Свети храм – светионик свету
Сви важни и крунски благослови чланства у Цркви су они благослови које примамо у Божјим храмовима.
Моја вољена браћо и сестре, изражавам своју љубав и поздраве свима вама и молим се да Небески Отац води моје мисли и надахне моје речи док вам будем говорио данас.
Започећу са једнoм или две напомене у вези са порукама које смо овог јутра чули од сестре Алред, бискупа Бартона и других у вези са црквеним програмом доброчинства. Као што је поменуто, ове године обележавамо 75. годишњицу овог надахнутог програма који је благословио животе многих. Имао сам повластицу да лично познајем неке од оних који су предузели овај велики подухват – самилосне и далековиде мушкарце.
Као што су бискуп Бартон и сестра Алред споменули, бискуп има одговорност да брине о онима у потреби који бораве у границама његовог одељења. Таква је била моја повластица када сам као млад бискуп у Солт Лејк Ситију председавао одељењем од 1080 чланова, укључујући 84 удовице. Многима је била потребна помоћ. Како сам био захвалан за црквени програм доброчинства и за помоћ Потпорног друштва и већа свештенства.
Објављујем да је програм доброчинства Цркве Исуса Христа светаца последњих дана надахнуо Свемогући Бог.
Ево, браћо и сестре, ова конференција обележава три године откако сам подржан за председника Цркве. То су наравно биле радне године, испуњене многим изазовима али и безбројним благословима. Прилика коју сам имао да посвећујем нове и старе храмове била је најрадоснији и најузвишенији од тих благослова, а односи се на тему храма о којој желим да вам говорим данас.
На генералноj конференциjи у октобру 1902. године, председник Џозеф Ф. Смит је у свом уводном говору изразио наду да ћемо једнога дана имати „храмове у различитим деловима [света] тамо где су потребни ради погодности људима.”1
Током првих 150 година после организовања Цркве, од 1830. до 1980. године, изграђен је двадесет један храм, укључујући храмове у Киртланду у Охају, и Наву у Илиноису. Упоредите то са 30 година од 1980. године, током којих је изграђено и посвећено 115 храмова. Са јучерашњом најавом 3 нова храма, још 26 храмова је или у изградњи или у фази припреме за изградњу. Тај број ће наставити да расте.
Циљ коме се председник Џозе Ф. Смит надао 1902. године постаје реалност. Наша жеља је да учинимо храм што је доступнијим нашим члановима.
Један од храмова који се тренутно гради је Манаус у Бразилу. Пре много година читао сам о групи од преко сто чланова који су напустили Манаус, који се налази у срцу амазонске прашуме, како би отпутовали до тада најближег храма у Сао Паулу, у Бразилу – скоро 4 хиљаде километара од Манауса. Ти верни свеци су путовали бродом четири дана Амазоном и њеним притокама. После завршетка свог путовања реком, још три дана су џомбастим путевима путовали препуним аутобусима, са веома мало хране и без удобног места за спавање. После седам дана и ноћи, стигли су до храма у Сао Паулу, где се врше обреди вечне природе. Наравно, њихов повратак је био исто тако тежак. Међутим, примили су обреде и благослове храма и мада су њихове торбе биле празне, они сами су били испуњени храмским духом и захвалношћу за благослове које су примили.2 Сада, много година касније, наши чланови у Манаусу се радују док посматрају како се њихов сопствени храм помаља на обали реке Рио Негро. Храмови доносе радост нашим верним члановима где год да се граде.
Приче о поднетим жртвама да би се примили благослови који се налазе само у Божјим храмовима увек би дотакле моје срце и обновиле моју захвалност за храмове.
Поделио бих са вама причу о Тихију и Тарараини Моу Там и њихових десеторо деце. Цела породица се прикључила Цркви почетком шездесетих година прошлог века, када су мисионари дошли на њихово острво које се налази око 160 километара јужно од Тахитија. Ускоро су пожелели благослове вечне породице запечаћене у храму.
У то време, најближи храм за породицу Моу Там био је храм Хамилтон на Новом Зеланду, више од 4 хиљаде километара на југозападу, до кога се могло доћи само скупим летом авионом. Велика породица Моу Там, која је оскудно живела на малој плантажи, није имала новца за авионску карту, нити је било икакве прилике за запослење на њиховом пацифичком острву. Тако су брат Моу Там и његов син Герард донели тешку одлуку да се прикључе другом сину који је радио у рудницима никла у Новој Каледонији, скоро 5 хиљада километара на западу. Послодавац је обезбедио својим радницима плаћен пут до рудника, али није обезбедио превоз за повратак кући.
