Самоубиство
Спречавање самоубиства и реаговање након губитка

Спречавање самоубиства и реаговање након губитка

Растућа стопа самоубистава у многим oбластима света је питање које изазива велику бригу. Сврха овог документа је да помогне родитељима, породицама, црквеним вођама и чановима Цркве у настојању да послужују онима који су погођени због нечијег самоубиства.

Чланови могу користити овај материјал ради информисања о учењу Цркве о самоубиству, знацима који упозоравају на самоубиство, како помоћи некоме у кризи и како реаговати након губитка због самоубиства. Вође могу користити овај материјал у циљу вођења важних разговоре са члановима који се налазе у саветима кочића и одељењима и у другим телима. Сврха ових разговора је да помогну вођама и члановима у делотворнијем послуживању онима који су погођени самоубиством некога.

Ако би разговор о самоубиству помогао у спречавању самоубиства и у послуживању онима који су заинтересовани за ту тему, такав разговор треба да воде две одрасле особе. Вође ће можда желети да позову професионалце из заједнице који разумеју и поштују црквено учење о самоубиству да учествују у разговору. Разговорe са децом млађом од 12 година треба oбавити тек након што родитељи посаветују своју децу.

Пошто савети кочића и одељења размотре овај документ, требало би да поразговарају о одговарајућим начинима подршке настојањима заједнице и да обавесте чланове о расположивим изворима.

Учења и начела

Господ нас је позвао да се према свима опходимо са разумевањем и саосећањем када је поучио:„Љуби ближњег свог као самог себе” (Maтеј 22:39). Наше настојање да послужујемо онима који су погођени самоубиством некога биће делотворније када будемо у потпуности разумели доктрину и учења, као што су:

  • Својим помирењем, Исус Христ је у потпуности искусио смртничке изазове како би знао „како да помогне своме народу у складу са слабостима њиховим” (Aлмa 7:11-13). Џејмс E. Фауст је поучио: „Будући да је Спаситељ претрпео све што смо икада могли осетити или доживети, може помоћи слабима да постану јачи” („The Atonement: Our Greatest Hope”, Ensign, нов. 2001, стр. 22).

  • Смртнички живот је драгоцени дар од Бога - дар који треба ценити и штитити (видети УИЗ 18:10; M. Russell Ballard, „Suicide: Some Things We Know, and Some We Do Not”, Ensign, окт. 1987, стр. 6-9).

  • Када неко одузме себи живот, само Бог може проценити њихове мисли, њихове поступке и ниво њихове одговорности. Самоубиство не мора бити дефинишућа карактеристика вечног живота појединца (видео 1. Самуилова 16:7; УИЗ 137:9; Dale G. Renlund, „Grieving after a Suicide Loss”, видео на suicide.lds.org).

Додатни извор:

  • Јеванђеоске теме на topics.lds.org и на апликацији Gospel Library

Упозоравајући знаци самоубиства

Већина људи који покушају самоубиство не желе да умру; они само желе олакшање од физичког, менталног, емоционалног или духовног бола кроз који пролазе. Пре покушаја самоубиства, многи људи у кризи показују знакове упозорења. Ако научите да препознате знакове упозорења, бићете боље припремљени за послуживање онима којима је потребна помоћ. Обратите пажњу на изјаве попут „Баш ме брига ако умрем” или „Свима би било боље без мене”. Упозоравајући знакови укључују следећа понашања:

  • Тражење начина на који се убити

  • Разговор о осећању безнадежности или помањкању разлога за живот

  • Разговор о осећају заробљености или неподношљивог бола

  • Разговор о представљању терета другима

  • Већа употреба алкохола или дрога

  • Давање личних предмета без разлога

  • Узнемирено или несмотрено понашање

  • Повлачење у себе или изолација

  • Показивање беса или разговор о тражењу освете

  • Екстремне промене расположења (видети National Suicide Prevention Lifeline)

Један упозоравајући знак не значи да је у питању криза. Али ако појединац има историју покушаја или ако приметите изненадну промену у појединацу или видите више знакова, одмах реагујте. Бесплатни телефонски позиви за помоћ у кризним ситуацијама и додатне информације доступни су на suicide.lds.org. (За више појединости, погледајте „Како помоћи некоме у кризи” у овом водичу.)

Упркос нашим најбољим настојањима, не могу се спречити сва самоубиства. Нека самоубиства се дешавају без икаквог очигледног упозорења. Нисте одговорни за избор других да окончају свој живот.

Додатни извори:

Како помоћи некоме у кризи

Увек озбиљно схватајте упозоравајуће знаке самоубиства и сваку претњу покушаја самоубиства, чак и ако мислите да особа не размишља озбиљно о самоубиству или само тражи пажњу. Пратите ова три корака како бисте пружили подршку - Питајте, Брините, Кажите.

