Омладина
Нова особа
Било ми је тешко да се осећам прихваћеним. Моја породица се тек преселила у други крај земље. У одељењу у које смо се доселили постојала је велика група младих, али ми је било први пут да негде будем „нов.” Најгоре је било то што је требало да похађам нову школу, и кроз главу ми је моментално прошло: „Са ким ћу седети за ручком?” Можда ћу видети неког из Цркве, али нисам желео да се никоме намећем, посебно због тога што нисам знао да ли ће ме ико тамо хтети!
Први дан у школи је изгледао као да се отегао у бескрај. Коначно је зазвонило за ручак. Док сам полако улазио у трпезарију, молио сам се Небеском Оцу да ми помогне да нађем некога кога познајем. Летимично сам погледао около не бих ли видео некога познатог. Није било никога. Стога сам се упутио према столу у удаљеном делу трпезарије и сео да ручам.
Касније тога дана на часу математике угледао сам једно познато лице. Тога јутра видео сам Дејвида на семинару. Затражио је да види мој распоред и открио да обојица у исто време имамо паузу за ручак. „Хеј, где си био данас за време ручка?” упитао је.
„Ручао сам у удаљеном крају трпезарије,” одговорио сам.
„Добро, сутра дођи да ручамо заједно,” рекао је.
Захвалан сам за Небеског Оца пуног љубави који зна за наше потребе и који одговара на сваку нашу молитву. Такође сам захвалан за особу која је била вољна да пружи руку пријатељства. Нешто тако једноставно као што је позив може да направи велику разлику.