Прилике да се чини добро
Господњи начин пружања помоћи онима који имају материјалне потребе захтева људе који су из љубави посветили себе и оно што имају Богу и Његовом делу.
Моја драга браћо и сестре, сврха моје поруке је да изразим поштовање и увеличам оно што је Господ учинио и чини да би служио сиромашнима и онима у потреби међу својом децом на земљи. Он воли своју децу која су у потреби, али и оне који желе да помогну. Створио је начине за благосиљање оних којима је потребна помоћ и оних који је пружају.
Наш Небески Отац чује молитве своје деце широм земље која се моле за храну, одећу и достојанство које би имали када би били у могућности да сами себе издржавају. Те молитве су Му упућиване откако је поставио мушкарце и жене на земљу.
Упознајете се са тим потребама тамо где живите и широм света. Ваше срце је често подстакнуто разумевањем. Када упознате некога ко се труди да нађе посао, осећате жељу да помогнете. Осећате је када одете у кућу удовице и видите да нема хране. Осећате је када видите фотографије деце која плачу седећи на рушевинама свог дома уништеног земљотресом или у пожару.
Због тога што Господ чује њихове вапаје и осећа дубоку самилост према њима, од почетка је обезбедио начине на које ће његови следбеници помагати. Позвао је своју децу да посвете своје време, своја средства и себе како би му се придружили у служењу другима.
Његов начин помагања се некад звао „Живети по закону посвећења.” У другим приликама се звао „Ред јединства.” У наше време се зове „Црквени програм доброчинства.”
Имена и детаљи функционисања се мењају како би одговарали потребама и ситуацијама у којима се људи налазе. Али Господњи начин пружања помоћи онима који имају материјалне потребе, захтева људе који су из љубави посветили себе и оно што имају Богу и Његовом делу.
Он нас је позвао и заповедио нам да учествујемо у његовом делу да подижемо оне у потреби. У водама крштења и у светим Божјим храмовима заветовали смо се да ћемо то чинити. Обнављамо тај завет недељом када узимамо причешће.
Мој циљ данас је да опишем неке од прилика које нам је Он обезбедио да помажемо другима у потреби. За ово кратко време колико смо заједно не могу их све споменути. Моја нада је да ћу обновити и ојачати вашу посвећеност да делујете.
Постоји химна о Господњем позиву на ово дело, коју сам певао када сам био дечак. У детињству сам више обраћао пажњу на веселу мелодију него на моћ речи. Молим се да осетите те речи у свом срцу данас. Хајде да поново чујемо те речи:
Да ли сам данас учинио нешто добро у свету?
Да ли сам помогао некоме у невољи?
Да ли сам развеселио тужног и учинио некога срећним?
Ако нисам, заиста сам изневерио.
Да ли jе нечиjи терет данас лакши
jер сам био вољан да делим?
Да ли су болесни и уморни примили помоћ на свом путу?
Да ли сам био ту када им jе била потребна помоћ?
Онда се пробуди и учини нешто више
од снивања о своjоj палати на висини.
Чинити добро jе задовољство, радост неизмерна,
благослов дужности и љубави.1
Господ редовно шаље позиве за буђење свима нама. Понекад то може бити изненадно саосећање према некоме ко је у потреби. Отац га може осетити када види дете које је пало и огулило колено. Мајка га може осетити када ноћу чује плач свог уплашеног детета. Син или ћерка могу саосећати са неким ко изгледа тужно или уплашено у школи.
Сви ми смо били дирнути саосећањем за друге а да то чак нисмо знали. На пример, када сте чули извештаје о таласима широм Пацифика изазваних земљотресом у Јапану, осетили сте бригу за оне који ће можда бити повређени.
Саосећање се пробудило у хиљадама вас који сте чули за поплаву у Квинсленду, у Аустралији. У вестима су углавном емитоване процене о броју људи у којима је потребна помоћ. Али многи од вас су осетили бол због тих људи. Позиву да се пробуде добровољно се одазвало 1500 или више чланова Цркве у Аустралији који су дошли да помогну и утеше.
Они су своје саосећање претворили у одлуку да поступају у складу са својим заветима. Видео сам благослове који долазе особи у потреби која прима помоћ и особи која користи ту прилику да је пружи.
Мудри родитељи у свакој потреби других виде начин да привуку благослове у животе својих синова и ћерки. Троје деце недавно је донело посуде са изврсном храном пред наша улазна врата. Њихови родитељи су знали да нам је потребна помоћ и пружили су својој деци прилику да нам служе.