Корак бр. 1: Питајте. Питајте особу директно да ли размишља о самоубиству. Можете поставити питање: „Да ли размишљаш о томе да окончаш свој живот?” Ако кажу да размишљају о самоубиству, питајте их да ли имају план. Можете питати: „Да ли планираш да повредиш себе?” Ако планирају, одмах им помозите да дођу до болнице или здравствене клинике, или позовите службу хитне помоћи или службе за помоћ у кризним ситуацијама у вашој области. (Посетите suicide.lds.org/crisis за телефонске линије за помоћ широм света.) Ако не планирају, пређите на корак 2.

Корак бр. 2: Брините. Покажите да вам је стало тако што ћете слушати оно што говоре. Дајте им времена да објасне како се осећају. Поштујте њихова осећања тако што ћете рећи нешто попут: „Жао ми је што преживљаваш толику бол” или „Нисам имао појма да ти је толико тешко”. Можете им понудити помоћ у креирању сигурносног плана за превенцију самоубиства (видети „How to Create a Suicide - Prevention Safety Plan”, Doug Thomas, Ensign, септ. 2016, стр. 63). Сигурносни план може помоћи људима да идентификују личне квалитете, позитивне односе и здраву способност савладавања. Такође може смањити њихов приступ средствима самоповређивања, као што су оружје или пилуле. Ако траже да никоме не кажете о њиховим осећањима, објасните да ћете поштовати њихову приватност што је више могуће, али да им је потребна већа помоћ него што је ви можете дати…Никада немојте обећати да ћете држати њихова размишљања о самоубиству у тајности.

Корак бр. 3: Кажите Подстакните особу да каже некоме ко може пружити већу подршку. Поделите контакт информације за корисне изворе у вашој области. Извори могу укључивати болнице у заједници, клинике хитне неге или телефонске линије за бесплатне позиве за помоћ у кризним ситуацијама. Ако не траже помоћ, морате некоме рећи за њих. Можда ћете желети да кажете нешто попут: „Бринем за тебе и желим да будеш безбедан. Рећи ћу некоме ко ти може пружити помоћ која ти је потребна.” Поштујте њихову приватност обраћајући се само некоме за кога мислите да може помоћи, као што су блиски члан породице, бискуп особе, школски саветник, лекар или неки други здравствени радник. Ако нисте сигурни коме да кажете, поразговарајте са својим бискупом или позовите телефонску линију за бесплатне позиве за помоћ у вашој области. Упамтите, од вас се не очекује да сами помогнете тој особи.

Напомена: Ако ви водите разговор, тражите од учесника да практикују те кораке. Изложите им ситуацију да неко долази код њих и излаже им самоубилачке мисли и замолите их да вежбају како ће одговорити.

Додатни извори:

Како реаговати након самоубиства

Упркос нашим најбољим настојањима, не могу се спречити сва самоубиства. Нормално је да они који су остали након самоубиства имају осећања неверице, шока, кривице, беса и збуњености. Председник М. Расел Балард је рекао: „Чин одузимања живота је заиста трагедија јер сāм тај чин оставља толико жртава: прво онога ко умре, а онда десетине других - породицу и пријатеље - који су остали, од којих се неки годинама суочавају са дубоким болом и збуњеношћу” („Suicide: Some Things We Know, and Some We Do Not”, Ensign, окт. 1987, стр. 7). За ове појединце, исцељење долази захваљујући Спаситељу који се „спустио испод свега” како би могао знати „„како да помогне своме народу у складу са слабостима њиховим” (УИЗ 88:6; Aлмa 7:12). Стручни извори и саветовање такође могу бити од користи.

Савети кочића и одељења могу да разговарају о начинима на које могу подржати појединца или породицу након самоубиства. Питања за разговор могу обухватити следеће:

  • Како учења и помирење Исуса Христа могу довести до исцелења појединца или породице?

  • Које потребе су браће и сестре послужитељи приметили у вези са особом или породицом? Коју службу су пружили?

  • Која ће стална емоционална или духовна подршка бити потребна особи или породици? Ко може да пружи ту подршку?

  • Да ли особа или породица имају материјалне потребе, као што су превоз или храна?

  • Како вође помоћних организација могу помоћи деци и младима који су изгубили вољену особу?

Туговање након самоубиства може трајати дуго. Ако неко и даље да осећа интензиван бол или тугу, саветујте се са другима који брину о тој особи. Уз молитву размислите како најбоље можете пружити подршку. Можда желите помоћи особи да прими свештенички благослов или да се повеже са изворима у вашој области. Групе за подршку у жалости, доктори или други здравствени радници могу бити од користи.

Напомена: Ако водите разговор, немојте говорити о томе како је особа одузела себи живот. То може ненамерно охрабрити некога у групи да копира описано понашање. Ако неко почне да дели ове детаље у групи, љубазно преусмерите разговор.

Додатни извори:

Остали извори

Савети црквених вођа

Лична искуства чланова

Остали црквени извори

  • „Ambassadors of Hope: Working Together to Prevent Suicide”, Maryssa Dennis, Ensign, септ. 2018

  • MentalHealth.lds.org

  • „LDS Family Services Offices” на LDS.org (за саветовање или консултовање)

  • „Lead Inspired Discussions”, Teaching in the Savior’s Way (2015), стр. 33-34

За додатне изворе, видети suicide.lds.org