментима:
„Као неке ствари бездушне које дају глас, била свирала или гусле, ако различит глас не дају, како ће се разумети шта се свира или гуди?“
„Јер ако труба да неразговетан глас, ко ће се приправити на бој?“2
Ако је икада постојало време када су свету потребни Христови ученици који могу да комуницирају јеванђеоским порукама са јасноћом и од срца, онда је то сада. Потребан нам је јасан звук трубе.
Христ је свакако био наш најбољи пример. Увек је исказивао храброст да се залаже за оно што је исправно. Његове речи одјекују кроз векове док нас позива да запамтимо да волимо Бога и наше ближње, да држимо све Божје заповести и живимо као светлост света. Није се плашио да говори против земаљских сила или владара свог времена, чак и када су се такви супротстављали Његовој мисији која му је дата од Његовог Небеског Оца. Његове речи нису биле дате да збуне него да покрену срца људи. Он је јасно знао вољу Његовог Оца у свему што је говорио и чинио.
Такође ми се допада Петров пример, који се успротивио световним људима храбро и јасно на дан Педесетнице. Тога дана су се окупили из многих земаља критикујући ране свеце јер су их чули да говоре језике и помислили су да су пијани. Петар, имајући Духа у својој души, устао је да брани Цркву и чланове. Сведочио је следећим речима: „Људи Јудејци, и ви сви који живите у Јерусалиму, ово да вам је на знање, и чујте речи моје.“3
Затим је цитирао стихове из Писама који садрже Христова пророштва и изнео ово одважно сведочанство: „Тврдо дакле нека зна сав дом Израелов да је и Господом и Христом Бог учинио овога Исуса кога ви распесте.“4
Многи су чули његове речи и осетили Духа, и 3000 душа се придружило члановима те ране Цркве. Oво је моћан доказ да један мушкарац или жена, који је вољан да сведочи када се чини да свет иде у супротном смеру, може учинити разлику.
Када ми као чланови донесемо одлуку да устанемо и моћно посведочимо за Божје учење и Његову Цркву, нешто се мења унутар нас. Преузимамо Његово лице на нас. Постајемо ближи Његовом Духу. Он ће за узврат ићи пред нама и бити [нам] здесна и слева, а Дух ће [Његов] бити у срцима [нашим] и анђели [Његови] око [нас] да [нас] понесу.”5
Верни ученици Христови не траже оправдања у вези са учењем, када се не уклапа у тренутна световна схватања. Павле је био још један ваљан ученик који је одважно проглашавао да се „не стидим јеванђеља Христова; јер је сила Божја на спасење свакоме који верује.“6 Прави ученици представљају Господа када то можда није погодно да учине. Прави ученици желе да надахну срца људи, не само да их импресионирају.
Често није прикладно или пријатно иступити за Христа. Сигуран сам да је тако било са Павлом када је позван пред краља Агрипу да се оправда и исприча своју причу. Павле је, без оклевања, прогласио своје веровање са таквом моћу да је тај заплашени краљ признао да га је „скоро“ убедио да постане хришћанин.
Павлов одговор сведочио је о његовој жељи да људи разумеју потпуно оно што је имао да каже. Краљу Агрипи је рекао да је његова жеља била да сви који су га чули не постану „скоро” хришћани, него пре да „зaједно” постану следбеници Христови.7 Они који говоре са јасноћом могу то остварити.
Током вишегодишњег проучавања приче о Лехијевом сну из Мормонове књиге,8 увек сам размишљао о великој и пространој згради као о месту где само најневернији пребивају. Зграда је била пуна људи, који су се подсмевали и упирали прстом на верне који су се држали за гвоздену шипку, која представља реч Божју, и ишли су сопственим путем до дрвета живота, које представља љубав Божју. Неки нису поднели притисак људи који су им се ругали и одлутали су. Други су одлучили да се прикључе подсмевачима у згради. Да ли нису имали храбрости да се одважно супротставе критикама или порукама света?
Док посматрам садашњи свет, који се удаљава од Бога, мислим да та зграда расте. Многи су затечени како ходају ходницима велике и простране зграде не схватајући да у ствари постају део њене културе. Често подлежу искушењима и порукама. На крају их налазимо како се подругују или придружују онима који критикују или се ругају.
Годинама сам размишљао да се подругљива гомила подсмева начину на који верни живе своје животе, али гласови из зграде данашњице променили су свој тон и приступ. Они који се ругају често покушавају да заглуше једноставну јеванђеоску поруку нападајући нека становишта црквене историје или упућујући критике усмерене на пророка или друге вође. Такође нападају само средиште наше доктрине и Божје законе, дате још од стварања земље. Ми, као следбеници Исуса Христа и чланови Његове Цркве, никада не смемо пустити ту гвоздену шипку. Морамо допустити да труба затруби из наших душа.
Једноставна порука је да је Бог наш брижни Небески Отац, а Исус Христ је Његов Син. Јеванђеље је обновљено у ове последње дане преко живих пророка, а доказ је Мормонова књига. Пут среће води преко основне породичне јединице коју је организовао и објавио наш Небески Отац. Ово је позната мелодија поруке коју многи могу препознати, јер су је чули из предсмртног живота.
Време је да ми, свеци последњих дана, устанемо и сведочимо. Време је да се тонови мелодије јеванђеља издигну изнад световне буке. Прикључујем своје сведочанство поруци о Спаситељу и Откупитељу овог света. Он живи! Његово јеванђеље је обновљено а благослови среће и мира могу бити осигурани у овом животу када живимо према Његовим заповестима и ходамо Његовим стазама. Ово је моје сведочанство у име Исуса Христа, амен