Порука обласних вођа
Служење посвећује: Осетљивост на потребе других пружа нам посвећење у сопственом животу
У последње време многе области нашег живота захваћене су променама и премда нисмо сви у истом чамцу, сви смо на удару истих олујних таласа. Понекад сам се мучио да тачно сазнам како даље, да идем напред, да будем продуктиван и да се прилагодим променама у свом животу.
Можда сте и ви попут мене последњих месеци имали прилике да затражите смернице и разумевање од Господа у различитим питањима како бисте се снашли у ситуацијама и околностима које су биле непознате и јединствене. Можда сте и ви осетили да је ово време прилика за усавршавање и посвећење, време да се приближимо нашем Оцу на Небу, постанемо бољи Христови ученици. Доследне поруке председника Нелсона, браће из Дванаесторице и председника организација охрабриле су нас да следимо налог „Слушај Га”1 како би нам помогли да се снађемо у овом времену. Једна од најважнијих вештина коју можемо научити и усавршити у овом животу је начин на који чујемо глас и подстицаје Господње. Спремност да чујемо, послушамо и поступимо по тим подстицајима пружиће нам прилику да се усавршимо и посветимо.
Сопственим искуством видео сам да је Господ веома спреман да дели своју вољу и смернице када је реч о изградњи Његовог царства. Председник Нелсон је изразио исто осећање подстичући нас да тражимо откривење2. Открио сам да откривење надолази лакше и брже када сам се молио и тражио смернице у вези са служењем другима, било у позивима или размишљањем о неком другом, него због своје воље и околности.
Старешина Дитер Ф. Ухдорф, док је служио у Првом председништву, поучио је:
„Често одговор на наше молитве не долази док смо на коленима него на ногама, служећи Господу и служећи онима око себе. Несебични поступци служења и посвећеност оплемењују наше душе, уклањају скраму са наших духовних очију и отварају небеске уставе. Постајући одговор на нечије молитве, често налазимо одговор на сопствене.”3
Посвећујућа моћ духа нам је доступна док тражимо начин како да делотворније послужујемо онима око себе, будемо њихова породица, пријатељи, комшије, у нашим друштвеним заједницама или онима о којима бринемо и које водимо преко својих позива. Када смо осетљивији на потребе других, постајемо осетљивији на Духа, а то нам заузврат помаже да одговоримо на молбу из химне да будемо „спаситељ попут тебе”4. Из искуства знам да када се обратимо Господу у молитви у вези са тим како да помогнемо или будемо благослов некоме, Он ће спремно одговорити на ту молитву. Може се догодити и у време када подстицај на деловање дође без одређене претходне молитве, једноставна вера да се иде и чини добро је награда и за једне и за друге. Сестра Силвија Олред, бивша саветница у врховном председништву Потпорног друштва, описала је то овако:
„Чисту Христову љубав показујемо када пружамо несебичну службу, а међусобно помагање је посвећујуће искуство које надахњује примаоца а даваоца чиним понизним”.5
Председник Томас С. Монсон је једном приликом рекао да су могућности давања себе неограничене, али могу бити и краткотрајне6. Моја молитва је да нам Дух Свети може веровати да ћемо слушати подстицаје да делујемо и бити одговор на туђу молитву која нам заузврат пружа посвећујуће искуство које се увећава.