Какви људи морамо бити?

Од старешине Доналда Л. Холстрома,

из Председништва Седамдесеторице

Које промене се очекују од нас како бисмо постали људи какви морамо бити?

Када размишљамо о овом састанку који се преноси широм света, подсећамо се да не постоји ништа и нигде што се може упоредити са овим окупљањем. Сврха заседања свештенства на генералној конференцији је да подучи носиоце свештенства какви људи морамо бити (видети 3. 27:27) и да нас надахне да достигнемо тај идеал.

У време када сам био Аронов свештеник на Хавајима пре пола века и као мисионар у Енглеској, окупљали смо се у састајалиштима (са великим трудом) и слушали заседање свештенства користећи телефонску везу. Каснијих година, сателити су омогућили емитовање на одабраним локацијама Цркве уз помоћ великих сателитских пријемника како бисмо могли и да слушамо и да гледамо дешавања . Били смо задивљени том технологијом! Мало ко је могао да замисли свет онаквим какав је данас, у коме свако ко има приступ интернету са смартфона, таблета или компјутера може да прими поруке са овог састанка.

Међутим, ова знатно увећана доступност гласова Господњих слугу, који су исто што и глас Господњи (видети УИЗ 1:38), има малу вредност уколико нисмо спремни да примимо реч (видети УИЗ 11:21), а затим је следимо. Једноставно речено, сврха генералне конференције и заседања свештенства испуњава се само ако смо спремни да делујемо - ако смо спремни да се мењамо.

Пре неколико деценија служио сам као бискуп. После извесног периода срео сам се са човеком из нашег одељења који је годинама био мој старешина. Овај брат је имао проблематичну везу са својом супругом и био је отуђен од своје деце. Борио се да задржи посао, није имао блиске пријатеље, и било му је јако тешко да оствари контакт са члановима, тако да на крају није имао вољу да служи у Цркви. Након интензивне дискусије о изазовима у његовом животу, нагнуо се ка мени — након наших бројних разговора, закључио је: „Бискупе, имам лошу нарав, и једноставно сам такав!“

Та изјава ме је запањила те ноћи и прогањала ме од тада. Оног тренутка када је овај човек одлучио — када било ко од нас закључи - „Једноставно сам такав,“ одустајемо од могућности да се променимо. Можемо слободно подићи и белу заставу, положити своја оружја, предати битку и једноставно се предати — свака могућност за победу је изгубљена. Док неки од нас мисле да ово не описује нас саме, можда свако од нас испољава бар једну или две лоше навике, „Једноставно сам такав.“

Састајемо се на овим часовима свештенства јер оно што јесмо није оно што можемо постати. Састајемо се овде вечерас у име Исуса Христа. Састајемо се са уверењем да Његово помирење даје сваком од нас—без обзира на наше слабости, мане, навике—могућност да се променимо. Састајемо се са надом да наша будућност, без обзира на нашу прошлост, може бити боља.

Када учествујемо на овом састанку са „правом намером“ (Moрони 10:4), Свети Дух има пун приступ нашим срцима и умовима. Као што је Господ открио пророку Џозефу Смиту: „И догодиће се, уколико они … живе по вери у мене“— сетите се да је вера принцип моћи и деловања - „Излићу Духа свога на њих кад се они саберу на окуп“ (УИЗ 44:2). То значи вечерас!

Ако мислите да су ваши изазови несавладиви, причаћу вам о човеку којег смо упознали у малом селу изван Хајдерабада у Индији, 2006. године. Овај човек је показао вољу за променом. Апа Рао Нулу рођен је у руралној Индији. Када је имао три године, дијагностикована му је дечја парализа која га је физички онеспособила. Околина га је научила да је ограниченог потенцијала. Међутим, као младић, срео је наше мисионаре. Подучили су га о већем потенцијалу, како у овом животу тако и у вечности која ће доћи. Крштен је и потврђен за члана Цркве. Са знатно већом визијом, поставио је себи за циљ да прими Мелкиседеково свештенство и да служи пуновремену мисију. 1986. године заређен је у старешину и добио је позив да служи у Индији. Ходање за њега није било лако - даваоје све од себе користећи штаке и често би падао; али одустајање никада није долазило у обзир. Обавезао се да ће часно и посвећено служити мисију, и то је и урадио.