Три члана породице Моу Там су радила четири године у тропским рудницима никла, копајући и утоварајући тешку руду. Брат Моу Там је сам долазио кући у кратку посету једном годишње, остављајући своје синове у Новој Каледонији.
После четири године заморног рада, брат Моу Там и његови синови уштедели су довољно новца да одведу породицу у храм на Новом Зеланду. Отишли су сви сем једне ћерке. Били су запечаћени за време и вечност, и имали су неописиво и радосно искуство.
Брат Моу Там се вратио из храма директно у Нову Каледонију, где је још две године радио како би платио пут ћерки која није била у храму са њима – удатој ћерци, њеном мужу и њиховом детету.
Касније су брат и сетра Моу Там желели да служе у храму. До тада је изграђен и посвећен храм Папете на Тахитију и брат и сестра Моу Там су служили две мисије у њему.3
Моја браћо и сестре, храмови су више од камена и малтера. Испуњени су вером и постом. Изграђени искушењима и сведочанствима. Посвећени су жртвом и служењем.
Први храм који је требало да буде изграђен у овом раздобљу је Киртланд у Охају. Свеци у то време су били сиромашни, а ипак је Господ заповедио да се изгради храм, што су они и учинили. Старешина Хебер С. Кимбал је написао: „Само Господ зна за призоре сиромаштва, страдања и невоља кроз које смо прошли да бисмо то остварили.”4 A затим, после свега што је уз патњу завршено, свеци су били присиљени да напусте Охајо и свој вољени храм. Коначно су нашли уточиште – мада привремено – на обалама реке Мисисипи у држави Илиноис. Своје насеље су назвали Наву и, спремни да поново дају све што имају и нетакнуте вере, подигли су још један храм своме Богу. Међутим, прогони су беснели и поред тек завршеног храма у Навуу били су поново протерани из својих домова, тражећи уточиште у ненасељеним местима које нико други није желео.
Поново су почели борба и жртвовање док су четрдесет година радили да би подигли храм који величанствено стоји на месту јужно од нас који се данас налазимо овде у Конференцијском центру.
Изградњу храма и долазак у храм увек је пратио неки степен жртвовања. Безброј је оних који су радили и борили се да би за себе и своје породице добили благослове који се налазе у Божјим храмовима.
Зашто је толико њих спремно да толико да, како би примили благослове храма? Они који разумеју вечне благослове који потичу од храма знају да ниједна жртва није превелика, ниједна цена превисока, и ниједна борба толико тешка за примање тих благослова. Ни једно путовање није сувише дуго, ни препуно препрека, нити превише неудобно. Они разумеју да спасоносни обреди примљени у храму, који омогућавају да се једнога дана вратимо нашем Небеском Оцу у вечном породичном односу и будемо даривани благословима и моћу са висина, вреде сваке жртве и сваког напора.
Данас већина нас не мора да подноси велике тешкоће да бисмо отишли у храм. Осамдесет пет процената чланства Цркве сада живи око триста киломатара далеко од храма, а за многе од нас је та раздаљина много мања.
Ако сте били у храму за себе, и ако живите релативно близу храма, жртва коју бисте могли учинити јесте да у својим запосленим животима одвојите време да редовно посећујете храм. У нашим храмовима има много тога што треба урадити у име оних који чекају иза вела. Док обављамо рад за њих, знаћемо да смо за њих учинили оно што они не могу за себе. Председник Џозеф Ф. Смит је у моћном прогласу рекао: „Нашим напорима у њихову корист, њихови ланци ропства ће спасти и тама која их окружује ће се разићи, да светлост може сијати над њима, и они ће у духовном свету чути о делу које су њихова деца одавде извршила за њих, и радоваће се са вама у вашем извршавању тих дужности.”5 Моја браћо и сестре, то дело је наше.
Нека од најузвишенијих и најдрагоценијих искустава моја породица је стекла када смо били заједно у храму да бисмо извршили обреде печаћења за наше преминуле претке.
