Формирање огранка у Сремској Митровици

У јуну 1989. године, док су живели далеко од куће као избеглице у Бечу, Цркви су приступила три члана породице Радослава и Наде Ивановић: Нада, њена ћерка Душанка, и њена снаја Нада Поповић. Када су се касније те године вратили у Србију, били су једини чланови Цркве у Сремској Митровици. Сестре Ивановић су делиле Јеванђеље са баком Живаном Живковић, и она је крштена 1993. године. Две године касније, Душанка се удала за Радомира Вученовића, и он је са Душанкиним братом, Ђорђем, почео да истражује Цркву. Пошто у то време у Србији није било мисионара, чланови су путовали из Београда да им помогну у поучавању. 4. новембра 1995. крштени су Ђорђе Ивановић и Радомир Вученовић. Породица је почела да одржава састанке у свом дому уз подршку огранака у Београду и Новом Саду.

Председник мисије, Јохан Вондра, приметио је раст у Сремској Митровици и тамо организовао огранак 1997. године. Сви су примили позив; чак су и Ђорђева и Надина деца, од девет и пет година, позвана да служе у одбору за дочек у огранку. Огранак у Сремској Митровици је брзо растао, да би две године касније достигао више од 50 чланова.

Од марта до јуна 1999, Сремска Митровица, Нови Сад и Београд погођени су ваздушним ударима НАТО-а. Ноћ пре почетка бомбардовања, Радомир је добио духовно уверење да ће бити безбедни. Уз ово уверавање, он и Душанка, заједно са породицом Ивановић и свецима широм Србије, наставили су да са децом похађају Цркву и да пружају подршку својој браћи и сестрама свецима. Одлазак у цркву захтевао је да прелазе преко мостова и поред хемијских постројења, могућих мета ваздушних напада, али када би стигли до састајалишта, „Осећали смо мир”, рекао је Ђорђе:

Због општег схватања да припадају америчкој цркви, српски свеци су доживели појачано противљење након бомбардовања. У једном тренутку Нади је понуђен посао под условом да напусти своју цркву. Она је одбила. „Све што сматрате добрим и вредним код мене“, објаснила је, „добила сам преко ове цркве”.

Упркос изазовима, српски свеци полагали су наду у светлије дане за Цркву. У децембру 2001. њихов пост и молитве су услишени када су се мисионари вратили у Србију. Убрзо након тога остварене су и Радомирове молитве да његови родитељи приступе Цркви. Недуго затим, Душанка, Радомир и Ђорђе помогли су у превођењу Мормонове књиге на српски језик за добробит чланова широм земље. „У овој цркви нашао сам много своје браће и сестара”, изјаснио се Ђорђе, „и од тада се више никада не осећам сам”.