Само напред – са вером
Испољавање вере у нашег Спаситеља, Исуса Христа, помаже нам да превазиђемо обесхрабрење без обзира на препреке на које наилазимо.
Старешина Џорџ А. Смит, апостол, у време великих тешкоћа, од пророка Џозефа Смита добио је савет: „Рекао ми је да никад не треба да се обесхрабрим, какве год тешкоће да ме снађу. Да упаднем у најдубљи понор Нове Шкотске и да се све Стеновите Планине сруче на мене, не би требало да се се обесхрабрим него да издржим, покажем веру и наставим храбро, и требало би да изађем макар на површину.”1
Како је пророк Џозеф то могао да каже некоме ко пати? Зато што је знао да је то истина. Живео је у складу са тим. Џозеф је стално пролазио кроз велике тешкоће у свом животу. Међутим, пошто је показивао веру у Исуса Христа и Његово помирење, и једноставно ишао напред, савладавао је наизглед непремостиве препреке.2
Данас бих желео да обновим Џозефову молбу да не дозволимо да нас обузме обесхрабрење када се суочимо са разочарењем, болним искуствима, сопственим несавршеностима или другим изазовима.
Када кажем обесхрабрење, не мислим на исцрпљујуће изазове клиничке депресије, анксиозне поремећаје или друге болести које захтевају посебан приступ.3 Једноставно говорим о класичном обесхрабрењу које долази са животним успонима и падовима.
Надахњују ме моји хероји који једноставно иду даље – са вером – без обзира на све.4 У Мормоновој књизи читамо о Зораму, Лавановом слузи. Када је Нефи узео месингане плоче, Зорам се суочио са избором да следи Нефија и његову браћу у пустињу или можда изгуби живот.
Какав избор! Зорамова прва мисао била је да бежи, али Нефи га је задржао и заклео се да ће, ако пође са њима, бити слободан и имати место у њиховој породици. Зорам је скупио храброст и пошао са њима.5
Зорам је поднео многе невоље у свом новом животу, али је и даље ишао напред са вером. Немамо назнака да је Зорам жалио за својом прошлошћу или да је гајио огорченост према Богу или другима.6 Био је истински пријатељ Нефију, пророку, и он и његово потомство живели су у слободи и благостању у обећаној земљи. Оно што је била огромна препрека на Зорамовом путу, на крају је довело до богатих благослова захваљујући његовој верности и спремности да настави да иде напред – са вером.7
Недавно сам чуо причу једне жене о томе како је истрајала у тешкоћама.8 Имала је неке изазове и једне недеље седела је на часу Потпорног друштва и слушала учитељицу за коју је мислила да живи савршеним животом, потпуно другачијим од њеног. Била је уморна и обесхрабрена. Осећала се као да није довољно добра, или чак да не припада ту, па је устала и отишла, планирајући да се више никада не врати у цркву. Док је ишла према свом аутомобилу, примила је јасан подстицај: „Иди у цркву и слушај говорника на причесном састанку.” Посумњала је у подстицај, али га је поново снажно осетила, па је отишла на састанак.
Порука је била управо оно што јој је требало. Осетила је Духа. Знала је да Господ жели да она остане са Њим, да буде Његова ученица и да иде у цркву, па је то и учинила.
Знате ли на чему је била захвална? Што није одустала. Само је наставила даље – са вером у Исуса Христа, чак и када ју је то оптерећивало, а она и њена породица су обилно благословени због њеног напредовања.
Бог неба и земље ће нам помоћи да превазиђемо обесхрабрење и све препреке на које наиђемо ако гледамо у Њега, следимо подстицаје Светог Духа,9 и само наставимо даље – са вером.
Срећом, када смо слаби или немоћни, Господ може ојачати нашу веру. Он може увећати наше способности више него ми сами. Доживео сам то. Пре више од 20 година, неочекивано сам позван за члана обласне Седамдесеторице, и осећао сам се веома неспремно. Након мојих задатака у вези са обуком, требало је да председавам на својој првој конференцији кочића.10 Председник кочића и ја смо помно испланирали сваки детаљ. Непосредно пре конференције, председник Бојд К. Пакер, тадашњи вршилац дужности председника Већа дванаесторице апостола, позвао је да види да ли може да иде са мном. Изненадио сам се и, наравно, пристао. Питао сам шта би он желео у вези са конференцијом, пошто ће председавати. Предложио је да се не обазиремо на планове и припремимо се да следимо Духа. Срећом, имао сам још 10 дана за учење, молитву и припрему.