Ако још нисте били у храму, или ако јесте али тренутно немате препоруку, нема важнијег циља од тога да будете достојни да идете у храм! Ваша жртва може бити да доведете свој живот у сагласност са оним што је потребно да бисте примили препоруку, можда да оставите дуго укорењене навике које вас искључују. Може бити поседовањем вере и дисциплине да платите десетину. Шта год да је у питању, оспособите се да идете у храм Божји. Осигурајте храмску препоруку и односите се према њој као према драгоцености, јер она то јесте.
Док не уђете у Дом Господњи и не примите све благослове који вас тамо очекују, нисте добили све што Црква нуди. Сви важни и крунски благослови чланства у Цркви су они благослови које примамо у Божјим храмовима.
Сада, моји млади пријатељи који сте тинејџерског узраста, увек имајте пред својим очима храм. Не чините ништа што вас може спречити да уђете на његова врата и окусите свете и вечне благослове у њему. Препоручујем онима који већ иду редовно у храм да врше крштења за мртве, да устају рано ујутру како би могли учествовати у таквим крштењима пре почетка школе. Мислим да нема бољег начина за почетак дана.
Вама, родитељима мале деце, даћу мудар савет од председника Спенсера В. Кимбала. Рекао је: „Било би лепо када би… родитељи у свакој спаваћој соби у кући имали слику храма како би [њихова деца], с времена на време [док су] мала, могла да гледају слику свакога дана [све док] он не постане део [њиховог] живота. Када досегну узраст доношења веома важне одлуке која се тиче одласка у храм, већ ће бити тако.”6
Наша деца певају у Школици:
Молим вас да поучавате своју децу о важности храма.
Свет у коме живимо може бити пун изазова и тежак. Често смо окружени стварима које могу да нас повуку надоле. Када идемо у свете домове Божје, када се сећамо завета које смо у њима склопили, моћи ћемо да поднесемо свако искушење и превладамо сваку напаст. У том светом месту ћемо пронаћи мир; бићемо обновљени и утврђени.
А сада, браћо и сестре, пре него што завршим поменуо бих још један храм. У не тако далекој будућности, док се нови храмови граде широм света, један ће изнићи у граду који је подигнут пре више од 2,5 хиљаде година. Говорим о храму који се сада гради у Риму, у Италији.
Сваки храм је дом Господњи, и испуњава исте функције са истим благословима и обредима. Храм у Риму је јединствен јер се гради на једној од најстаријих локација на свету, граду где су древни апостоли Петар и Павле проповедали Христово јеванђеље и где су обојица страдала мученичком смрћу.
Прошлог октобра, када смо се окупили на дивном пасторалном месту у североисточном делу Рима, имао сам прилику да дам молитву посвећења док смо се припремали да утремо пут. Био сам подстакнут да позовем италијанског сенатора Луциа Малана и заменика градоначелника Рима, Ђузепеа Кјардија да буду међу првима који ће просути лопату земље. Сваки од њих је учествовао у одлуци да добијемо дозволу да изградимо храм у њиховом граду.
Дан је био облачан и топао и мада је претила киша, није пало више одпар капи. Док је величанствени хор певао предивну мелодију на италијанском, „Дух Бога” човек се осећао као да су се небо и земља удружили у величанственој химни хвале и захвалности Свемогућем Богу. Сузе се нису могле задржати.
У време који долази, верни у овом „Вечном граду” примиће обреде вечне природе у светом Дому Господњем.
Изражавам своје непролазну захвалност мом Небеском Оцу за храм који се сада гради у Риму, и за све наше храмове, где год да се налазе. Сваки стоји као светионик свету, израз нашег сведочанства да Бог, наш Вечни Отац живи, да жели да нас благослови, заправо да благослови своје синове и ћерке свих генерација. Сваки од наших храмова је израз нашег сведочанства да је живот после смрти стваран и сигуран као што је наш живот овде на земљи. Тако сведочим.
Моја вољена браћо и сестре, учинимо све потребне жртве да бисмо ишли у храм и имали дух храма у својим срцима и домовима. Следимо стопе нашег Господа и Спаситеља, Исуса Христа, који је учинио највећу жртву за нас, како бисмо имали вечни живот у царству нашег Небеског Оца. То је моја искрена молитва, и ја је приносим у име нашег Спаситеља, Исуса Христа Господа, амен.
© 2011 by Intellectual Reserve, Inc. Сва права су задржана. Printed in Germany. Одобрење за енглески језик: 6/10. Превод одобрен: 6/10. Translation of First Presidency Message, May 2011. Serbian. 09765 202