Зашто Црква

Oд старешине Д. Тода Кристоферсона,

из Већа Дванаесторице апостола

Слика

Вреди застати и размотрити зашто Исус Христ бира да користи цркву, своју Цркву, да би извршио своје дело и дело свога Оца.

Током мог живота, генералне конференције Цркве били су узбудљиви духовни догађаји, а сама Црква место где сам упознавао Господа. Схватам да постоје они који себе сматрају религиозним или духовним а ипак одбијају да иду у Цркву или чак немају потребу за таквом институцијом. Верска пракса је за њих потпуно лична. Ипак, Цркву је установио Онај на кога је усредсређена наша духовност - Исус Христ. Вреди застати и размотрити зашто Исус Христ бира да користи цркву, своју Цркву, Цркву Исуса Христа светаца последњих дана, да би извршио своје дело и дело свога Оца „остваривати бесмртност и вечни живот за човека.”¹

Јеванђеље Исуса Христа се проповеда почев од Адама, а основни обреди спасења, као што је крштење, послуживани су поретком у свештенству базираним на породици.² Како су се друштва развијала ван граница проширених породица, Бог је позвао и друге пророке, гласнике, и учитеље. У Мојсијево време читамо о формалнијој структури, укључујући старешине, свештенике и судије. У Историји Мормонове књиге, Алма је успоставио Цркву са свештеницима и учитељима.

Затим, у временској полудневници, Исус је организовао своје дело на такав начин да се Јеванђеље могло успоставити истовремено у више земаља и међу различитим народима. Та организација, Црква Исуса Христа успостављена је на „апостолима и пророцима, са Исусом Христом као главним угаоним каменом.”³ Обухватала је додатне службенике као што су седамдесеторица, старешине, бискупи, свештеници, учитељи и ђакони. Исус је на исти начин успоставио Цркву на западној популопти после свог васкрсења.

Након отпадништва и распада Цркве коју је организовао док је био на земљи, Господ је поново успоставио Цркву Исуса Христа преко пророка Џозефа Смита. Древна сврха остаје; то јест, проповедати добре вести јеванђеља Исуса Христа и послуживати обреде спасења - другим речима, приводити људе Христу.⁴ И сада, преко ове обновљене цркве, обећање спасења се налази на дохват руке чак и духовима мртвих, који су у свом смртничком животу знали мало или ништа Спаситељевој благодати.

Како Његова Црква остварује Господње циљеве? Важно је препознати да је Божји коначни циљ наше напредовање. Његова жеља је да наставимо од благодати до благодати док не примимо пунину⁵ свега што Он може дати. То захтева више него само бити добар или се осећати духовно. Захтева веру у Исуса Христа, покајање, крштење водом и Духом, истрајавање у вери до краја.⁶ Не може се у потпуности постићи изолацијом, тако да је главни разлог што Господ има цркву да се створи заједница светаца који ће подржавати једни друге на „тесном и узаном путу који води у вечни живот.”⁷

„И [Христ] је дао једне апостоле, а једне пророке, а једне јеванђелисте, а једне пастире и учитеље;

... за дело службе, на сазидање тела Христова;

Докле достигнемо сви у јединство вере и познања сина Божијега, у човека савршена, у меру раста висине Христове.”⁸

Исус Христ је „творац и извршитељ вере [наше].”⁹ Наше сједињавање са телом Христовим - важан је део преузимања Његовог имена на себе.¹⁰ Речено нам је да се древна Црква „често састајаше да посте и моле се и разговарају једни с другима о добробити душа њихових”¹¹ „и да слушају реч Господњу.”¹² Тако је и у данашњој Цркви. Уједињени у вери, међусобно се поучавамо и изграђујемо и настојимо да досегнемо пуну меру следбеништва, „меру раста висине Христове.“ Настојимо да помажемо једни другима да упознамо Господа,¹³ до дана када „неће више учити пријатељ пријатеља… говорећи: познајте Господа; јер ће ме знати сви од малога до великога, говори Господ.”¹⁴

