1. И ево, догоди се да пошто прође неколико година, дође међу народ Нефијев човек чије име беше Шерем.

2. И догоди се да поче проповедати међу народом, и изјављивати да неће бити никаквог Христа. И проповедаше много тога што беше ласкаво народу. А то учини да би могао оборити учење Христово.

3. И беше марљиво радио како би могао завести срца народа, толико да заведе многа срца. А знајући да ја, Јаков, имам веру у Христа који ће доћи, вребаше згодну прилику да ми се приближи.

4. А беше учен, тако да имаше савршено познавање језика овог народа. Могаше се, стога, служити великим ласкањем и великом моћу говора, по моћи ђаволовој.

5. И надаше се да ће ме поколебати у вери, упркос многим ^аоткривењима и свему оном што видех о томе; јер ја заиста видех анђеле, и они ми служаху. А такође чух и глас Господњи који ми говораше самом речју, с времена на време. Стога се не могох поколебати.

6. И догоди се да дође к мени и овако ми прозбори, говорећи: Брате Јакове, често тражих прилику да могу говорити с тобом, јер чух а и знам да много обилазиш проповедајући оно што ти зовеш јеванђељем, или учењем Христовим.

7. И навео си многе од ових људи да изопаче прави пут Божји и не ^адрже закон Мојсијев који је прави пут, и промене закон Мојсијев служећи бићу за које кажеш да ће доћи за много стотина година. И ево, гле, ја, Шерем, изјављујем да је то богохуљење, јер ниједан човек не зна о томе, јер не ^бможе говорити о оном што ће доћи. И тако се Шерем препираше са мном.

8. Али гле, Господ Бог изли ^аДуха свога на душу моју, толико да га ја постидех у свим речима његовим.

9. И рекох му: Поричеш ли Христа који ће доћи? А он рече: Када би био неки Христ, не бих га порицао, али знам да Христа нема, нити је било, нити ће га икада бити.

10. А ја му рекох: Верујеш ли Светим писмима? А он рече: Да.

11. А ја му рекох: Онда их ти не разумеш, јер она заиста сведоче о Христу. Гле, кажем ти да ниједан од пророка не писаше нити ^апророковаше, а да не говораше о том Христу.

12. И то није све – мени беше објављено, јер чух и видех, а то ми такође беше објављено ^амоћу Светог Духа. Стога, знам, да кад не би било помирења сав би људски род морао бити ^бизгубљен.

13. И догоди се да ми он рече: Покажи ми ^азнак том моћу Светог Духа, помоћу које ти толико знаш.

14. А ја му рекох: Шта сам ја да Бога искушавам да теби знак покаже за оно што знаш да је ^аистинито? Мада ћеш то порећи, јер си од ^бђавола. Ипак, нека не буде моја воља, него ако Бог хоће да те удари, нека ти то буде знак да Он има моћ и на небу и на земљи, а и да ће Христ доћи. И нека буде, о Господе, воља Твоја, а не моја.

15. И догоди се да када ја, Јаков, рекох ове речи, моћ Господња дође на њега, тако да паде на земљу. И догоди се да беше негован током много дана.

16. И догоди се да рече народу: Окупите се сутра, јер ћу умрети. Стога, желим да говорим народу пре него што умрем.

17. И догоди се да се сутрадан сакупи мноштво, и он им отворено говораше и порече ствари којима их беше поучавао, и призна Христа, и моћ Светог Духа, и служење анђеоско.

18. И јасно им говораше како беше ^аобманут моћу ^бђаволовом. И говораше о паклу, и о вечности, и казни вечној.

19. И рече: Бојим се да починих ^анеопростив грех, јер Богу лагах, јер порекох Христа, а рекох да верујем Светим писмима. А она заиста сведоче о Њему. И због тога што тако лагах Богу веома се бојим да ће ми стање бити ^бстрашно, али се исповедам Богу.

20. И догоди се да када изговори те речи, не могаше више говорити и ^аиздахну.

21. А када се мноштво осведочи да то говораше пре него што ће издахнути, веома се зачудише, толико да моћ Божја дође на њих и беху ^аобузети тако да попадаше на земљу.

22. Ево, то беше угодно мени, Јакову, јер затражих то од Оца свога који је на небу, јер чу Он вапај мој и услиши молитву моју.

23. И догоди се да мир и љубав Божја опет беху обновљени међу народом. И ^аистраживаху они Света писма, и не слушаху више глас тог опаког човека.

24. И догоди се да многа средства беху измишљена да би се Ламанци ^авратили и обновили у знању истине. Али све то беше ^бузалуд, јер они уживаху у ^вратовима и ^гкрвопролићу и имаху вечну ^дмржњу према нама, браћи својој. И непрестано настојаху да нас униште моћу оружја свога.

25. Стога се народ Нефијев утврђиваше против њих оружјем својим и свом снагом својом, уздајући се у Бога и ^астену спасења свога. Настављаху они, стога, да буду победници над непријатељима својим.

26. И догоди се да ја, Јаков, почех старити. И како се запис о овом народу води на ^адругим плочама Нефијевим, стога, завршавам овај запис, изјављујући да писах како најбоље знадох, говорећи да време умине с нама, а и ^бживоти нам наши уминуше попут сна, јер бејасмо усамљен и достојанствен народ, луталице, истерани из Јерусалима, рођени у страдању у пустињи и омражени од браће своје, што узрокова ратове и сукобе. Стога оплакивасмо дане своје.

27. И ја, Јаков, видех да убрзо морам сићи у гроб свој. Стога рекох сину своме ^аЕносу: Узми ове плоче. И рекох му оно што ми брат мој Нефи беше ^бзаповедио, а он обећа послушност заповестима. И ја завршавам писање своје на плочама овим, а то писање је кратко. А читаоцу желим збогом, надајући се да ће многи од браће моје читати речи моје. Збогом, браћо.