Ти родитељи су благословили нашу породицу својом великодушном службом. Одлуком да омогуће својој деци да учествују у давању, пренели су благослове и на своју унучад. Осмеси деце када су напустила наш дом уверили су ме да ће се то догодити. Причаће својој деци о радости коју су осетили пружајући добротворну службу за Господа. Сећам се тог осећања тихог задовољства из детињства, када сам плевио коров код свог комшије, на позив свог оца. Кад год сам позван да будем давалац сетим се химне у коју верујем: „Sweet is the work, my God, my King (Сладак је рад, мој Боже, мој царе).”2
Знам да су те речи написане да би описале радост која долази када служимо Богу на Шабат. Али та деца на нашим вратима су једног радног дана осетила радост због вршења Господњег дела. Њихови родитељи су видели прилику да чине добро и да генерацијама шире радост.
Начин на који се Господ брине за оне у потреби обезбеђује још једну прилику родитељима да благослове своју децу. Видео сам је у капели у недељу. Мало дете је предало бискупу коверат са прилогом његове породице када је он пре састанка причешћа ушао у капелу.
Познавао сам ту породицу и дечака. Породица је управо чула да је некоме из одељења потребна помоћ. Дечаков отац је рекао нешто слично детету док је у коверат стављао посни принос већи него иначе. „Данас смо постили и молили се за оне у потреби. Молим те, дај овај коверат бискупу за нас. Знам да ће га он дати онима чије су потребе веће од наших.”
Уместо бола због гладовања те недеље, дечак ће памтити тај дан са топлим узбуђењем. Могао сам из његовог осмеха и начина на који је чврсто држао коверат да прочитам да је осећао велико поверење његовог оца да однесе породични принос за сиромашне. Сећаће се тог дана када буде ђакон, а можда и заувек.
Видео сам ту исту срећу на лицима особа које су помогле људима за Господа у Ајдаху пре много година. Брана Тетон се срушила 6. јуна 1976. године. Страдало је једанаесторо људи. Хиљаде људи је морало да напусти своје домове у року од неколико сати. Неке куће су збрисане. А на стотине пребивалишта је могло постати усељиво само захваљујући раду и новцу који су превазилазили могућности власника.
Они који су чули за ту трагедију осетили су саосећање, а неки су осетили позив да чине добро. Суседи, бискупи, председнице Потпорног друштва, вође већа, кућни учитељи и кућне учитељице напустили су домове и послове да би чистили поплављене куће других.
Један пар се вратио у Рексбург са одмора одмах после поплаве. Нису отишли да виде сопствени дом. Уместо тога су пронашли свог бискупа да га питају где могу да помогну. Он их је упутио једној породици у потреби.
После неколико дана отишли су да погледају свој дом. Нестао је, однешен поплавом. Једноставно су се вратили код бискупа и питали: „А сада, шта желите да учинимо?”
Где год да живите, видели сте како се то чудо саосећања претвара у несебично деловање. Можда се то није догодило приликом неке велике природне катастрофе. Видео сам то на већу свештенства, где брат устаје да опише потребе човека или жене која тражи прилику да ради за сопствено издржавање и издржавање своје породице. Могао сам да осетим саосећање у просторији, али неко је предложио имена људи који би могли да запосле особу којој је био потребан посао.
Оно што се дешава на том свештеничком већу и оно што се догодило у поплављеним кућама у Ајдаху је манифестација Господњег начина да помогне онима у великој потреби да поново постану финансијски самостални. Ми осећамо самилост и знамо како да делујемо на Господњи начин да бисмо помогли.
Ове године славимо 75. годишњицу црквеног програма доброчинства. Основан је како би изашао у сусрет потребама оних који су изгубили посао, фарме, па чак и домове, у време познато као „Велика депресија.”
Велике материјалне потребе деце Небеског Оца поново су се појавиле у наше време, као што су се појављивале и појављиваће се увек. Начела која су темељ црквеног програма доброчинства нису намењена само за једно време или једно место. Намењена су за сва времена и сва места.
Та начела су духовна и вечна. Из тог разлога ће нам разумевање и чврсто уграђивање истих у наша срца омогућити да видимо и искористимо прилике кад год и где год нас Господ позове.
Ево неких начела која су ме водила када сам желео да помогнем на Господњи начин и када су други помогли мени.
Прво, сви су срећнији и осећају веће самопоштовање када могу да брину сами о себи и својој породици, а затим гледају да се побрину за друге. Захвалан сам за оне који су ми помогли да задовољим своје потребе. Током година сам чак постао захвалнији за оне који су ми помогли да постанем финансијски самосталан. Затим сам био најзахвалнији онима који су ми показали како да користим нешто од свог вишка да бих помогао другима.
Научио сам да је начин на који ћу имати вишак, да потрошим мање него што зарадим. Са тим вишком сам био у могућности да сазнам да је заиста боље давати него примати. То је делимично истина због тога што нас Господ благосиља када помажемо на Његов начин.
Председник Марион Џ. Ромни је рекао о делу доброчинства: „У овом делу не можете осиромашити.” А затим је овако цитирао свог председника мисије Мелвина Џ. Баларда: „Особа не може дати окрајак Господу а да за узврат не прими векну.”3
У свом животу сам открио да је то истина. Када сам ја великодушан према деци Небеског Оца, Он је великодушан према мени.
