Корење и гране
Старешина Квентин Л. Кук,
из Већа Дванаесторице апостола
У наше време, убрзавање рада на породичној историји и храмског рада неопходно је за спасење и узвишење породица.
Непосредно пре своје смрти од рака 1981, контроверзни писац Вилијам Саројан је рекао новинарима: „Свако мора да умре, али увек сам веровао да ће у мом случају бити направљен изузетак. А шта сада?”1
„А шта сада“ када се суочавамо са смрћу у овом животу и „шта сада” када размишљамо о животу после смрти, суштина је питања о души на која обновљено јеванђеље Исуса Христа тако лепо даје одговор у Очевом плану среће.
У овом животу се смејемо, плачемо, радимо, играмо се, живимо, а онда умиремо. Јов поставља суштинско питање: „Ако човек умре, хоће ли поново живети?”2 Одговор је недвосмислен, „Да”, због Спаситељеве помирбене жртве. Интересантан је део Јововог живописног увода у питање: „Човек кога је жена родила кратког је века … Као цвет ниче и кида се. … Јер и за дрво наде има. Ако се посече, опет ће пустити изданке, и без младице неће опстати ... и пустиће гране као млада биљка.”3
План нашег Оца је у вези са породицама. Неколико наших најдирљивијих стихова користе концепт о стаблу са његовим корењем и гранама као аналогију.
У последњем поглављу Старог завета, Малахија у описивању другог доласка Спаситеља сликовито користи ову аналогију. Говорећи о охолима и безбожнима, напомиње да ће бити спаљени као стрњика и “да им им неће оставити ни корена ни гране.”4 Малахија завршава ово поглавље умирујућим Господњим обећањем:
„Ево, jа ћу вам послати Илиjу пророка пре него што дође велики и страшни дан Господњи;
и он ће обратити срце отаца к синовима, и срце синова к оцима њиховим, да не дођем и затрем земљу.”5
У зору обнове, Морони је још једном нагласио ову поруку у свом првом упутству младом Џозефу Смиту 1823. године.6
Хришћани и Јевреји широм света прихватају старозаветни извештај о Илији.7 Он је био последњи пророк који је поседовао моћ печаћења у Мелхиседековом свештенству пре времена Исуса Христа.8
Илија обнавља кључеве
Илијин повратак догодио се у храму у Киртланду, 3. априла 1836. године. Рекао је да испуњава Малахијино обећање. Предао је свештеничке кључеве за печаћење породица у овом раздобљу.9 Илијину мисију потпомогнута је оним што се понекад назива духом Илијиним, који је, како је поучио старешина Расел М. Нелсон „објава Светог Духа који сведочи о божанској природи породице.”10
Спаситељ је био недсвосмислен у вези са неопходношћу крштења. Он је поучио: „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у царство Божjе.”11 Сам Спаситељ је био крштен да би дао пример. Шта је са преминулима који нису били крштени?
Учење о храму и дело породичне историје
11. октобра 1840, у Навуу, Вилати Кимбал написала је писмо свом мужу, старешини Хеберу С. Гранту, који је са осталим члановима Дванаесторице служио мисију у Великој Британији. Октобарска генерална конференција била је одржана неколико дана раније.
Цитирам исечке из Вилатиног личног писма: „Имали смо највећу и најинтересантнију конференцију икад одржану од организовања Цркве. ... Председник [Џозеф] Смит је започео нову и величанствену тему. ... То је крштење за мртве. Павле говори о томе у Првој Коринћанима,15. глава, 29. стих. Џозеф је откривењем примио потпуније објашњење о томе. Он каже да је привилегија [чланова] ове Цркве да се крсте за све своје рођаке који су умрли пре него што је ово јеванђеље објављено ... Чинећи тако делујемо као њихови заступници и дајемо им повластицу да изађу за првог васкрсења. Он каже да ће им се јеванђеље проповедати у тамници.”
Вилати је додала: „Желим да се крстим за своју мајку ... То учење је величанствено, зар не?”12
Ово суштинско учење о уједињењу породица објављивано је редак по редак и правило по правило. Заступнички обреди су суштина спајања вечних породица, и они повезују корење са гранама.
