Сведочанство пророка Џозефа Смита

Личне речи пророка Џозефа Смита о појављивању Мормонове књиге јесу:

„У вечери… двадесет првог септембра [1823. год.]… предао молитви и преклињању Свемогућем Богу…

Док сам тако призивао Бога, открио сам да је светлост обасјала моју собу, и тако наставила да се појачава док соба није постала светлија него у подне, када се изненада појавила особа поред мог кревета, стојећи у ваздуху, јер његова стопала нису додиривала под.

Имао је на себи комотну хаљину најизразитије белине. Била је то белина изван свега земаљског што сам икада видео; а не верујем да би се било шта на земљи могло начинити да буде тако изразито бело и бљештаво. Шаке су му биле откривене, а и руке његове, мало изнад зглоба, а тако и стопала његова, као и ноге његове, мало изнад чланака. Глава његова и врат су такође били откривени. Могао сам запазити да није имао другу одећу сем ове хаљине, јер је била отворена, тако да сам му могао видети недра.

Не само да је хаљина његова била изразито бела, него је и он сам био неописиво величанствен, а лице његово попут муње. Соба је била изразито светла, али не тако светла као простор око њега. Када сам га први пут угледао, уплашио сам се, али ме је страх убрзо напустио.

Позвао ме је по имену, и рекао ми је да је гласник, мени послат из присуства Божјег, и да му је име Морони; и да Бог има дело за мене да извршим; и да ће се име моје сматрати и добрим и злим међу свим народима, коленима, и језицима, односно да ће се помињати по добру и по злу међу свим народима.

Рекао је да постоји књига која је склоњена, написана на златним плочама, која даје извештај о претходним становницима овог континента, и извору одакле потичу. Рекао је и да она садржи пунину вечног Јеванђеља, онако како ју је Спаситељ предао древним становницима.

Исто тако, да постоје два камена са сребрним луковима – а та два камена, повезана са оклопом, чине оно што се зове Урим и Тумим, и склоњени су са плочама; а поседовање и употреба ова два камена је оно што је људе из древних и прошлих времена учинило ‘видеоцима;’ и да их је Бог припремио у сврху превођења књиге…

Опет, рекао ми је, када будем добио ове плоче о којима је говорио – јер време када би требало да се узму још није дошло – нећу смети да их показујем никоме; нити оклоп с Уримом и Тумимом, сем онима за које ће ми бити заповеђено да им покажем; у супротном бићу уништен. Док је разговарао са мном о плочама, имао сам виђење у свом уму те видех место где су плоче склоњене, и то тако јасно и очигледно да сам препознао место када сам га посетио.

Након овог саопштења, видео сам како се светлост у соби одмах скупља око особе која ми је говорила, и то је потрајало док соба поново није остала у мраку, сем око њега; када, одједном видех, као да се отворио пролаз ка небу, и он се успињао док није потпуно нестао, а соба је остала као што је била пре него што се ова небеска светлост указала.

Лежао сам и размишљао о јединствености призора, и веома се дивио ономе што ми је било изречено од стране овог необичног гласника; када сам, усред свог размишљања изненада открио да је моја соба поново почела да светли, и одједном, исти небески гласник је био поново покрај мог кревета.

Он започе, и опет исприча исто оно што је испричао приликом прве посете, без икакве измене; када је то учинио, обавестио ме је о великим судовима који ће се спустити на земљу, са великим пустошењем глађу, мачем, и помором; и да ће ови тешки судови доћи на земљу за време овог поколења. Након што ми је испричао све ово, успео се поново као што је то учинио и раније.

Од тог тренутка, утисци у мом уму су били тако дубоки, да је сан нестао с очију, и лежао сам преплављен дивљењем због онога што сам видео и чуо. Али колико ли беше моје изненађење када поново видех истог гласника покрај свог кревета, и чух га где опет понавља и говори оно од раније; а дао ми је и упозорење, говорећи ми да ће Сотона покушати да ме искуша (због сиромаштва породице оца мога), да бих се домогао плоча како бих се обогатио. То ми је забранио, говорећи да не смем имати ништа у виду када добијем плоче сем да прославим Бога, и да не смем бити подстакнут ниједним другим мотивом сем да изграђујем царство Његово; у супротном их не би могао добити.

Након ове треће посете, он се успео на небо као и пре, и био сам поново остављен да промишљам о чудноватости онога што сам искусио; када је одмах након што се небески гласник успео од мене по трећи пут, петао запевао, приметио сам да свиће дан, тако да су наши разговори сигурно потрајали целу ту ноћ.

