2010–2019
Живите одани вери
Април 2014


Живите одани вери

Сви ћемо у великој мери бити благословени ако будемо знали приче о вери и жртви које су навеле наше претке да се прикључе Цркви.

Волим историју Цркве. Можда се моја лична вера, као и код многих од вас, учвршћује кад учим о невероватној посвећености наших предака који су прихватили јеванђеље и живели одани вери.

Пре месец дана 12.000 дивне омладине из подручја Храма Гилберт у Аризони прославили су завршетак свог новог храма уз надахњујућу представу, исказујући своју посвећеност да живе праведно. Наслов њихове прославе био је „Живите одани вери.“

Као што су ти верни млади људи из Аризоне учинили, сваки светац последњих дана треба да се обавеже да „живи одан вери.“

Речи химне кажу: „Одани вери коју су наши родитељи неговали“ (“True to the Faith,” Hymns, бр. 254).

Могли бисмо додати: „Одани вери коју су наше деде и бабе неговали.“

Питао сам се да ли је сваки од тих младих ентузијаста из Аризоне зна своју сопствену црквену историју - да ли знају историју о томе како су чланови њихове породице постали чланови Цркве. Било би дивно када би сваки светац последњих дана знао причу о обраћењу својих предака.

Без обзира да ли сте потомак пионира или нисте, наслеђе вере и жртве мормонских пионира је и ваше наслеђе. То је узвишено наслеђе Цркве Исуса Христа светаца последњих дана.

Једно од најдивнијих поглавља у историји Цркве десило се када је Вилфорд Вудруф, апостол Господњи, поучавао обновљено јеванђеље Исуса Христа широм Велике Британије 1840. - само 10 година после оснивања Цркве.

Вилфорд Вудруф и други апостоли, усредсредили су свој рад на области Ливерпула и Престона у Енглеској, са значајним успехом. Старешина Вудруф, који је касније постао председник Цркве, истрајно се молио Богу да га усмери у овом веома значајном делу. Његове молитве су довеле до надахнућа да треба да оде у удаљена места и поучава јевнђеље.

Председник Монсон нас је поучавао да када примимо надахнуће са неба да учинимо нешто, да то учинимо одмах - да не оклевамо. Управо је то оно што је Вилфорд Вудруф чинио. Уз јасно упутство од Духа да „иде … на југ,“ старешина Вудруф је скоро одмах кренуо и путовао до дела Енглеске који се зове Хирфордшајр - фармерски крај на југу Енглеске. Ту је упознао успешног фармера по имену Џон Бенбоу, где је био добродошао „отвореног срца и благодарно“ (Вилфорд Вудруф, издао Maтијас Ф. Ковли, Wilford Woodruff: History of His Life and Labors as Recorded in His Daily Journals [1909], стр. 117).

Група од преко 600 људи, који су себе називали сложном браћом, „молили су се за светлост и истину (Wilford Woodruff, у Teachings of Presidents of the Church: Wilford Woodruff [2004], стр. 91). Господ је послао Вилфорда Вудруфа као одговор на њихове молитве.

Поучавање старешине Вудруфа је одмах уродило плодом и многи су се крстили. Бригам Јанг и Вилард Ричардс су му се прикључили у Хирфордшајру и та три апостола су имала невероватан успех.

За само неколико месеци организовали су 33 огранка за 541 члана који су се прикључили Цркви. Њихово невероватно дело се наставило и на крају је скоро сваки члан сложне браће био крштен у Цркви Исуса Христа светаца последњих дана.

Моја чукунбаба Хана Марија Иглс Харис је била једна од првих која је слушала Вилфорда Вудруфа. Обавестила је свог супруга Роберта Хариса Мл. да је чула реч Божју и да намерава да се крсти. Роберт није био срећан због изјаве своје супруге. Рекао је да ће јој се придружити на следећој проповеди тог мормонског мисионара и позабавиће се њиме.

Седећи близу првог реда скупа, с чврстом решеношћу да не падне под утицај, а можда и добаци нешто госту проповеднику, Роберта је Дух одмах дотакао, баш као и његову супругу. Знао је да је порука о обновљеном јеванђељу тачна, и он и његова супруга су се крстили.

Њихова прича о вери и посвећености слична је хиљадама других: када су чули јеванђеоску поруку, знали су да је истина!

Као што Света писма кажу: „Овце моје слушају глас мој, и ја познајем њих, и за мном иду (Joван 10:27).

Чувши глас Пастира у потпуности су посветили своје животе јеванђељу и следили упутства Господњег пророка. Одговарајући на позив да се окупе у Сиону напустили су дом у Енглеској, прешли Атлантик и окупили се са свецима у Навуу, у Илиноису.

Пригрлили су јеванђеље свим својим срцима. Док су покушавали да се скрасе у својој новој домовини, помагали су изградњу храма у Навуу, дајући десетину својим радом - радећи сваки десети дан на изградњи храма.

