Књига Јаковљева
Брата Нефијевог

1. Јер гле, догоди се да педесет и пет година беше прошло од времена кад Лехи напусти Јерусалим. Стога Нефи даде мени, ^аЈакову, ^бзаповест у погледу ^вмалих плоча, на којима је ово урезано.

2. И даде мени, Јакову, заповест да на овим плочама напишем нешто од онога што сматрам најдрагоценијим, да не улазим, осим незнатно, у историју овог народа који се назива народом нефијским.

3. Јер он рече да ће историја његовог народа бити урезана на његовим другим плочама, а да ове плоче чувам и предајем их потомству своме са поколења на поколење.

4. И буде ли проповедања које је свето, или откривења које је велико, или пророковања, да оно ^анајважније урежем на овим плочама, и да обухватим колико год је могуће, Христа ради, и народа нашег ради.

5. Јер због вере и велике бриге, заиста нам беше објављено о народу нашем, оно што ће му се ^адогодити.

6. А имадосмо, такође, и многа откривења, и много духа пророчког. Стога, знадосмо за ^аХриста и царство Његово које ће доћи.

7. Стога марљиво радисмо међу народом нашим, како бисмо их уверили да ^адођу Христу и узму удела у доброти Божјој, како би ушли у ^бпокој Његов, да се Он не би у гневу своме заклео да неће ^вући, као кад Га синови Израелови ^гизазваше у данима искушења док беху у ^дпустињи.

8. Стога, тражисмо од Бога да можемо све људе да уверимо да се не ^абуне против Бога, да Га не ^бизазивају на срџбу, него да сви људи поверују у Христа и имају у виду смрт Његову, и трпе ^вкрст Његов и поднесу поругу света. Стога, ја, Јаков, узимам на себе да испуним заповест брата свога Нефија.

9. Ево, Нефи остари и увиде да ускоро мора ^аумрети. Стога, ^бпомаза једног човека да сада буде цар и владар над његовим народом, у складу са владавином ^вцарева.

10. Како народ веома љубљаше Нефија, јер им беше велик заштитник, узевши ^амач Лаванов у одбрану њихову, и радећи у свим данима својим за добробит њихову –

11. Стога, народ беше жељан да задржи у сећању име његово. И ко год би владао на месту његовом беше назван од народа другим Нефијем, трећим Нефијем, и тако даље, у складу са владавином царева. И тако беху названи од народа, какво год име имали.

12. И догоди се да Нефи умре.

13. Ево, народи који не беху ^аЛаманци беху ^бНефијци. Ипак, називаху се Нефијцима, Јаковљевцима, Јосифовцима, ^вЗорамцима, Ламанцима, Лемуиловцима и Исмаиловцима.

14. Али ја, Јаков, нећу их одсад разликовати под тим именима, него ћу их звати ^аЛаманцима који настоје да униште народ Нефијев, а оне који су пријатељи Нефију назваћу ^бНефијцима, или ^внародом нефијским, у складу са владавином царева.

15. И догоди се да народ Нефијев, под владавином другог цара, постепено отврдну у срцима својим и помало се препусти опаким навикама, као што Давид из давнина пожеле много ^ажена и иноча, а тако и Соломун, син његов.

16. Да, и почеше да трагају за многим златом и сребром, и почеше помало да се узносе у охолости.

17. Стога им ја, Јаков, упутих ове речи док их поучавах у ^ахраму, пошто најпре добих ^бзадатак од Господа.

18. Јер ја, Јаков, и брат мој, Јосиф, бејасмо свештеници и учитељи овог народа, ^апосвећени руком Нефијевом.

19. И величасмо ^аслужбу своју Господу, преузимајући ^бодговорност на себе, главама својим одговарајући за грехе народа уколико их не бисмо пуном марљивошћу поучавали речи Божјој. Стога, радисмо свом снагом својом да ^вкрв њихова не упрска одећу нашу. У противном, крв би њихова упрскала одећу нашу и не бисмо се нашли неукаљани у последњи дан.