Учење о породици у односу на рад на породичној историји и храмско дело је јасно. У првим упутствима овог откривења Господ говори о “крштењу за ваше мртве.”13 Ми имамо доктриналну обавезу према својим прецима. Разлог томе је што се целестијална организација на небу заснива на породицама.14 Прво председништво је охрабрило чланове, нарочито омладину и младе одрасле самце, да дају предност раду на породичној историји и обредима за имена чланова своје породице или имена предака чланова свог одељења или кочића.15 Треба да будемо повезани и са својим корењем и са гранама. Помисао да ћемо бити заједно у вечном постојању заиста је величанствена.
Храмови
Вилфорд Вудруф је истакао да је пророк Џозеф Смит живео довољно дуго да би положио темељ за храмско дело. Последњи пут када се он, Џозеф Смит састао са Већем Дванаесторице било је када им је дао њихова даривања.16
После пророкове мученичке смрти, свеци су завршили храм у Навуу, и моћ печаћења се користила да благослови хиљаде верних чланова пре бекства у западне планине. Тридесет година касније, по завршетку храма у Сент Џорџу, председник Бригам Јанг је објаснио вечни значај спасоносних обреда који су коначно били доступни и живима и мртвима.17
Председник Вилфорд Вудруф је о томе једноставно рекао: „Готово да нема начела које је Господ открио коме сам се више радовао него што је откупљење наших мртвих; што ћемо имати наше очеве, наше мајке, наше супруге и нашу децу са нама у породичној организацији, у зору првог васкрсења и у небеском царству. То су велика начела. Вредна су сваке жртве.”18
Какво сјајно време за живот. Ово је последње раздобље, и можемо осетити захуктавање дела спасења у свакој области у коју је укључен обред спасења.19 Сада имамо храмове скоро у у целом свету да обезбеде те спасоносне обреде. Одлазак у храм ради духовне обнове, мира, безбедности и усмерења у нашим животима такође је велики благослов.20
Мање од годину дана пошто је председник Томас С. Монсон позван за апостола, посветио је родословну библиотеку Храма Лос Анђелес. Говорио је о преминулим прецима „који чекају дан када ћемо ви и ја извршити претрагу неопходну да се рашчисти пут, ... [и] исто тако отићи у дом Божји и извршити дело ... које они … не могу.”21
Када је, тада старешина, Монсон дао тај говор посвећења 20. јуна 1964, било је само 12 храмова у функцији. Током тог периода председник Монсон је служио у савету сениора у Цркви, 130 од наша 142 храма у функцији имали су своје прво посвећење. Чудесно је видети убрзање дела спасења у нашем времену. Најављено је још 28 храмова и у различитим су етапама изградње. Осамдесет пет процената наших чланова живи у кругу од 320 км од храма.
Технологија у раду на породичној историји
Технологија која се користи у раду на породичној историји такође је драматично напредовала. Председник Хауард В. Хантер, рекао је у новембру 1994: Почели смо да користимо информационе технологије да бисмо убрзали свето дело вршења обреда за преминуле. Улогу технологије ... убрзао је сам Господ. ... Међутим, ми стојимо само на прагу онога што можемо да урадимо са овим алатима.”22
Деветнаест година од ових пророчких речи, технолошки напредак је скоро невероватан. Једна 36-огодишња мајка мале деце недавно ми је са одушевљењем рекла: „Помислите само - од читалаца са микрофилмова у посвећеним центрима за породичну историју, дошли смо до тога да седим за својим кухињским столом, за својим компјутером, радећи на својој породичној историји чим моја деца коначно заспе.“ Браћо и сестре, центри за породичну историју сада су у нашим домовима.
