Света писма
Омни 1


Књига Омнијева

Поглавље 1.

Омни, Амарон, Кемиш, Абинадом и Амалеки, један за другим, воде записе – Мосија открива народ Зарахемлин, који дође из Јерусалима у данима Седекије – Мосија постаје њихов цар – Потомци Мулекови у Зарахемли открише Коријантумра, последњег Јаредовца – Цара Венијамина наслеђује Мосија – Људи треба да принесу своје душе као жртву Христу. Око 323–130 год. пре Христа.

1. Гле, догоди се да мени, Омнију, беше заповеђено од оца мога, Јарома, да напишем нешто на овим плочама, да сачувам родословље наше –

2. Стога, ја бих да знате да се у данима својим много борах мачем да сачувам свој народ, Нефијце, да не падну у руке непријатеља својих, Ламанаца. Али гле, сам по себи опак сам човек и не држах одредбе и заповести Господње како је требало.

3. И догоди се да две стотине седамдесет и шест година прође и имадосмо многа раздобља мира. А у многим раздобљима имадосмо тежак рат и крвопролиће. Да, и укратко, две стотине осамдесет и две године беше прошло и ја вођах ове плоче по заповестима очева својих и предадох их сину своме Амарону. И ја завршавам.

4. И ево, ја, Амарон, пишем оно што пишем, што је мало, у књигу оца свога.

5. Гле, догоди се да три стотине двадесет година прође и опакији део Нефијаца беше уништен.

6. Јер Господ не би допустио, пошто их изведе из земље јерусалимске и заштити и сачува их од пада у руке непријатеља њихових, да, не би допустио да се не потврде речи које говораше очевима нашим, говорећи: Уколико не будете држали заповести моје нећете напредовати у земљи.

7. Стога их Господ походи великим судом. Међутим, поштеди Он праведне да не би страдали; ипак их избави из руку непријатеља њихових.

8. И догоди се да ја предадох плоче брату своме, Кемишу.

9. Ево, ја, Кемиш, пишем оно мало ствари које пишем у исту књигу као и брат мој, јер гле, видех последње што он написа, да то написа својом руком, а то написа у дан када их мени предаде. И тако ми водимо записе, јер то је по заповестима очева наших. И ја завршавам.

10. Гле, ја, Абинадом, син сам Кемишев. Гле, догоди се да видех пуно ратова и сукоба између свога народа, Нефијаца, и Ламанаца. И ја, мачем својим, одузех животе многим Ламанцима у одбрани браће своје.

11. И гле, запис овог народа урезан је на плочама које цареви имају кроз поколења, и ја не знам ни за једну објаву, осим оне која је записана, ни пророштво, осим оног које је записано. Стога, оно што је написано, довољно је. И ја завршавам.

12. Гле, ја сам Амалеки, син Абинадомов. Гле, говорићу вам нешто о Мосији, који постаде цар у земљи Зарахемли. Јер гле, пошто беше упозорен од Господа да бежи из земље Нефи, а и сви који би послушали глас Господњи такође треба да отпутују из земље са њим, у пустињу –

13. И догоди се да он учини како му Господ беше заповедио. И сви који послушаше глас Господњи отпутоваху из земље у пустињу. А беху вођени многим проповедањима и пророштвима. И непрестано беху опомињани речју Божјом и моћу руке Његове беху вођени кроз пустињу док не сиђоше до земље која се зове земља Зарахемла.

14. И открише народ који се зваше народом Зарахемлиним. Тад наста велика радост међу народом Зарахемлиним. А и Зарахемла се силно радоваше, јер Господ беше послао народ Мосијин са месинганим плочама које садржаваху запис о Јеврејима.

15. Гле, догоди се да Мосија откри да народ Зарахемлин дође из Јерусалима у време када Седекија, цар Јуде, беше као заробљеник одведен у Вавилон.

16. И путоваху они пустињом, и преко великих вода руком Господњом беху доведени у земљу где их Мосија откри. И од тада па надаље беху боравили тамо.

17. А у време када их Мосија откри, они се већ силно намножише. Ипак, имаху многе ратове и озбиљне сукобе, и с времена на време од мача падаху. А језик се њихов беше искварио, а они са собом не беху понели никакве записе и порицаху постојање Створитеља свога. А ни Мосија ни народ Мосијин не могаху их разумети.

18. Али, догоди се да Мосија нареди да се поуче његовом језику. И догоди се да пошто беху поучавани језику Мосијином, Зарахемла даде родословље о очевима својим, по сећању своме. И она су записана, али не на овим плочама.

19. И догоди се да се народ Зарахемлин и Мосијин ујединише, а Мосија беше постављен да буде њихов цар.

20. И у дане Мосијине догоди се да му беше донешен велик камен са урезима на њему. А он протумачи урезе даром и моћу Божјом.

21. А они садржаваху извештај о неком Коријантумру и погибији његовог народа. А Коријантумр беше откривен од народа Зарахемлиног и борављаше са њима током девет месечевих мена.

22. У њему се у неколико речи говораше и о очевима његовим. А први родитељи његови стигоше са куле, у време кад Господ побрка језик људима, а жестина Господња паде на њих по судовима Његовим који су праведни, а кости им леже расејане по земљи на северу.

23. Гле ја, Амалеки, бејах рођен у дане Мосијине и поживех да видим смрт његову. А Венијамин, син његов, влада уместо њега.

24. И гле, видех, у дане цара Венијамина тежак рат и много крвопролића између Нефијаца и Ламанаца. Али гле, Нефијци стекоше велику надмоћ над њима, да, толику да их цар Венијамин истера из земље Зарахемле.

25. И догоди се да почех старити и, не имавши потомства, а знајући да је цар Венијамин праведан човек пред Господом, уручићу му, дакле, ове плоче, опомињући све људе да дођу Богу, Свецу Израеловом, и поверују у пророштва, и у откривења и у служење анђеоско и у дар говорења језицима и у дар тумачења језика, и у све оно што је добро, јер нема ничега што је добро а да не долази од Господа, а оно што је зло долази од ђавола.

26. И ево, љубљена браћо моја, ја бих да дођете Христу који је Светац Израелов и узмете удела у спасењу Његовом и у моћи откупљења Његовог. Да, дођите к Њему и принесите Му целе душе своје као принос и наставите у посту и молитви и истрајте до краја. И тако жив био Господ бићете спашени.

27. А сада бих говорио нешто о оних неколико који се успеше у пустињу да би се вратили у земљу Нефи, јер беше их много који пожелеше да поседују земљу баштине своје.

28. Стога, успеше се они у пустињу. А вођа њихов беше снажан и силан човек и човек тврде шије. Стога изазва сукоб међу њима и сви, осим педесеторице, беху побијени у пустињи, а ови се опет вратише у земљу Зарахемлу.

29. И догоди се још да са собом узеше знатан број других и опет се упутише у пустињу.

30. И ја, Амалеки, имадох брата који такође пође са њима. И од тада не знам ништа о њима. А ускоро лежем у гроб свој, а ове плоче су испуњене. И ја завршавам казивање своје.