Волим да видим храм
У храму можемо добити уверење у постојање брижних породичних веза које се настављају после смрти и трају вечно.
Моја драга браћо и сестре, захвалан сам што сам са вама на овом првом заседању генералне конференције. Говорници, музика, и молитве су призвали Духа – као и осећај светла и наде.
Тај осећај ме је подсетио на први дан када сам ушао у храм Солт Лејк. Био сам младић. Родитељи су ми били једино друштво тог дана. Унутра су на тренутак застали да их поздрави храмски радник. Ушао сам унутра испред њих, сам на тренутак.
Поздравила ме је ситна дама седе косе у дивној белој храмској хаљини. Погледала ме је и насмешила се, а онда нежно рекла: „Добродошао у храм брате Ајринг”. На тренутак сам помислио да је анђео јер је знала моје име. Нисам запазио да је мала картица са мојим именом била на реверу мог капута.
Прошао сам поред ње и застао. Погледао сам горе у висок плафон који је собу чинио толико светлом да је изгледало као да је отворена према небу. И у том тренутку, јасно су ми на ум дошле речи: „Био сам на овом светлом месту раније”. Али убрзо након тога на ум су ми дошле, не мојим гласом, ове речи: „Не, никада пре ниси био овде. Сећаш се тренутка пре него што си се родио. Био си на светом месту попут овог.”
На спољашњој страни наших храмова налазе се речи, „Светост Господу”. Лично знам да су ове речи истините. Храм је свето место где нам откривење лако долази ако су нам срца отворена и ако смо га достојни.
Касније тог првог дана сам поново осетио истог Духа. Храмски обред садржи неке речи које су донеле осећај топлине у моје срце, потврђујући да је оно што је приказано истинито. Оно што сам осетио било је лично и у вези са мојом будућношћу и постало је стварност 40 година касније кроз позив да служим Господу.
Доживео сам исти осећај када сам се венчао у храму Логан Јута. Председник Спенсер В. Кимбал је изводио печаћење. У неколико речи које је изговорио, дао је овај савет: „Хал и Кети, живите тако да када позив стигне, можете брзо да пођете.”
Када је изговорио пар ових речи, јасно сам видео у свом уму, пуну слику, стрмо брдо и пут који води до врха. Бела ограда с леве стране пута која нестаје у реду стабала на врху брда. Бела кућа се једва видела кроз дрвеће.
Годину дана касније, препознао сам то брдо када нас је мој таст возио горе тим путем. Било је до у детаља оно што сам видео када ми је председник Кимбал дао савет у храму.
Када смо стигли до врха брда, мој таст је застао покрај беле куће. Рекао нам је да су он и његова супруга купили имање и да желе да њихова ћерка и ја живимо у гостињској кући. Они би живели у главној кући, само неколико метара даље. Дакле, током 10 година живота у том дивном породичном окружењу, моја супруга и ја бисмо говорили сваког дана: „Боље да уживамо у овоме, јер се нећемо дуго задржати овде”.
Стигао је позив од црквеног повереника за образовање, Нила А. Максвела. Упозорење које нам је дао преседник Кимбал да будемо у могућности „да брзо пођемо” се остварило. Био је то позив да напустимо оно што је изгледало као идеална породична ситуација да бисмо служили на месту о коме ништа нисам знао. Наша породица је била спремна да напусти то благословено време и место јер је пророк, у светом храму, месту откривења, видео будући догађај за који смо били припремани.
Знам да су храмови Господњи света места. Моја намера данас, када говорим о храмовима, је да увећам вашу и моју жељу да будемо достојни и спремни на надолазеће, увећане прилике за стицање храмских искустава.
Највећа мотивација да будем достојан стицања храмских искустава је оно што је Господ изјавио о својим светим домовима:
„А уколико ми мој народ изгради дом у име Господње, и не дозволи да ништа нечисто уђе у њега, како не би био укаљан, моја слава ће почивати у њему”.
Да, и присутност моја биће тамо, јер ћу у њега ући, и сви чисти у срцу који у њега уђу видеће Бога.
Али ако буде укаљан нећу у њега ући, и слава моја неће бити тамо; јер нећу ући у храмове који нису свети.1
Председник Нелсон нам је појаснио да можемо „видети” Спаситеља у храму у смислу да нам неће бити више непознат. Председник Нелсон је рекао ово: „Ми Га разумемо. Схватамо Његово дело и Његову славу. И почињемо да осећамо бескрајан утицај Његовог ненадмашног живота”. 2
Ако ви или ја одемо у храм недовољно чисти, нећемо моћи да уочимо, моћу Светог Духа, духовна учења о Спаситељу која примамо у храму.