Са отвореним дневним редом, били смо иза говорнице 20 минута пре почетка састанка вођства. Нагнуо сам се ка председнику кочића и шапнуо: „Ово је диван кочић.”
Председник Пакер ме је нежно додирнуо лактом и рекао: „Без приче.”
Престао сам да говорим и на памет ми је пао његов говор са генералне конференције „Побожност призива откривење”11. Приметио сам да председник Пакер записује референце из Светих писама. Дух ми је потврдио да прима утиске у вези са састанком. Моје искуство учења је тек почело.
Председник Пакер је говорио првих 15 минута и нагласио важност вођења свих састанака уз помоћ Светог Духа.12 Потом је рекао: „Сада ћемо чути старешину Кука.”
Док сам ишао према говорници, питао сам колико би он желео да говорим и да ли би желео да говорим о некој одређеној теми. Рекао је: „Планирај 15 минута и настави по надахнућу.” Говорио сам око 14 минута и поделио све што сам имао на уму.
Председник Пакер је поново устао и говорио још 15 минута. Поделио је овај стих:
„Подигните гласове своје овом народу… и нећете бити постиђени пред људима;
Јер даће вам се… у правом тренутку, шта ћете рећи.”13
Затим је рекао: „Сада ћемо чути старешину Кука.”
Био сам у шоку. Никада ми ни на памет није пало да ће се од мене тражити да два пута говорим на једном састанку. Нисам имао идеју шта да кажем. Док сам се усрдно молио и ослањао на Господа за помоћ, некако сам био благословен једном мишљу, стихом из Светих писама, и био сам у стању да говорим још 15 минута. Сео сам потпуно исцрпљен.
Председник Пакер је поново говорио 15 минута о слеђењу Духа и поделио Павлова учења да не треба да се користимо „речима што је научила човечија премудрост, него шта учи Дух Свети”.14 Као што можете замислити, био сам узнемирен када је био подстакнут да по трећи пут каже: „Сада ћемо чути старешину Кука.”
Осећао сам се празно. Нисам имао шта да кажем. Знао сам да је то тренутак да покажем више вере. Полако сам кренуо према говорници, молећи Бога за помоћ. Док сам прилазио микрофону, Господ ме је на чудесан начин благословио да некако дам још једну 15-минутну поруку.15
Састанак се коначно завршио, али сам брзо схватио да ће заседање за одрасле почети за један сат. О, не! Попут Зорама, заиста сам желео да побегнем, али баш као што је Нефи ухватио њега, знао сам да ће председник Пакер ухватити мене. Састанак одраслих пратио је исти образац. Говорио сам још три пута. Следећег дана на главном заседању говорио сам једном.
После конференције, председник Пакер је с љубављу рекао: „Хајде да поновимо ово још који пут.” Волим председника Бојда К. Пакера и захвалан сам на свему што сам научио.
Знате ли на чему сам захвалан? Што нисам одустао, нити се успротивио. Да сам попустио у својој очајничкој жељи да побегнем са тих састанака, пропустио бих прилику да увећам своју веру и примим обиље љубави и подршке од Небеског Оца. Спознао сам Његову милост, чудесну моћ Исуса Христа и Његовог помирења и моћан утицај Светог Духа. Упркос својој слабости,16 спознао сам да могу да служим; могу да допринесем када је Господ уз мене, само ако идем напред са вером.
Без обзира на величину, обим и озбиљност изазова са којима се суочавамо у животу, сви имамо тренутке када желимо да станемо, одемо, побегнемо или можда одустанемо. Али испољавање вере у нашег Спаситеља, Исуса Христа, помаже нам да превазиђемо обесхрабрење без обзира на препреке на које наилазимо.
Као што је Спаситељ завршио дело које Му је поверено, има моћ да помогне нама да завршимо дело које нам је поверено.17 Можемо бити благословени да напредујемо заветним путем, без обзира колико каменит бива, и на крају примимо вечни живот.18
Као што је пророк Џозеф Смит рекао: „Останите постојани, ви свеци Господњи, издржите још мало, и животна олуја биће прошлост, а онај Бог, чије сте слуге, наградиће вас.”19 У име Исуса Христа, амен.