Убрзо након што сам устао из кревета, као и обично пошао сам да обављам нужне свакодневне послове; али, у покушају да радим као и обично, открих да ми је снага била толико исцрпљена да сам био потпуно немоћан. Мој отац, који је радио заједно са мном, видео је да са мном нешто није у реду и рекао ми је да одем кући. Кренуо сам с намером да идем кући; али, у покушају да прескочим ограду преко поља где смо били, снага ме је потпуно издала, и пао сам беспомоћан на земљу, и неко време сам био потпуно несвестан.

Прво чега сам могао да се сетим јесте глас који ми се обратио, назвавши ме по имену. Погледах, и видех оног истог гласника како стоји изнад моје главе, окружен светлошћу као и пре. Он ми поново исприча све оно што ми је испричао претходне ноћи, и заповеди ми да идем код свог оца и кажем му о виђењу и заповестима које сам примио.

Послушао сам га и вратио сам се оцу у поље, и објаснио му цео случај. Одговорио ми је да је то од Бога, и рекао ми је да пођем и учиним како ми је гласник заповедио. Напустио сам поље и пошао к месту на коме ми је гласник рекао да су плоче склоњене; и због јасноће виђења које сам имао о томе, препознао сам то место чим сам тамо дошао.

Недалеко од села Манчестер, у округу Онтарио, у држави Њујорк, налази се повелико брдо, најистакнутије у целом крају. На западној страни овог брда, недалеко од врха, под прилично великим каменом, лежале су плоче, смештене у каменој кутији. Овај камен је био дебео и заобљен по средини горње стране, и тањи према рубовима, тако да је средишњи његов део био видљив изнад земље, али је ивица свуда около била прекривена земљом.

Након што склоних земљу, дохватио сам полугу коју сам поставио испод руба камена, и уз мало напора сам га подигао. Погледао сам унутра, и тамо сам заиста угледао плоче, Урим и Тумим, и оклоп, као што је гласник и рекао. Кутија у којој су оне лежале била је састављена од положених каменова спојених неком врстом цемента. На дну кутије су лежала два камена попречно у односу на кутију, а на овим каменовима су биле положене плоче и све остало с њима.

Покушао сам да их извадим, али ми је гласник забранио, и опет ме је обавестио да време њиховог обелодањивања још није дошло, нити ће доћи још четири године од тада; али ми је рекао да морам доћи на то место онда када прође тачно једна година, и да ће се тамо сусрести са мном, и да наставим да тако чиним све док не дође време да добијем плоче.

Стога, како ми је било заповеђено, одлазио сам тамо крајем сваке године, и сваки пут налазио гласника тамо, и примао упутства и знање приликом сваког од наших разговора о ономе што ће Господ учинити, и како и на који начин ће Његово царство бити вођено у последњим данима…

Најзад, дошло је време да добијем плоче, Урим и Тумим, и оклоп. Двадесет другог септембра, хиљаду осамсто двадесет седме године, отишавши као и обично крајем још једне године на место где су склоњене, исти онај небески гласник ми их је предао с овом наредбом да будем одговоран за њих; да ћу, ако дозволим да се немаром, или било каквом мојом небригом изгубе, бити одбачен; али уколико уложим сав свој труд да их сачувам, док их он, гласник, не затражи, биће заштићене.

Убрзо сам открио зашто сам примио тако строге наредбе да их сачувам, и зашто ми гласник рече да ће их затражити када учиним оно што се из руке моје буде захтевало. Недуго пошто се сазнало да их поседујем, многи уложише велике напоре да ми их одузму. У ту сврху прибегавало се свакаквим варкама које су се могле смислити. Прогон је постао оштрији и озбиљнији него пре, а мноштво је непрестано вребало да ми их одузме ако је могуће. Али, мудрошћу Божјом, оне остадоше безбедне у мојим рукама док нисам испунио с њима оно што се захтевало из руке моје. Када их је, према договору, гласник затражио, предао сам му их; и он их има у свом поседу све до данас, односно до другог дана маја, хиљаду осамсто тридесет осме године.”

За потпунији запис видети Историју Џозефа Смита, у Драгоценом бисеру.

Овај древни запис, на овај начин изашао из земље попут гласа народа који говори из праха, и преведен на савремен језик даром и моћу Божјом, како је потврђено божанским исказом, први пут је објављен свету на енглеском језику године 1830, као The Book of Mormon.