Били су сломљеног срца на вест о смрти њиховог вољеног пророка, Џозефа Смита и његовог брата Хајрама. Али су наставили даље! Остали су одани вери.

Када су свеци били прогањани и протерани из Навуа, Роберт и Марија су се осећали веома благословено што су примили своја даривања у храму, недуго пре него што су прешли реку Мисисипи и кренули на запад. Иако су били несигурни шта им будућност носи, били су сигурни у своју веру и своја сведочанства.

Са шесторо деце пробијали су се кроз блато док су прелазили Ајову на свом путу на запад. Изградили су за себе скровиште на обали Мисурија које ће постати познато као зимовник.

Ова група неустрашивих пионира чекала је апостолско упутство о томр како и када ће се упутити даље на запад. Планови свих њих су измењени када је Бригам Јанг, председник Већа Дванаесторице, издао позив људима да добровољно служе у војсци Сједињених Држава у батаљону који ће бити познат као Мормонски батаљон.

Роберт Харис Мл. био је један од преко 500 мормонских пионира који су одговорили на позив Бригама Јанга. Пријавио се иако је то значило да ће морати оставити своју трудну жену и шесторо мале деце.

Зашто би он и остали мушкарци урадили тако нешто?

Одговор може бити дат речима мог чукундеде. У писму које је написао својој жени када се батаљон упутио према Санта Феу, записао је: „Моја вера је јака као никада до сада [и када помислим на оно што нам је Бригам Јанг причао], верујем да је то исто као да ми је рекао Велики Бог.“

Укратко, знао је да слуша пророка Божјег, као што су то знали и други мушкарци. Зато су то учинили! Знали су да их води пророк Божји.

У истом писму исказао је нежна осећања према својој жени и деци и говорио о сталним молитвама да она и деца буду благословена.

Касније у том писму изнео је ову моћну изјаву: „Не смемо заборавити оно што смо ти и ја чули и [доживели] у храму Господњем.“

У комбинацији са његовим ранијим сведочанством да „нас води пророк Божји,“ ова два света упозорења у мојим очима су постала Писма.

Осамнаест месеци после одласка са батаљоном, Роберт Харис се безбедно вратио својо вољеној Марији. Остали су одани и верни обновљеном јеванђељу токо читавог живота. Имали су 15-оро деце, од којих је 13 доживело зрелост. Моја баба Фејни Вокер, из Рејмонда у Алберти, у Канади, била је једна од њихових 136-оро унучади.

Бака Вокер је била поносна због чињенице да је њен деда служио у Мормонском батаљону и желела је да сви њени унуци то сазнају. Сада, када сам деда, разумем зашто јој је то било толико важно. Желела је да окрене срца деце ка очевима. Желела је да њени унуци знају за своје праведно наслеђе - јер је знала да ће оно благословити њихове животе.

Што се више повезујемо са нашим прецима, вероватније је да ћемо доносити мудре и праведне одлуке.

То је истина. Сви ћемо у великој мери бити благословени ако будемо знали приче о вери и жртви које су навеле наше претке да се прикључе Цркви.

Већ први пут кад су Роберт и Марија чули Вилфорда Вудруфа како поучава и сведочи о Обнови јеванђеља, знали су да је јеванђеље истинито.

Такође су знали да ће, без обзира на искушења и тешкоће које ће их снаћи, бити благословени што су остали одани и верни. Скоро као да су чули речи нашег пророка данас, који је рекао: „Ниједна жртва није превелика … да бисмо примили благослове [храма]” (Thomas S. Monson, “The Holy Temple—a Beacon to the World,” Ensign или Liahona, мај 2011, стр. 92).

На новчићу од две фунте из Уједињеног Краљевства на ивици је написано “Стојећи на леђима дивова.” Када размишљам о нашим великим пионирским прецима, осећам да сви ми стојимо на леђима дивова.

Иако је упозорење дошло из писма Роберта Хариса, верујем да би безброј предака послало исту поруку својој деци и унуцима: Прво, не смемо заборавити искуства која смо имали у храму, и не смемо заборавити обећања и благослове који због храма долазе свакоме од нас. Друго, не смемо заборавити да нас води пророк Божји.

Сведочим да нас води пророк Божји. Господ је обновио своју Цркву у последњим данима преко пророка Џозефа Смита, и ми не смемо заборавити да смо вођени непрекидним ланцем пророка Божјих од Џозефа до Бригама и преко сваког наредног председника Цркве до нашег пророка данас - Томаса С. Монсона. Познајем га, поштујем и волим. Сведочим да је он Господњи пророк на земљи данас.

Жеља је мога срца да, заједно са својом децом и унуцима, поштујемо завештање наших праведних предака - оних верних мормонских пионира који су били спремни да ставе све на олтар жртве и бране свога Бога и своју веру. Молим се за све нас да живимо одани вери коју су наши родитељи неговали. У свето име Исуса Христа, амен.