У Цркви не учимо само божанску доктрину; такође доживљавамо њену примену. Као тело Христово, чланови Цркве послужују једни другима у свакодневном животу. Сви смо несавршени; можда вређамо и бивамо увређени. Често тестирамо једни друге својим јединственим разликама. У телу Христовом, морамо превазиђемо концепте и узвишене речи и стичемо лична искуства када учимо да „живимо заједно у љубави.”¹⁵

Ова религија се не усредсређује само на себе; уместо тога сви смо позвани да служимо. Ми смо очи, руке, глава, ноге, и други удови тела Христовог, и чак „који се удови ... чине да су најслабији најпотребнији су.”¹⁶ Потребни су нам ти позиви и потребно је да служимо.

Један од мушкараца у мом одељењу одрастао је не само без родитељске подршке него са родитељским противљењем његовој активности у Цркви. На састанку причести изнео је ово запажање: „Мој отац не може да разуме зашто би ико ишао у цркву кад може да иде на скијање, али ја заиста волим да идем у цркву. У Цркви смо сви на истом путу, и на том путу надахнут сам јаком омладином, чистом децом и оним што видим и учим од других одраслих особа. Ојачан сам тим дружењем и одушевљен сам радошћу коју доноси живот по Јеванђељу.“

Одељења и огранци Цркве нуде недељно окупљање ради предаха и одмора, време и место где заборављамо свет - Шабат. То је дан весеља у Господу¹⁷ када доживљавамо духовно исцељење које долази са причешћем, и примамо обновљено обећање да ће Његов Дух бити са нама.¹⁸

Један од највећих благослова припадности телу Христовом, мада у овом тренутку можда не изгледа као благослов, је укор због греха и преступа. Склони смо да праштамо и оправдавамо своје грешке, а понекад једноставно не знамо шта би требало да побољшамо или како. Без оних који нас покаткад коре са оштрином кад их на то подстакне Свети Дух,¹⁹ можда нећемо имати храбрости да се променимо и савршеније следимо Учитеља. Покајање је лично али заједништво на том понекад болном путу је у Цркви.²⁰

У овој дискусији о Цркви као телу Христовом, увек морамо имати на уму две ствари. Једна, не тежимо обраћењу Цркви него Христу и Његовом Јеванђељу, а Црква олакшава обраћење.²¹ Мормонова књига то најбоље објашњава када каже да се људи „обратише Господу, и ујединише са црквом Христовом.”²² Друго, морамо имати на уму да је у почетку Црква била породица, па чак и данас као засебне институције, породица и Црква служе и јачају једна другу. Ни једна не замењује ону другу, и свакако Црква, чак и у свом најбољем издању, не може заменити родитеље. Поента јеванђеоског поучавања и свештеничких обреда које спроводи Црква је да се породице могу квалификовати за вечни живот.

Постоји други велики разлог што Спаситељ делује преко цркве, своје Цркве, а то је да се остваре потребне ствари које се не могу остварити од стране појединаца или мањих група. Један јасан пример је бављење сиромаштвом. Тачно је да као појединци и породице водимо рачуна о физичким потребама других, „дајући један другом и временско и духовно према потребама и жељама њиховим.”²³ Али заједно у Цркви, способност да се брине о сиромашнима и онима у потреби се увећава ради задовољавања ширих потреба, и очекивана финансијска самосталност за многе постаје стварност.²⁴ Даље, Црква, њена Потпорна друштва и њена већа свештенства имају капацитет да обезбеде помоћ за многе људе на многим местима која су погођена природним катастрофама, ратовима и прогоном.

