Била сам окружена људима па ипак се осећала усамљено

Ен Акеч

Када сам се одселила далеко од куће, веза са небом ми је помогла да превазиђем усамљеност.

Слика

жена са светлосним зрацима који је окружују, док око ње шетају разни људи

Знате онај осећај када сте окружени људима, али се и даље осећате потпуно усамљенима?

Откако сам напустила своју домовину Уганду и преселила се у Дубаи због посла, скоро стално сам се осећала усамљено. Код куће у мом крају људи су се поздрављали на улици. Познавали смо једни друге. Подржавали смо једни друге. Имала сам много пријатеља и рођака који су били моје вере.

Али овде није исто. Живим у сасвим другачијој култури, у великом граду и окружен људима који раде ужурбане послове. И иако идем у своје одељење и покушала сам да упознам друге младе пунолетне особе и чланове одељења, због наших напорних радних распореда скоро је немогуће да се видимо дуже од само неколико сати које проводимо у цркви сваке недеље.

Дубаи је велики и гламурозан, и захвална сам што сам овде. Али може бити тако преоптерећујућ, посебно када се осећате усамљено. Људи овде имају толико тога и изгледа да су им животи комплетни. Међутим, како живим међу свим овим раскошним стварима и овим прелепим зградама, понекад се питам:

Шта ја радим са својим животом? Дали је ово чак и право место за мене?

Проналажење поновне припадности

Старешина Д. Тод Кристоферсон из Већа дванаесторице апостола објаснио је да је „осећај припадности важан за наше физичко, ментално и духовно благостање”.¹ Нисам схватала колико је тај осећај припадности битан све док га више нисам осећала – ни у цркви, нити било где, заиста.

Како ћу га сада наћи, далеко од свих које сам волела?

Временом сам почела да препознајем „централну улогу Исуса Христа у припадности”.²

Колико год ми и даље недостајали пријатељи и породица, почела сам да увиђам да нисам била одвојена од свих у свом животу када сам се преселила – и даље сам имала Спаситеља и Небеског Оца пуног љубави који су увек желели да остану повезани са мном.

Тако да сам почела да радим све што могу да би се боље повезала са њима сваки дам. Када сам трчала почела сам да слушам тонске записе Хајде за мном. Стављала сам слушалице на послу и слушала стихове када сам обављала послове.

Што је најважније, научила сам какав је то невероватан дар моћи да се молим директно Небеском Оцу. Разговарам с Њим чешће и промишљеније него икада раније. Када се осећам усамљено, молим се и осећам Његову утеху. Када пишем имејл и покушавам да останем стрпљива са својим колегама, молим се и тражим од Њега помоћ.

Свиђа ми се оно што је председник Томас С. Монсон (1927–2018) рекао о молитви: „Онима… који се муче са великим и малим изазовима и потешкоћама, молитва даје духовну снагу; то је пасош мира. Молитва је средство којим се приближавамо нашем Оцу на Небу, који нас воли. Говорите Му у молитви, а затим послушајте одговор. Чудеса се изводе кроз молитву.”³

Одвајајући време за Њих у свом животу, посебно кроз искрену молитву, почела сам да увиђам да, иако нисам окружена својим народом и сопственом културом, ипак могу бити окружена Духом и осећам Божју љубав.

Увек можемо бити повезани

Околности су и даље тешке, али имам наду у будућност. И почела сам да верујем у оно што је брат Милтон Камарго, први саветник у врховном председништву Недељне школе, поучио: „Господ Исус Христ живи данас. Он може имати активно, свакодневно присуство у нашем животу. Он је решење наших проблема, али морамо подићи поглед и усмерити своје видике да бисмо Га видели.”⁴

Још увек сам понекад усамљена, али знам да ћу увек, увек моћи да се молим свом Небеском Оцу и имати приступ помирењу Исуса Христа.

Могу се молити, било да стојим или клечим сама, или у групи.

Могу вапити Небеском Оцу.

Могу се захваљивати.

Могу молити за вођство и заштиту.

И кроз мој заветни однос, знам да ћу ја, ћерка Небеског Оца пуног љубави, увек припадати Њему. Кроз Његово вођство, могу да се осећам уверено да сам на правом месту, да радим оно што би Он хтео да урадим.