Када смо достојни да примимо таква учења, она могу током нашег живота расти кроз нашу наду и радост и оптимизам храмског искуства. Та нада, радост и оптимизам су доступни само кроз прихватање обреда који се изводе у светим храмовима. У храму можемо добити уверење у постојање брижних породичних веза које се настављају после смрти и трају вечно.
Пре више година, док сам служио као бискуп, један наочит младић се опирао мом позиву да постане достојан како би живео са Богом у породици заувек. На ратоборан начин говорио ми је о дивном времену које је проводио са пријатељима. Пустио сам га да говори. Онда ми је говорио о једном тренутку током једне од његових журки, усред огромне буке, када је одједном схватио да се осећа усамљено. Упитао сам га шта се догодило. Рекао је да се сећа времена када је био мали, и седео у мајчином крилу, загрљен у њеном наручју. У том тренутку када је причао ту причу, очи су му засузиле. Рекао сам му оно шта знам да је истина: „Једини начин да имаш тај вечни осећај загрљаја је да сам будеш достојан и да помогнеш другима да приме обреде печаћења у храму.
Ми не знамо детаље породичне повезаности у духовном свету или шта ће доћи након васкрсења. Али знамо да је Илија пророк дошао као што је обећао да окрене срца очева према деци и деце према очевима”.3 И знамо да наша вечна срећа зависи од тога да ли дајемо све од себе, што је у нашој моћи, како бисмо пренели исту трајну срећу што већем броју рођака.
Осећам исту жељу да имам успеха у позивању чланова фамилије који су живи, да изразе жељу да постану достојни примања и поштовања обреда печаћења у храму. То је део обећаног сабирања Израела у последњим данима са обе стране вела.
Једна од наших најбољих прилика је када су чланови породице млади. Рађају се са Христовим светлом као даром. То им омогућава да осете шта је добро а шта зло. Из тог разлога, чак и гледање храма или слике храма може у детету развити жељу да буде достојно и има повластицу да једном у њега уђе.
Онда може доћи дан када ће, као млади, примити храмску препоруку како би обављали заступничка крштења. Кроз то искуство може се унапредити њихов осећај да се храмски обреди односе на Спаситеља и Његово помирење. Када осете да нуде особи у духовном свету прилику да се очисти од греха, њихов осећај ће порасти помагањем Спаситељу у Његовом светом делу благосиљања деце нашег Небеског Оца.
Видео сам како моћ таквог искуства мења живот младе особе. Пре много година, отишао сам у касно послеподне у храм са својом ћерком. Била је последња која је служила као заступник на крштењу. Моју ћерку су питали да ли може да остане дуже да би завршила обреде за све оне чија су имена припремљена. Рекла је „да”.
Посматрао сам своју малену ћерку како улази у базен за крштења. Крштења су почела. Мојој маленој ћерки се вода сливала низ лице сваки пут када би је подизали из воде. Питали су је поново и поново: „Можеш ли још”? Сваки пут је рекла „даˮ.
Као брижни отац, почео сам да се надам да ће бити ослобођена обавезе да то још ради. Али се још увек сећам чврстине у њеном тананом одлучном гласу, када су је упитали да ли може да уради још и када је одговорила: „Да”. Остала је све док последња особа са списка тога дана није примила благослов крштења у име Исуса Христа.
Када сам са њом изашао из храма те вечери, запитао сам се шта сам то видео. Дете се уздигло и променило пред мојим очима служећи Господу у Његовом дому. Још увек се сећам осећања светлости и мира док смо заједно одлазили из храма.
Године су прошле. Она још увек каже „да” на питања од Господа да ли ће чинити још више за Њега, када је веома тешко. То је оно што храмска служба може да учини како би нас променила и уздигла. Зато је моја нада за вас и вашу љубљену породицу да растете у жељи и одлучности да будете достојни одласка у дом Господњи у оној мери у којој вам то околности дозвољавају.
Он вам жели добродошлицу тамо. Молим се да ћете се трудити да изградите жељу у срцима деце Небеског Оца да иду тамо, где могу бити близу Њега, и да ћете исто тако позвати своје претке да се оспособе да буду са Њим и са вама заувек.
Можемо исказати заједно ове речи:
Волим да видим храм.
Једном ћу ићи тамо
Да осетим Светог Духа,
Да слушам и да се молим.
Јер је Храм дом Господњи,
Место љубави и лепоте.
Припремаћу се док сам млад;
То је моја света дужност.4
Износим свечано сведочанство да смо ми деца брижног Небеског Оца. Изабрао је свог Љубљеног Сина, Исуса Христа, да буде наш Спаситељ и Откупитељ. Једини начин да се вратимо да живимо са Њима и са нашом породицом јесте преко обреда светог храма. Сведочим да председник Расел М. Нелсон држи и примењује све кључеве свештенства који чине вечни живот могућим за сву Божју децу. Тако сведочим у свето име Исуса Христа, амен.