Када смо срели брата Нулу, скоро 20 година након његове мисије, весело нас је поздравио на месту где се завршава цеста и повео нас је неравним и прашњавим путем до двособног дома који је делио са својом супругом и троје деце. Био је изузетно топао и нелагодан дан. И даље је ходао са великом тешкоћом, али се није жалио над судбином. Захваљујући својој марљивости, постао је учитељ, омогућавајући школовање деци са села. Када смо ушли у његов скромни дом, одмах ме је одвео у угао собе и извадио кутију која је садржала његове највредније ствари. Желео је да видим једно парче папира. Писало је: „Са најлепшим жељама и благословима старешини Нулуу, храбром и срећном мисионару; (датум) 25. јун 1987; (у потпису) Бојд К. Пакер.“ Том приликом, када је, тада старешина, Пакер посетио Индију и обратио се групи мисионара, потврдио је потенцијал старешине Нулуа. У суштини, оно што ми је брат Нулу рекао тог дана 2006. године јесте да је јеванђеље то што га је променило - заувек!

Када смо посетили Нулуов дом, ишли смо у пратњи председника мисије. Ишао је тамо како би интервјуисао брата Нулуа, његову супругу и њихову децу— како би родитељи примили своје даривање и запечатили се и како би се деца запечатила за своје родитеље. Такође смо саопштили породици да је уређено да путују у Храм у Хонг Конгу у Кини како би обавили ове обреде. Плакали су од среће јер ће им се остварити дуго очекивани сан.

Шта се очекује од носиоца свештенства Божјег? Које промене се очекују од нас како бисмо постали људи какви морамо бити? Дајем вам три предлога:

1. Морамо бити свештеници! Било да смо младићи који носе Ароново свештенство или одрасли мушкарци који носе Мелкиседеково свештенство, морамо бити свештеници, показујући духовну зрелост јер смо склопили завете. Павле је рекао: „Када сам био дете, говорио сам као дете, разумео сам као дете, размишљао сам као дете: али када сам постао одрастао човек, оставио сам детињасте ствари“ (1. Коринћанима 13:11). Треба да будемо другачији јер носимо свештенство - не арогантни или горди нити снисходљиви, него понизни, спремни да учимо и кротки. Примање свештенства и његових различитих служби треба да нам нешто значи. То не треба да буде површан „обред преласка“ који се одмах догоди у одређеном узрасту, него свети чин завета који је свесно склопљен. Треба да се осећамо привилеговано и захвално тако да свако наше дело то показује. Ако ретко чак и размишљамо о свештенству, морамо се променити.

2. Морамо да служимо! Сврха поседовања свештенства је „величање [наших] позива“ (видети УИЗ 84:33) служењем другима. Избегавање наше најважније дужности да служимо својим супругама и деци, неприхватање или пасивно обављање дужности у Цркви, или немарност према другима када нам није згодно, то није оно што треба да будемо. Спаситељ је изјавио: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свом мишљу својом” (Maтеј 22:37) и касније је додао: „Ако ме љубиш, служићеш ми и обдржавати све моје заповест” (УИЗ 42:29). Себичност је у супротности са свештеничком одговорношћу, и уколико је то одлика нашег карактера, морамо се променити.

3. Морамо бити достојни! Можда немам способност старешине Џефрија Р. Холанда, када је пре неколико година говорио на заседању свештенства: „унесите се у лице..., носем уз нос, са довољно жара ... да вам може спалити обрве“ (“We Are All Enlisted,”Ensign илиLiahona, нов. 2011, стр. 45); али, драга браћо, морамо бити свесни како обично прихватљиви поступци у свету смањују нашу моћ свештенства. Ако мислимо да чак можемо да се поиграмо порнографијом или кршењем закона чедности или неискреношћу у било ком смислу, а да то не утиче негативно на нас и наше породице, у заблуди смо. Морони је изјавио: „Гледајте да све чините у достојности“ (Moрмон 9:29). Господ нас је моћно усмерио:„А сад дајем вам заповест да припазите на себе, да се помно осврћете на речи живота вечнога“ (УИЗ 84:43). Ако постоје греси за које се нисмо покајали који спречавају нашу достојност, морамо се променити.

Једини комплетан одговор на питање Исуса Христа: „Какви људи морамо бити?“ јесте онај који је Он сам дао: „Онакви као што сам ја” (3. Нефи 27:27). Позив „дођите Христу, и будите усавршени у Њему” (Moрони 10:32) захтева и очекује промену. Срећом, Он нас није оставио саме. „И дођу ли људи мени показаћу им слабост њихову. … Тада ћу учинити да им оно што је слабо постане јако” (Eтер 12:27). Ослањајући се на Спаситељево Помирење, можемо се променити. Сигуран сам у то. У име Исуса Христа, амен.