Храмски рад и рад на породичној историји није само за нас. Помислите на оне с друге стране вела који чекају на спасоносне обреде који ће их ослободити ропства духов тамнице. Тамница се дефинише као „стање заточеништва или сужањства.”23 Они који су у сужањству могу поставити питање Вилијама Саројана: „А шта сада?“
Једна верна сестра испричала је посебно духовно искуство из Храма Солт Лејк. Док је била у соби за потврђење, пошто је проглашен заступнички обред потврђења, она је чула: „И засужњени ће отићи слободни!“ Осетила је велику ужурбаност оних који су чекали на своје крштење и потврђење. Када се вратила кући, истраживала је Света писма због реченице коју је чула. Пронашла је изјаву Џозефа Смита у одсеку 128 Учења и завета: „Нек се ваша срца обрадуjу и силно развеселе. Нек се земљом проломи песма. Нека мртви проговоре химнама вечне хвале за цара Емануила, који је заредио, пре него што свет поста, оно што нам омогућава да их откупимо из њихове тамнице; јер ће се затвореници ослободити.”24
Поставља се питање, шта треба да чинимо? Савет пророка Џозефа је био да изложимо у храму „записе о нашим мртвима, који ће бити достојни сваког прихватања.”25
Вођство Цркве упутило је јасан позив долазећој генерацији да предводи у коришћењу технологије како би искусили духа Илијиног, да траже своје претке, и да обављају храмске обреде за њих.26 Већи део подизања терета у убрзавању дела спасења и за живе и за мртве обављаћете ви, млади људи.27
Ако млади у сваком одељењу не буду само одлазили у храм и обављали крштења за своје мртве, већ и сарађивали са својим породицама и другим члановима одељења да би обезбедили имена чланова породице за обреде које обављају, и они и црква биће веома благословени. Не потцењујте утицај преминулих као помоћ у вашим напорима и радост због коначног сусрета са онима којима служите. Вечно значајан благослов уједињења наших породица скоро превазилази разумевање.28
У светском чланству Цркве, 51 проценат тренутно нема оба своја родитеља у одсеку Family Tree (породично стабло) на црквеном интернет сајту FamilySearch. 65 процената нема свих четворо бака и дека.29 Упамтите, без својих коренова и грана не можемо бити спашени. Чланови Цркве треба да набаве и поставе ове важне информације.
Коначно имамо доктрину, храмове и технологију за наше породице да бисмо остварили ово величанствено дело спасења. Предлажем један начин на који се то може учинити. Породице могу одржавати „Family Tree Gathering“ (окупљање код породичног стабла). То треба понављати. Свако ће донети постојећу породичну историју, приче и фотографије, укључујући драгоцене ствари бака, дека и родитеља. Наши млади људи су узбуђени што могу да уче о животима чланова породице - одакле су дошли и како су живели. Многи су окренули своја срца к очевима. Они воле приче и фотографије и имају технолошку стручност да скенирају и пренесу ове приче и фотографије на Family Tree и повежу изворне документе са прецима да би их сачували за сва времена. Наравно, главни циљ је утврдити који обреди још треба да се ураде и послати задатке за основни храмски рад. Брошура Моја породица може се искористити да помогне у бележењу породичних информација, прича и фотографија који се онда могу отпремити на Family Tree.
Породичне обавезе и очекивања треба да буду на врху наших приоритета како бисмо заштитили своју божанску судбину. За оне који су у потрази за продуктивнијим провођењем Шабата за породицу у целини, убрзање овог дела је плодно тло. Једна мајка каже како њен 17-годишњи син користи компјутер после цркве у недељу да ради на породичној историји, а њен 10-годишњи син воли да слуша приче и гледа слике својих предака. То је благословило целу њихову породицу да доживе духа Илијиног. Наше дргоцено корење и гране морају бити неговани.
Исус Христ је дао свој живот као посредник у помирењу. Он је одговорио на коначно питање које је покренуо Јов. Победио је смрт за цело човечанство, оно што нисмо могли урадити сами. Међутим, ми можемо обављати заступничке обреде и заиста постати спаситељи на Гори Сиону30 за сопствене породице, како бисмо са њима били узвишени и спашени.
Сведочим о Спаситељевој помирбеној жртви и сигурности Очевог плана за нас и наше породице. У име Исуса Христа, амен.