Без могућности укључивања Његове Цркве, Спаситељева заповест да се Јеванђеље шири по целом свету не би могла бити реализована.²⁵ Не би било апостолских кључева, структуре, технолошких извора, финансијских средстава и посвећености и жртве на хиљаде мисионара који су потребни за проношење тог дела. Упамтите, „ово јеванђеље се мора проповедати у целом свету, за сведочанство свим народима, а онда долази свршетак.”²⁶

Црква може да гради и води храмове, домове Господње, где се могу вршити важни обреди и завети. Џозеф Смит је рекао да је Божји циљ у сабирању Његовог народа у свим раздобљима изградња дома за Господа у ком би Он могао објавити свом народу обреде дома Његовог и славу царства његовог, и поучавати људе путу спасења; постоје, наиме, извесни обреди и начела, који када се поучавају и спроводе морају бити обављени на месту или у дому изграђеном у ту сврху.²⁷

Ако неко верује да сви путеви воде на небо или да не постоје посебни захтеви за спасење, он или она неће имати потребу за проглашавањем јеванђеља или за обредима и заветима у откупљењу било живих или мртвих. Али ми не говоримо само о бесмртности, него и вечном животу, а за њега су јеванђеоски пут и јеванђеоски завети од суштинског значаја. И Спаситељу је потребна Црква да би их обезбедио свој Божјој деци - живима и мртвима.

Последњи разлог који ћу навести за Господње успостављање Његове Цркве је јединствен - Црква је, на крају крајева, царство Божје на земљи.

Кад је Црква Исуса Христа светаца последњих дана била у фази оснивања 1830-их, Господ је рекао пророку Џозефу Смиту: „Уздигните срца своја и радујте се, јер вам је дато царство, или другим речима, кључеви цркве.”²⁸ Имајући власт над овим кључевима, свештеници цркве чувају чистоту Спаситељеве доктрине и интегритет Његових обреда спасења.²⁹ Они помажу онима који желе да их приме да се припреме, процењују спремност и достојност пријављених, а потом их извршавају.

Са кључевима царства, слуге Господње могу да идентификују како истину тако и лаж и да још једном ауторитативно потврде, „Овако вели Господ.“ Нажалост, неки презиру Цркву јер желе да дефинишу своју истину, али у стварности је ненадмашан благослов примити „спознају о стварима какве оне [заиста] јесу, и какве беху, и какве ће бити”³⁰ онолико колико Господ жели да открије. Црква чува и објављује Божја откривења - канон Светих писама.

Када је Данило протумачио сан вавилонског цара Навуходоносора, обзнањујући цару „шта ће бити до послетка,”³¹ рекао је да „Бог ће небески подигнути царство које се довека неће расути, и то се царство неће оставити другом народу; оно ће сатрти и укинути сва [друга] царства, а само ће стајати довека.”³² То проречено царство последњих дана је Црква, коју није створио човек него Бог неба и које се котрља као камен одваљен од планине „без руку“ да испуни земљу.³³

Њена судбина је успостављање Сиона у припреми за повратак хиљадугодишње владавине Исуса Христа. Пре тога дана, оно неће бити царство ни у каквом политичком смислу - као што је Спаситељ рекао: „Царство моје није од овога света.”³⁴ Уместо тога, оно је носилац Његове власти на земљи, послужитељ Његових светих завета, кустос Његових храмова, заштитник и објавитељ Његове истине, место сабирања за расејани Израел и за „одбрану и за заклон пред олујом и пред гневом, кад се он излије неублажен по целој земљи.”³⁵

Завршавам пророковом молбом и молитвом:

„Призивајте Господа да царство његово наступи на земљи, да га становници њени приме, и припреме се за дане што ће доћи у које ће Син Човечји сићи с неба огрнут сјајем славе своје да преузме царство Божје које се успоставило на земљи.

Стога, нек наступи царство Божје, да царство небеско може доћи, да ти, о Боже, будеш прослављен на небу како и на земљи, да непријатељи твоји подложени буду; јер твоја је част, моћ и слава у веке векова.”³⁶

У име Исуса Христа, амен.