Друго јеванђеоско начело које ми је било водич у делу доброчинства је моћ и благослов јединства. Када удружимо руке у служењу људима у потреби, Господ уједињује наша срца. Председник Џ. Рубен Кларк мл. рекао је то на овај начин: „То давање је… подстакло… осећања општег братства када су мушкарци свих занимања и професија радили раме уз раме у башти доброчинства или на другим пројектима.”4
То увећано осећање братства важи за примаоца као и за даваоца. До данашњег дана се човек са којим сам раме уз раме избацивао блато из његовог потопљеног дома у Рексбургу осећа везаним за мене. Осећа веће лично достојанство што је учинио све што је могао за себе и своју породицу. Да смо радили сами, обојица бисмо изгубили духовни благослов.
То ме доводи до трећег начела деловања у раду доброчинства: Укључите своју породицу у рад са вама, како би могли да науче да брину једни о другима као што брину за друге. Ваши синови и ћерке, који раде са вама у служби другима у потреби, вероватно ће помагати једни другима када буду у потреби.
Четврто драгоцено начело црквеног доброчинства научио сам као бискуп. Проистекло је из слеђења заповести из Светих писама да тражимо сиромашне. Бискупова дужност је да нађе и обезбеди помоћ онима којима је она још увек потребна после свега што они и њихове породице могу да учине. Открио сам да Господ шаље Светог Духа да омогући да „тражите и наћи ћете”5 у бризи за сиромашне као што је у проналажењу истине. Међутим, научио сам и да у потрагу укључим председницу Потпорног друштва. Она ће можда добити откривење пре вас.
Некима од вас ће бити потребно надахнуће у месецима који следе. Да би обележили 75. годишњицу црквеног програма доброчинства, чланови широм света биће позвани да учествују у дану службе. Вође и чланови тражиће откривење док буду смишљали пројекте.
Даћу три предлога док будете планирали свој пројекат служења.
Прво, припремите духовно себе и оне које водите. Само ако су срца омекшана Спаситељевим помирењем, можете јасно видети да је циљ пројекта да духовно и материјално благослови животе деце Небеског Оца.
Мој други предлог је да као примаоце ваше службе изаберете људе чије ће потребе дотаћи срца оних који ће пружити службу. Људи коjима служе осетиће њихову љубав. Она може дати већи допринос да се осећају добро, као што песма обећава, него задовољавање њихових материјалних потреба.
Мој последњи предлог је да планирате да користите моћ породичних веза, већа, помоћних организација и људи које познајете у вашој заједници. Осећање јединства ће умножити добре утицаје службе коју дајете. А та осећања јединства у породицама, у Цркви и у заједницама расту и постаће трајна заоставштина дуго после завршетка пројекта.
Ово је моја прилика да вам кажем колико вас ценим. Захваљујући брижној служби коју сте обавили за Господа, људи којима сте помогли су ми изражавали своју захвалност кад год бих их срео.
Пронашли сте начин да их подигнете када сте им помогли на Господњи начин. Ви и понизни Спаситељеви следбеници попут вас бацили сте своје парче хлеба поврх воде у служби, а људи којима сте помогли су покушали да ми дају векну захвалности за узврат.
Примио сам исте изразе захвалности од људи који су радили са вама. Сећам се када сам једном стајао поред председника Езре Тафта Бенсона. Разговарали смо о служби доброчинства у Господњој Цркви. Изненадио ме је својом младалачком енергијом, када је стиснувши песницу рекао: „Волим ово дело, и то јесте дело!”
У име Учитеља изражавам вам захвалност за ваше дело служења деци Небеског Оца. Он вас познаје и види ваш труд, марљивост и жртвовање. Молим се да вас благослови да видите плодове свога рада у срећи оних којима сте помогли и са којима сте помогли уместо Господа.
Знам да Отац живи и чује наше молитве. Знам да Исус јесте Христ. Ви и они којима служите можете бити прочишћени и ојачани служећи Му и држећи Његове заповести. И ви можете попут мене знати, моћу Светог Духа, да је Џозеф Смит био Божји порок који је обновио истиниту и живу Цркву, а то је ова. Сведочим да је председник Томас С. Монсон живи пророк Божји. Он је велики пример онога што Господ чини: иде чинећи добро. Молим се да можемо искористити наше прилике да подижемо руке обешене и јачамо клецава колена. Сведочим да је председник Томас С. Монсон живи пророк Божји. Он је велики пример онога што је Господ чинио: иде чинећи добро. Молим се да можемо искористити наше прилике да „подижемо руке обешене и јачамо клецава колена.”6 У свето име Исуса Христа, амен.
© 2011 by Intellectual Reserve, Inc. Сва права су задржана. Printed in Germany. Одобрење за енглески језик: 6/10. Превод одобрен: 6/10. Наслов оригинала: Visiting Teaching Message, May 2011. Serbian. 09765 202